Tu

nikad me nisu zanimali putopisi, avanture, životi otvoreni za nova iskustva, umovi željni usvajanja ili negiranja, promene ili reakcionarstva. sve što je angažovano, oduvek mi je beskrajno dosadno. ta želja za obogaćenjem duha i proširenjem vidika, za egzotičnim mestima i alternativnim, ivičnim, onostranim eksperimentima, kojima čovek kobajagi iskušava i izaziva sebe, zapravo je sve samo jedan vid mrtvog kolekcionarstva. vulgarno ispunjavanje vremena i malograđansko tašto razmetanje raznovrsnošću proživljenog. sve to što se objašnjava i opravdava kao rad na sebi, suočavanje sa sobom, obogaćivanje sebe, zapravo je beg od sebe. beg u predele, mesta, ljude, izazove.

osim licemerja koje beg od sebe naziva radom na sebi, celi taj oduvek popularni pristup životu nosi i dodatnu dimenziju ogavnosti proizišlu iz činjeniice da je to jedan društveno podoban i visoko vrednovan modus življenja, te je kao takav stvar prestiža, pozicioniranja, rangiranja, takmičenja i dokazivanja.

ja volim i divim se ovome što je tu. neiscrpno, nepojmljivo, neobuhvativo Tu u koje smo usidreni. zastrašujuće Tu od kog se ne može pobeći. ovo Tu je izazov i putovanje i avantura i suočavanje. Tu je beskraj i sav smisao i lepota. u njemu se gušimo i sa njim se borimo, ono nam je i zagrljaj i omča oko vrata. uzbuđuje me da putujem po njemu i da se rvem sa njim, da ronim i prepuštam mu se, da bežim i branim se. ali taj beg nikada nije beg u ono Tamo. beg se odvija tu, u kafkijanskom klaustrofobičnom univerzumu pojedinca iz kog ne postoji izlaz.

ako hoćeš da zvaćeš sočni krvavi biftek života, onda se suoči sa ovim Tu. sve to trčkaranje od mesta do mesta i od iskustva do iskustva, samo je jadni statusni simbol i igra senki na zidu platonove pećine.