Freza

Dvadesetih godina prošlog veka, u jednom selu u centralnoj Srbiji, Borisav se nekako domogao staklene flaše. Izdržljiv i hitar u nogama, rado je bio potrčko svojih roditelja kad treba skoknuti do grada da se nešto obavi. Trkom bi otišao, završio šta ima i vratio se, sve u roku od par sati. To ga je činilo mobilnijim od ostalih koji su za svaku sitnicu morali da uprežu konje, pa je često na putu nailazio na ljude, pojave, stvari kojih u njegovom selu nije bilo. Tako jednom negde pronađe staklenu flašu u kojoj je neko držao mastilo, pa je valjda tako zamazanu i neupotrebljivu bacio u đubre. Danima je Borina majka mućkala pesak i pepeo u flaši, prala, ispirala, dok na kraju staklo nije postalo providno.

I od tad su oni imali flašu.

  Bora nije baš uvek imao opanke. Kad je izgubio oca i sa 13 godina postao glava porodice, dešavalo se da bos istrči u sneg da bi nacepao drva za potpalu. Toliko su bili siromašni. Ali sad su imali flašu. Nije ih ta flaša učinila manje gladnima i bosima, ali se u selu znalo ko je vlasnik flaše, pa su im neretko i viđeniji ljudi iz sokaka dolazili na vrata da posude flašu za posebne prilike.

  Četvrt veka kasnije, u susednom selu, Dragiša leži u jarku ispod nečijeg prozora i sluša radio. Već je pao mrak, ljudi su završili poljske poslove i podmirili životinje u štalama. Svi su u svojim kućama, na putu nema žive duše. U dnevnim sobama širom sela mačuju se vrhovi igala koje štrikaju: cak-cak-cak-cak. Taj ritam, mašinski ujednačen, proizveden spretnim rukama što su isplele za svoj dom sve od gaća do prekrivača, dominira večernjim ambijentom seoskog života, u svim kućama. Osim u jednoj, koja ima radio.

  Ne čuje se uvek baš jasno šta taj radio govori. Iz jarka se čuje duplo slabije. Ali Dragiša načulji uši kao nikad u životu, žvaće slamku, gleda u zvezdano nebo. Sluša i uživa. Nikada ne mašta da jednog dana ima svoj radio. To je toliko veliko i daleko, da ga se i ne tiče. Srećan je što ima jarak. I slamku. I zvezde.

  Par decenija kasnije, Zoran kreće iz sela u Paraćin, da kupi frezu. Ima 17 godina i neki drndavi motor. Kad se provoza kroz selo, digne oblak izduvnog gasa i prašine, probudi kokoške u kokošinjcima i babe koje dremaju pod ajatima.

– Evo ga ovaj Dragišin nesmajnik! Precrko’ živa! Jebemu nanu ko ti dade to motorče!

  Dolazilo je kod Dragiše jednom celo veće seoskih baba da se žali na motor. Jednom nastavnik iz škole da prijavi da mali tri dana nije dolazio na nastavu. Onda neki čovek da obavesti da Zoran ide putem i viče iz sveg glasa: “Gladan sam, dajte mi kavurmu od ribe!” I redovno Zoranova mlađa sestra Bisa, da ga tuži ocu, jer ovaj celo jutro čuči u kućici za kuče. A Dragiša ih je sve redom smireno slušao, smeškao se, motao duvan pod orahom i odgovarao da će sve da reši.

Kad bi Zoran došao kući, ne bi mu rekao ni reč.

  Znao je Dragiša šta je prava muka. Šta je bolest. Šta je glad i šta je smrt. Ostao je bez majke sa devet godina, a zatim i bez mlađe sestre i dva starija brata. Otac mu je pričao o još većoj bedi, o bosim nogama u snegu, o ratu i o kuluku. U odnosu na to, Dragiša je svoju muku video kao manju. I nikad se nije žalio. Voleo je život i imao je dar da prepozna ono čemu se može radovati, da opkoljen nemaštinom i smrću, pronađe prozor sa kog se čuje radio, kao što je i njegov otac u gomili gradskog đubreta znao da pronađe dragoceno stakleno šiše.

  Zato mu nije padalo na pamet da kinji dete zbog nekih baba, nastavnika, izostanaka i raspalog motora. Njegovo lice uvek je bilo preliveno nijansom dobroćudnog cinizma koji se mirno podsmevao ljudskoj navici da diže galamu oko nebitnih stvari.

  Kao da razgovara s odraslim, dao je jednog dana Zoranu u ruke štos dugo sakupljanih novčanica i rekao mu:

– Danas ideš u Paraćin, da kupiš frezu.

  Zoran je bio sedamnaestogodišnji dripac koji nije mario za mnogo toga i živeo je život kao jednu veliku dečačku avanturu, ali ‘leb’ ti poljubim, čak i on je znao šta znači: imati frezu!

  Frezu nije imao niko. Freza je koštala kao polovni auto, a auto tek niko nije imao. Čim je Dragiša najavio da kupuje frezu, vest se pročula i rođaci, komšije, znani i neznani, nekoliko meseci unapred su se najavili i rezervisali pozajmljivanje freze. Svi u selu su je iščekivali kao sunce. Dolazak Dragišine freze se kotirao kao društveno-ekonomski događaj od velikog značaja. Nije to samo njegova freza. To je opšte dobro. Selo dobija frezu!

 I krene Zoran za Paraćin.

 

                                                                        2.

 

  Kad ga je ispratio, Dragiša sedne ispod oraha i zamisli se. Vrati mu se u sećanje jedna zima kad je na sankama dovezao pozajmljeni televizor iz susednog sela. To je značilo da iz dnevne sobe treba skloniti ono malo nameštaja i postaviti klupe, jer se svake večeri očekuje publika. Kuća koja ima televizor ne može da bude zatvorena za javnost. Leti bi Dragiša postavio klupe u dvorištu i stavio televizor na prozor. I celo selo bi došlo. Neki bi ležali na travi, neki sedeli na klupama. Novka Sidina je sedela sa strane i brbljala bez prestanka, nije je zanimao tv program, dolazila je jer svi dolaze, a ostali bi je cele večeri ućutkivali i govorili joj da ne dolazi više kad ne ume da gleda televizor. Ljuba Milošev je sedeo u prvom redu okrenut leđima ekranu. Kad bi ga pitali što dolazi kad neće da gleda, odgovorio bi ponosno da je on To gledao još u vojsci, šta ima opet da gleda…

  Svašta je tog popodneva Dragiši prolazilo kroz glavu. I prvi televizor i prvi bicikl i prvi radio i onaj jarak i ona flaša. Obuzeo ga je nekakav nesvakidašnji mir i pomislio je kako čovek i ne primeti kad život prestane da bude gola borba za opstanak, kad bolest, smrt i glad prestanu da budu svakodnevni problemi i postanu apstraktne daleke aveti. Imao je dvoje zdrave dece i ženu koja je svake subote po povratku sa pijace pekla pijanog šarana čiji se miris širio po celoj kući. Taj miris će njihova deca uvek pamtiti kao miris doma i nestrpljenja pred ručak. Imao je vestern filmove i grčke mitove. Imao je svoju radionicu u kojoj bi po vaz dan nešto pravio. Nije žalio ni za čim.

  Kad je završavao četvrti razred, njegov učitelj je došao kod Bore da ga zamoli da šalje sina dalje u školu ako ikako može, jer greota je da se ne školuje, najbolji je u razredu. Imao je sve petice i bio najbistrije dete, ali nije nastavio školu. Nije se moglo, nije se imalo. Ni za tim Dragiša nije žalio.

  Detinjstvo je proveo u svetu u kome egzistencijalni problemi ispunjavaju opipljivu realnost, u svetu koji oskudeva u materijalnim stvarima do te mere da one postaju ideali, sanjana utočišta, simboli neke daleke bezbrižnosti, koja je možda samo iluzija, o kojoj se možda sluša samo iz jarka.

  Zato nikad nije čeznuo za stvarima: nije bio siguran jesu li stvarne i postoji li obećani svet koji se otključava pomoću njih. Počeo je da im se raduje kada su same krenule da mu dolaze, kada je život postao toliko normalan da je imati stvar prestalo da bude čudo. Ipak, ni tada u njima nije video vrednost veću od suvenira koji služi kao podsetnik i uspomena, dokument i slika jednog vremena.

  Flaša, radio, televizor. Nisu to stvari, to su priče. U tome je njihova vrednost.

  “Kakvu li priču nosu freza?”, pomislio je Dragiša, smotao cigaru i gledao niz sokak ide li Zoran.

 

                                                                       3.

 

     Tog dana u Paraćinu je bio vašar. Ljudi, stoka, galama, tezge, šećerna vuna, svilene bombone i luše, sladoled na kuglu iz metalne kutije sa poklopcem, šatori, tombola, mečka stoji na dve noge i pije pivo, mali ringišpil za decu i veliki “ringišpil smrti”, samo za odrasle, nagradnu vožnju ima onaj ko uhvati gumenog patka što visi na kanapu!

   Zoran je išao kroz gužvu sa rukama u džepovima, nervozno stiskajući povereni novac, iz straha da mu ga neko ne ukrade i još većeg straha da ga negde ne potroši. Nikad u životu nije video toliko para, a kamoli držao u džepu. Sve oko njega je mamilo, mirisalo, tandrkalo, zvečalo, dozivalo: “Kupi me!” Na svaki taj poziv, dečak bi se samo stresao kao mokar pas i nastavljao dalje kroz gungulu. Kad je konačno izašao iz gužve, laknulo mu je. Osetio se ponosno i odraslo. Ovo je valjda najveći izazov u njegovom životu, i on mu je odoleo. Nekoliko metara dalje, bio je salon motornih vozila gde se prodavala freza. Laganim i rasterećenim korakom uputio se pravo tamo. Odahnuo je, misleći kako je najveće iskušenje svog života upravo ostavio za sobom.

  A onda je ugledao To.

   U izlogu salona motornih vozila stajalo je nešto najlepše što je Zoran u životu video. Veliki crveni motor Jawa 350, uglancan do savšenstva, blistav u svojoj lepoti, sa dva hromirana ogledala iznad volana, duplim kožnim sedištem, okretao se na rotirajućoj podlozi ispod tri reflektora i zabadao oštar i zaslepljujuć odsjaj u sredinu dečakovog srca. Tamo negde iza motora, virila je… pih… freza.

  U Zoranovoj glavi se odjednom sve anuliralo. Sve što je do tad znao, mislio, hteo, kao da je, nekim čarobnim zamahom, nestalo. Freza više nije bila Freza, i pare više nisu bile Pare, i Paraćin i vašar i selo i otac, sve je to postalo relativno i sporedno u odnosu na ono što je sada gledao pred sobom.

  Ušao je u salon sa oklevanjem, ne znajući tačno ni šta da pita. Ušao i ukopao se pored motora. Strogo lice šefa prodavnice na postolju od bordo radne uniforme mu se ubrzanim korakom približavalo. Od ovakvih derana, kad im dosadi smucanje po vašaru, može da se očekuje samo šteta. Sekundu pre nego što je prodavac zamahnuo rukom da ga uhvati za uvo i izbaci napolje, Zoran je progovorio:

– Koliko košta motor?

  Zbunjen što je ovaj uopšte progovorio, jer takvi samo uđu da ogrebu, slome i pobegnu, prodavac mu, odmeravajući ga, odgovori:

– Hm… motor? Dva’es’ ‘iljada i šesto sedamdeset. Nego, ‘ajde ti, blago meni…

– A freza?

– Freza kažeš? Dva’es’ dve iljade.

  Zoran istrči napolje. Napravi krug oko robne kuće. Sedne na klupu. Hteo bi da misli, ali glava mu je prazna. Ništa, sedeće tu još malo. Posle desetak minuta nerazmišljanja, uđe ponovo u prodavnicu. Šef Brka sedi iza kase, namršteno uzdahne kad ga vidi i promrmlja ispod brkova:

– Kaži, mali.

– Koliko košta motor?

– Slušaj dete, ne služim ja ovde za zajebanciju. Motor košta dva’es’ ‘iljada šesto sedamdeset. Ajde beži sad!

– A freza?

– Gubi se.

  Zoran izađe napolje. Obiđe nekoliko krugova oko robne kuće i opet sedne na klupu. Posle pola sata shvati da može tako da sedi do uveče, ali u glavi nema ništa osim onog ritma koji je udarao mečkar na vašaru. Između ušiju mu bubnji kao da je tintara doboš.

  Ustane sa klupe i ode u prodavnicu.

– Šta ‘oćeš bre ti, vikne brka.

– Je l’ ovaj motor na prodaju?

– Pa nego šta nego je na prodaju, nije za ukras!

– A freza?

– Dečko, ti nemaš pametnija posla? Nemam ja vremena za takve kao ti. Napolje!

  Okrene leđa i pođe ka svojoj stolici. Zoran stoji kao ukopan i čuje doboš u glavi sve jače i jače.

– Čekajte, hoću da kupim.

  Brka letargično izdiže obrvu, ljut na samog sebe što je dozvolio sve ovo.

– Da kupiš?

  Grohotan smeh koji mu je krenuo iz stomaka, zaglavio se u grlu i izazvao zajapureni kašalj u trenutku kad je dečak ispraznio džep.

– Hoću da kupim motor.

                                                                        4.

 

      Dok je izlazio iz grada i probijao se kroz vašarsku gužvu, ništa od onih današnjih iskušenja više nije izgledalo kao zabranjeni raj. Prošao je kroz njih kao kroz impresionističku sliku; bili su zamrljani i nebitni u odnosu na crveno čudo što je brujalo pod njim. Vetar na putevima oko Morave nikad nije češljao Zoranovu kosu kao tog dana. Posmatrao je njeno talasanje u jednom, pa u drugom retrovizoru. I vozio polako, oprezno, zadovoljno, ne budeći kokoške ni babe.

  Što je bio bliže kući, glava mu se sve više punila mislima, i to nije bilo baš prijatno. Počeo je da oseća strepnju, koja se razvijala u strah. I nemir, koji se razvijao u krivicu. Kad bar otac ne bi bio u dvorištu dok Zoran stiže. Znao je da od svoje odluke i njenih posledica sad više ne može pobeći, ali ne bi bilo loše kad bi ih bar malo odložio.

  Stigao je u selo u sumrak. Vozio je tiho, stopio se s motorom i prestao da diše. On i java, šunjali su se po prašnjavim krivinama sela koje je tonulo u san. Oprezni do nevidljivosti.

  U dvorištu nije bilo nikog. Ispod oraha je svetleo tek bačen opušak. Zoran je sjahao s motora i odgurao ga iza kuće.

  Ušao je i upalio svetlo. Nikog nije bilo unutra. “Mora da su u komšiluku”, pomislio je. “Najbolje bi mi bilo da odmah legnem. Kad dođu, praviću se da spavam.”

  Nije mu trebalo mnogo da se pretvara, bio je umoran kao nikad, san ga je obuzeo istog trena i pustio tek ujutru. Kad je otvorio oči pomislio je da je sve sanjao. A onda je shvatio da nije. I razveselio se. I prepao se. Nije mu se ustajalo. Čuo je kako u dnevnoj sobi zveckaju šolje i osetio miris kafe. Što je duže ležao postajao je sve nervozniji. Ipak mora da ustane. Šta je tu je.

  Izvukao se iz posteljine sporo i nevoljno i uputio se ka dnevnoj sobi. Stao je na prag i ugledao oca kako rešava ukrštenicu. Hteo je da se okrene i da počne da beži, ali gde? Napravio je korak napred, kao da skače u provaliju i promucao:

– Do..bro ju-tro…

  Dragiša ga je pogledao onako kako se gledaju muškarci, pogledom mirnim, dostojansvenim, pomalo rivalski, pomalo s podsmehom, otpio gutljaj kafe i klimajući glavom rekao:

– Lep motor.

  Spustio pogled ka ukrštenici i nastavio da upisuje slova u kvadratiće.

  To je bilo sve. Nikada nije spomenuo frezu. Nikada nije kaznio sina. Nikad nije prigovorio. Selo je, pak, dugo patilo za frezom i odmahivalo glavom kad god bi ugledalo motor na putu. Ali, kobajagi znali su oni to, nisu se ni nadali, od nesmajnika se i ne očekuje bolje.

  Zoran je na motoru putovao svuda. Vozio prvu devojku. Išao u inostranstvo i na more. I penzionisao javu u voznom parku svoje auto škole.

                                                                       

                                                                       * * *

  

   Tokom dugih letnjih dana na selu, mi devojčice koristimo svaku priliku da se ušunjamo u ujakovu garažu i vozimo čarobni crveni motor. I danas mogu da osetim miris tog prostora, kožnog sedišta i mojih dečijih dlanova koji planinare. Popeti se na tu grdosiju bio je podvig. Dešavalo se da tokom pentranja motor padne. Bežale smo iz garaže i pravile se lude. Do sutra će ga već neko podići, pa ćemo opet da “vozimo”. Kad igranje u pesku, skrivanje po kukuruzima i branje cveća po lugovima dosadi, dotrčimo kući, pradeda Boru vučemo za brkove i deda Dragišu ljubimo u ćelu.

  Slušamo njihove priče, strašne, najstrašnije, o onom svetu, o vilenjacima, o vampirima i čumama, o starom kauboju iz Teksasa i dedinim omiljenim poglavicama, o ratovima i grčkim bogovima, o tome kako ga je jedna baba u autobusu zamalo mlatnula amrelom po glavi jer ju je oslovio sa “tetka”, a bio je mlad, samo rano oćelavio. “Zar ti mene da tetkaš, ćelonja jedan!!!” Kikotale smo se i valjale od smeha, plakale od tuge i plašile se. Sto puta slušale priču o flaši i o jarku. Deda i pradeda su za nas bili riznice života i životnih priča. Obožavale smo ih i divile smo im se. Ali priču o frezi sam čula tek nakon dedine smrti, od svoje majke.

  Deda o tome nikada nije rekao ni reč.

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-freza-1-deo/