Došla sam u Beograd ledenog septembra 1999. Izašla iz autobusa, sa džinovskim rancem na leđima i stresla se od hladnoće. „Sever“, pomislila sam. Kruševac je samo dva sata vožnje južnije, nije baš da sam stigla iz Atine, ali je u mojoj glavi reč „sever“ u tom trenutku označavala sve, samo ne stranu sveta. Sever, nešto daleko i hladno, nešto strano, nešto nepripitomljeno i surovo, suprotno od ušuškanosti toplog doma iz kojeg su me uz suze ispratili roditelji.

– Znam da ćeš da nam dođeš za nedelju dana, ali znam i da odlaziš zauvek.

Rekla je mama dok me je grlila. Ja sam takođe znala šta ovaj odlazak znači i nisam ga se plašila. Iz Beograda se vratiti neću, to je sigurno. Ali pitanje je hoću li u njemu ostati, ili ću otići još dalje, u nešto severnije, veće i još više tuđe. U svakom slučaju, to je bila prva stanica u mom samostalnom životu izvan roditeljskog doma. Na dolaznom peronu BAS-a samoća me strefila kao grom. Stajala sam tamo dok mi je košava gulila obraze. Padala je noć. Osećala sam kao da mi neko radi operaciju bez anestezije, čupa iz mene svu detinju bezbrižnost i na mestu te rupetine košava sada izvodi svoj ples, vozi motor po zidu smrti.

Na donjem Dorćolu čekala me divna žena, moja gazdarica teta Zdravka, Hrvatica sa Visa. Pitala me je l’ pušim. Ja sam odgovorila „ne“, a ona uzvratila veselo: „Ma ništa ne brini, propušićeš sigurno. Sad si studentkinja, moja Marinči!“

Mene Beograd nije plašio, nisam u njemu videla bauk. Radovala sam se životu u većem gradu. Mislila sam da ljudi tamo imaju više razumevanja za različitosti, da nisu ograničeni kao provincijalci, da ću imati više slobode nego do sada i da ću naići na više razumevanja. U Kruševcu je bio neki stariji tip koji je proputovao sveta, moje prijateljice i ja ga nismo poznavale, ali bi on svaki put kad nas vidi na ulici viknuo: „Vi! Vi ste Njujork! Kako ste se stvorile ovde? Idite odavde što pre, ovde vas niko ne razume. Njujork! Njujork!“

Mi smo samo slegale ramenima, nisu nas njegove reči oduševljavale, bile smo tinejdžerke, sebe smo videle kao svet i mislile da svet čeka samo na nas.

Sa šest godina, tamo u onom zavejanom Vitoševcu, bez tekuće vode i fiksnog telefona, znala sam da čitam i naručivala muzičke časopise jednom mesečno iz grada. Imala sam dva programa na TV-u i jedan zid oblepljen posterima u spavaćoj sobi, to su bile moje wikipedije, guglovi i jutjubovi. U nižim razredima osnovne škole imala sam celu jednu svesku ispisanu naslovima filmova koje sam gledala. U zabačenom selu na jugoistoku Srbije, dva puta nedeljno sam išla u predškolsko, osećala duh vremena i poznavala zapadnu kulturu bolje nego današnji prosečni tinejdžer koji sluša Rastu, dok se u Beogradu orilo poselo, dok su u Beogradu stasavali likovi iz „Vidimo se u čitulji“, dok se u Beogradu pripremalo plodno tle za Ivana Gavrilovića, Pink televiziju i turbofolk. Ali ja to nisam znala. Za mene je Beograd bio grad Duška Radovića, Milene i Dragana, Milana i Magi… Najveći grad jedne male zemlje. Velik kao predgrađe Njujorka, provincija na mapi sveta. Ništa posebno, ali naš, pa ga volimo.

Petnaest godina sam živela u Beogradu. Petnaest puta se selila. Upoznala ga uzduž i popreko. Živela sam na Dorćolu, na Zelenjaku, na Bulevaru, kod Vuka, kod Doma Omladine, na Zvezdari, na Medaku, na Mirijevu, na Novom Beogradu, u Zemunu. Upoznala sam sve njegove kutke, sve ulice, sve linije prevoza, noćne klubove, biblioteke i bioskope. Upoznala sam na kraju i Beograđane. Prave Beograđane i „prave“ Beograđane.

Ko su „pravi“, a ko pravi, to vam definišem ja. Jer moja definicija se ne rukovodi ličnim dokumentima, izvodima iz matičnih knjiga, porodičnim stablima i ostalim okolnostima koje slučajno zadese ili ne zadese pojedinca. Moja definicija se bazira na mentalitetu, kulturi, dostojanstvu, na ljudskim vrlinama koje se ne dobijaju rođenjem, bazira se na kosmopolitskom duhu koji bi trebalo je svojstven građanima velikog mesta, kao i na odnosu prema drugačijima, doseljenicima, prolaznicima ili onima koji se spremaju da odu. Jer gradovi, a posebno veliki gradovi, jesu svačiji.

Čim neko krene da svojata grad, da ga ograničava i zabranjuje, oko njega počne da se širi miris čobanije, stpala mu momentalno upadnu u opanke i glib, a oko ušiju zableje ovce. Ali on to ne oseća, on misli da je građanin i da je grad samo njegov. Ne vidi ništa kontradiktorno u tome. Ne zna da grad, ako želi da bude grad, ne sme pripadati nikome. Tako sam ja u Beogradu upoznala lokal fašiste koji misle da su uhvatili boga za muda jer su rođeni u Beogradu. To nisu pojedinci, to je celi trend. Taj trend je ono zbog čega Beograd najviše vonja na balegu i svinjce, tamo između čeličnih nebodera. Ti ljudi su mi smučili Beograd, poželela sam da odem negde drugde, negde dalje, gde su ljudi normalni i vide svet malo dalje od svog nosa. Dalje od zatucanog Beograda i njegovih zatucanih starosedelaca.

A onda sam upoznala prave Beograđane. Takoće starosedeoci, ali potpuno različiti od ovih prvih. Nema veze što su im preci generacijama unazad sa tog tla, ima veze kakvi su to ljudi u glavi. Prva odlika pravih Beograđana je sledeća: nikad ne pominju da su Beograđani. Ta informacija njima ama baš ništa ne znači. Sa nekom zdravom ljudskom radošću i simpatijama tretiraju šarolike dijalekte koji krase srpski jezik, s poštovanjem uzimaju varijacije u mentalitetu i kulturi, i tačno čovek oseća dok sedi sa njima da im ni na kraj pameti ne pada da su ne daj bože bitniji, pametniji ili vredniji od nekoga ko živi u Negotinu, Svilajincu ili Kraljevu. Ti ljudi, ti Beograđani su gospoda. Njihovo spontano odobravanje različitosti na prvi pogled deluje tako prosto dok ih gledaš, ali ako se malo zamisliš, jasno je da u pozadini stoji pitom, uglađen i sofisticiran duh. To je duh pravog Beograda.

Nažalost, ono što je prefinjeno i delikatno ne vrišti, ne galami, ne arlauče, pada u drugi plan, ne dolazi do izražaja od „pravih“ Beograđana koji misle da su sišli a Olimpa i da imaju tapiju nad gradom. Vulgarno predimenzioniranog ega, napucani, našpricani, nakurčeni tebra, Beograd smrdi od njih kao priplodni jarac, dok neka mala ja, gore u Vitoševcu ispod Bukovika, diše i živi filmove, muziku, svet i sanja o velikim gradovima koji će razumeti nju, koji razumeju sve.

Kad me neko pita odakle sam, kažem iz Beograda. Tako mi piše u ličnoj karti. To je grad u kome sam najduže živela. I to je grad koji niko ne može da mi zabrani. Beograd je moj koliko i vaš, makar živeli u njemu šesnaest kolena unazad. Beograd je svačiji. I mafijaški i seljoberski i onih koji bacaju smeće sa terase i onih koji svako veče borave na Kolarcu i onih što bi sa povezom preko očiju našli knjigu u Narodnoj biblioteci…  To ga čini gradom.

Kad sam se pre pet godina selila za Rijeku, otac mi je rekao „Seliš se iz većeg grada u manji, to je glupo.“ I on se školovao u Beogradu, verovatno i dalje živi sa kompleksima tog grada. Setila sam se kako me lepo dočekala teta Zdravka sa malog Visa. Rekla sam ocu da Beograd nije najveći na svetu, a Rijeka verovatno nije moja zadnja stanica. Na kraju krajeva, površina i broj stanovnika nisu merna jedinica grada. Grad se meri širinom duha i slobodom.

 

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-pravi-beogradani/

Kad sam se prvi put susrela sa pitanjem morala kao filozofskim problemom, smešno su mi delovali oni teoretičari koji su moral zasnivali na osećanju. Obožavala sam, s druge strane, racionaliste koji su ga strogo izvodili iz principa uma i tako mu pribavljali univerzalnost. Ta fascinacija čistim umom i kritičkim eliminisanjem svake nepouzdanosti i sumnje iz domena saznanja i morala, tako tipična za adolescentski matematički mozak koji emocije meri brojem napisanih slova u poruci, a pravdu precizno skalpelom deli, opseda me još od najranijih dana: kao dete bih delila čokoladu sa sestrom isključivo pomoću lenjira. U milimetar. To je neka iskonska potreba za ravnopravnošću koja čini da mi se podigne kosa na glavi kad pomislim da bih mogla da uzmem ili dam milimetar manje ili više od onoga što se daje ili traži drugome. Taj osećaj za pravdu i sad imam u sebi. Manje banalan, ali jednako rigidan.

Na Kantov kategorički imperativ danas gledam kao na jedan opis moralnog zakona koji mu pristupa spolja, a zapravo ne zalazi u suštinu i poreklo morala. On kaže da moral proizlazi iz principa uma, ali to mi se sada čini kao jedna tendenciozna konstrukcija koja se provlači pod okriljem humaniteta, a koja nema sluha za ono zaista humano u nama. Tako je i celo prosvetiteljstvo pristupilo čoveku spolja, pokušavajući da jednakost opravda i izvede onim lenjirom kojim sam ja merila čokoladu. Na tim istim načelima počiva i liberalizam.

Tekovine novog veka i revolucije danas se urušavaju pod teretom naivne jednodimenzionalnosti i radikalizma koji ih je izvrnuo u sopstvenu suprotnost. Biti jednak, ne znači biti isti. Biti žena sa svim građanskim pravima, ne znači skrivati ženstvenost i biti što sličnija muškarcu. Biti pripadnik određene rase, nacije, veroispovesti, struje, gledišta, škole, ne znači biti neprijatelj neke druge rase, nacije, vere, struje, gledišta, škole. Liberalno pomodarstvo i strah od fundamentalizma i terorizma, teraju ljude da tabuiziraju svoju pripadnost bilo čemu, ili da je se odriču, jer je ona automatski shvaćena kao mržnja prema nečemu drugom. Živimo u vreme narogušenog opreza da se ne iskažemo kao nekakvi i oslobađamo svoj identitet suvišnog sadržaja koji bi mogao da nas kompromituje. Živimo u vreme liberalnog sublimiranja, koje za cilj ima jednakost, zajedništvo, dijalog i mir. A za rezultat totalitarno društvo koje propagira moral istosti, a koje nema državu, teritoriju, ni vladara. Živimo pod strahovladom izobličenih ideja koje su jednom zvučale tako ispravno.

Pojam pripadnosti nosi u sebi i neke ideje na koje su moderni liberali posebno gadljivi: autoritet i tradicija. Utoliko se od pripadnosti još više beži. Tradicija i autoritet se tretiraju sa podsmehom i njihovo pominjanje u argumentaciji uzima se u najmanju ruku kao nepristojno i neozbiljno. Pošto su tradicija i autoritet stigmatizovani, logično se od ispražnjenog pojedinca očekuje da svoje odluke i stavove opravdava isključivo iz sebe, jer je on slobodna jedinka neopterećena “dogmama” tradicije. Ako ne iz sebe, onda na osnovu “objektivnih”, “istinitih” načela, koje, kao i u svakom totalitarnom društvu, ustanovljava vladajući entitet. U našem slučaju, Levijatan je do idiotizma pojednostavljeni liberalizam, kojeg vidim kao smetnju jednom zdravom, humanom, na različitosti i empatiji zasnovanom moralu.

U najekstremnijoj verziji liberalne korektnosti naše mišljenje više nije naše. Iza njega ne stoji ime i prezime, niti bilo kakav sadržaj našeg bića koji uvek insinuira da negde, makar i ne hteli, ipak pripadamo.

A baš taj sardžaj je ono što smatram ključnim za moralno delovanje.

Džon Stjuart Mil je napisao divan spis “O slobodi” u kome relaciju prema samom sebi isključuje iz domena morala. Sa tim se potpuno slažem kad je u pitanju moralna praksa. Ali mislim da je ta relacija ključna da bi se zasnovao moral kao sistem. I to ne bilo kakav, nego univerzalni, koji prevazilazi pojedinačne sisteme morala i pravila običajnosti. Moral koji mi omogućuje da postupim ljudski prema onome ko praktikuje drugačiji moral od mene. A to se ne reguliše principima uma. Moral je zasnovan na osećanju. Na saosećanju. Na ljubavi prema onome što je različito od mene. Ali pre svega na ljubavi prema samom sebi.

Moja liberalna svest je produkt moje ljubavi prema drugom ljudskom biću. I nikad niko nije morao da je usađuje u mene kao ideologiju. Nijedno od mojih opredeljenja, pripadnosti, sadržaja, ne smeta mi u saosećanju sa drugima. Naprotiv, samoprihvatanje i pomirenost sa svim svojim određenjima daje mi mogućnost da sagledam, razumem i prihvatim drugog i njegove sadržaje. Ne stidim se sebe i ne ponosim se sobom. To sam što jesam: žena, Srpkinja, nezaposlena, majka, zaljubljena i udata za ateistu Hrvata, pravoslavna hrišćanka… Ništa od toga nema potrebe skrivati, a ni isticati. Zastranjivanja u oba smera vode tragedijama kojima smo svedočili i svedočimo. Čovek koji razmišlja srcem ne sme sebi da dozvoli ni jednu od tih krajnosti. Niko te neće ceniti više zato što si pripadnik nečega. A ako sam sebe ceniš zbog toga, onda imaš problem u glavi.

Ali, ako se odrekneš svog identiteta, da bismo bili isti, da bih te volela, neću imati šta da volim u tebi. Osim sebe. A lepo reče Mil, odnos prema sebi, brate, nije moral.

 

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-moj-nekorektni-ljubavni-moral/

 

Čitam ovih dana na internetu raspravu koja se vodi između pravoslavaca i ateista na temu pričešća. Naime, pravoslavci se, od kad je sveta i veka, pričešćuju hlebom namočenim u vino, iz jednog pehara, jednom kašičicom. Desetine, ponekad i stotine usta uzme pričest preko iste kašičice. U zadnjih deset vekova od kad postoji hrišćanstvo, svakakve boleštine, virusi i epidemije harali su ovim svetom i nikome nije palo na pamet da ukine ili modifikuje pričest. Sve do korone.

Odjednom, stotine ljudi upire prstom i viče: „Pogledajte, ovi pričešćuju ljude JEDNOM kašičicom!“ Kao da je ikad iko prečešćivao sa dve, tri… „Pričešćivati jednom kašičicom“ je pleonazam. Ti ljudi očito do danas nisu ni znali kako pričest izgleda, nisu znali ono elementarno iz verskog života, ali su nekako sebe doživeli kompetentnim da vode ovu teološku raspravu. Reći ćete „Ne, oni ne vode teološku raspravu. Oni vode građanski dijalog i podstiču na odgovorno građansko ponašanje.“ Da, ali baš zato njihovi argumenti potiču iz jedne potpuno drugačije, dijametralno suprotne perspektive. Njihovi argumenti su svetovni. Argumenti vernika su religiozni. Vernici veruju da je vino koje uzimaju kao pričest sveto, te da se od onoga što je sveto ne mogu razboleti. Ono je tu da nas pročisti i isceli. Kada bi pričest posmatrali kao leglo zaraze, onda oni ne bi bili vernici, ne bi verovali u jednu od svetih tajni. Tražiti od pravoslavca da se odrekne pričešća, znači tražiti od njega da prestane da veruje u boga. A to je pozamašan zahtev.

Zato ovom prepucavanju nema reda ni kraja. Jedni udaraju u klin, a drugi u ploču. Ateisti traže od vernika da se odreknu „kašičice“, jer za njih je to samo obična kašičica koja širi zarazu, a vernici njihov zahtev čuju kao „odreknite se onoga što vam je najsvetije, sada kada je najteže, odreknite se svoga boga“. I ne daju svetu kašiku ni za živu glavu.

Ja sam, kao i obično, izvan ove dve grupacije. Posmatram ih sa strane i krstim se levom i desnom. Na ovom svetu nema ništa ograničenije i uskogrudije od prosečnog ateiste, niti zaluđenije i umišljenije od prosečnog vernika. Ateisti polaze od razuma i empirije, a vernici od duše i onoga što transcendira iskustvo. Ove dve strane ne mogu da razgovaraju. Taj razgovor je nemoguć. Svakoga ko se upusti u ovakvu vrstu rasprave, posebno na mrežama gde smo stisnuti na kratku i siromašnu argumentaciju, smatram basnoslovno glupim. Na internetu se vodi rat glupaka. Rat oko kašičice u kojoj jedni vide spas, a drugi opasnost.

Stvari treba postaviti drugačije. Pitanje nije zašto se vernici pričešćuju, jer dokle god su vernici, oni će se pričešćivati. Pitanje je zašto država dozvoljava takvu vrstu aktivnosti  u vreme vanrednog stanja, ako je ta aktivnost opasna po građane. Dakle ateisti ne treba da se obraćaju vernicima i crkvi, već državi. To je razuman put.

S druge strane, evo ja sam vernik. Doduše, ne tipičan i često crna ovca u crkvi, ali vernik jesam. Mislim da je crkva manje-više preduzela korektne mere povodom ove situacije. U svim (ili skoro svim) eparhijama obustavljene su vaskršnje vodice, a okupljanja na bogosluženjima izvedena van crkve, svedena na ograničen broj ljudi koji moraju da se drže na propisanoj distanci. Znači sve mere ispoštovane. Osim ovog dela sa pričešćem.

Među vernicima postoji mit, koji do sada nije oboren, da se nikada niko nije zarazio preko svete čaše. Ja još nisam čula za takav slučaj. Ali pošto nije dokazano, ostavimo to sad po strani. Mogu da kažem da se lično nikada nisam razbolela od pričešća, a pričešćivala sam se sto puta u životu, za vreme svakojakih virusa. Ali ni to sad nije bitno. Hoću da kažem da nikad nisam bila presrećna niti očarana idejom deljenja jedne kašičice. Uvek mi je to bilo pomalo gadno. Gledala bih i prebrojavala sve babe i dede koji bi liznuli kašičicu pre mene i nije mi bilo svejedno, ali pokušavala sam da skrenem misli na nešto drugo. Jer kad bih intenzivirala misli o njihovim herpesima i balama, mogla bih i da se ispovraćam u redu za pričest. Nebrojano puta sam zavidela katolicima što imaju one „žetončiće“ i nadala se da ćemo i mi pravoslavci jednom da modernizujemo tu našu pričest.

Na početku ovog uskršnjeg posta sam se spremala za pričest, ali nisam otišla u crkvu. Nos je počeo da mi curi dan ranije i nisam htela da zarazim nekog tamo (tada još nisam znala da i bez simptoma mogu da budem nosilac, u tom slučaju ne bih ni planirala pričest). To mi se čini kao odgovorno ponašanje svakog čoveka, bio vernik ili nevernik. I inače se nikad nisam pričešćivala bolesna, jer imam obzira prema drugima. A sada u vreme korone taj obzir mora da pude sto puta veći. Zato mislim da je crkva trebalo da nađe neko rešenje kad je pričest u pitanju. Na primer, plastične kašičice. Svako dobije novu kašičicu kad priđe čaši. Ne mislim da bi to obezvredilo značaj pričešćivanja i da bi trivijalizovalo svetu tajnu. Mislim da bi to bio čin brige i saosećanja. „Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi“, to nam poručuje Hristos u Jevanđelju po Mateju. Promeniti način pričešćivanja u ovim okolnostima, bilo bi mudro i bezazleno po sve nas. Ovako, držeći se za tu jednu kašičicu kao da je u njoj sav smisao vere i Bog lično, mi pokazujemo koliko smo nesigurni u sopstvenu duhovnost i koliko ne znamo da je odbranimo kad nam se iz ruku otmu relikvije kojima mašemo.

„Budite mudri kao zmije“, a mi smo ispali glupi, „a bezazleni kao golubovi“, a mi ispali opasni po druge. Nije nam to baš hrišćanski.

 

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-pricest-u-doba-korone/

 

Paolo Sorentino je moderni hrišćanski stvaralac. Ko to previđa, taj ili ništa ne zna o hrišćanstvu ili na tu temu raspolaže samo predrasudama.

Sorentinova estetika je škakljiva, provokativna, to je estetika bluda i nemorala, greha i slabosti, kroz koju se poput zlatnih niti provlače duhovnost, pitanja o smislu, vera u čuda, u natprirodno, u svetitelje, u boga. To tkanje je njegov zaštitni znak.

Serije „Mladi papa“ i „Novi papa“ su manifest ponovo ogoljene ideje hrišćanstva, svih njenih vrednosti i postulata, koji upadljivo svetle na tamnoj podlozi kompromitovane, korumpirane, moćne i zarđale institucije kao što je crkva. On u ovoj seriji crkvu kritikuje, osvetljava njene mračne kuloare, vadi iz podruma njene prastare, ali i savremene, probleme i dileme, radi to hodajući po tankoj liniji između dobronamernog i zlonamrernog, toliko tankoj da ga naivni mrzitelji hrišćanstva svojataju, a naivni hrišćani osuđuju. U stvari, Sorentino brine za crkvu i razume je do tančina. Ono što on poručuje je tako jednostavno, da ga samo onaj ko nije zatrpan predubeđenjima može lako razumeti, a takvih je najmanje. Takvih gotovo da nema. Zbog te naše zapetljanosti u predrasude, Sorentino se čini namazaniji nego što jeste, čini se zamršen i nedosledan, a on je u stvari direktan i apsolutno koherentan, lako razumljiv svakome ko ispred ili pored uma ima duhovnost iskreno verujućeg čoveka. U dogme zatrpani vernici, kao i u dogme zatrpani ateisti, ne vide ništa ili vide sporedne stvari, dok im suština uporno promiče.

Neko ko nije vernik ne može da prepozna razliku između svetovnog i crkvenog hora koji pevaju Mokranjca, dok vernik tu razliku oseti iz prve. Za svetovni hor Liturgija je samo pesma. Crkveni hor, makar ga činile tri polugluve starice, koristi naše glasove i pluća, da kroz njih zapeva „ono tamo“, ono iznad stvari, iza pojava i značenja. Taj kvalitet koji nadilazi melodiju i tonove, nadilazi etiku i razum, opipljiv je kroz religiozni stadijum bivstvovanja o kome je govorio Kjerkegor. Moral je svetovan, racionalan i predvidiv. Moral polazi od sebe. Vera je sveta, iracionalna i nepredvidiva, ona je apsurd, ona nadilazi logiku i saznanje, do nje se ne dolazi razvojem, u nju se ne zakoračuje. Prelezak u stadijum vere je uvek skok u nepoznato, u nemoguće, u nerazumno. Najveći svetitelji su ludaci, strastveni manijaci i grešnici. Obični ljudi, ali drugačiji od drugih, uvek spremni na taj rizični suludi opasni skok u nepoznato. Strast i stradanje, to je ista reč.

Način na koji Pije 13. (Džud Lou) živi, razmišlja, odlučuje, postupa, način na koji greši, način na koji veruje, način na koji sumnja, sve to je savršen prikaz hrišćanskog svetitelja. Sorentino poznaje duh hrišćanstva i obraća nam se iz njega. On ovom „materijom“ vlada bolje nego bilo koji savremeni filmski i tv stvaralac. Njegov svetitelj je detinjast, ishitren, ponekad sujetan, osetljiv i iz te osetljivosti arogantan, preterano saosećajan i iz tog saosećanja nemilosrdan kad treba zaštititi slabije, osvetoljubiv, nesiguran i iz nesigurnosti sujetan, njegova vera nikad nije čvrsta nepomična stena. On sumnja, u sebe , u boga, ta vera je fluidna, stalno menja oblik i baš zato je živa, neokamenjena, vidljiva bogu. Njega bog čuje. U nekim trenucima on deluje kao lažni mesija i prevarant, kao Lucifer, i mi kao publika stalno surfujemo na tim njegovim dilemama, zavaljeni u vrtešku iz koje razgledamo uglove papinog identiteta, onako kako ih razgleda i on. Nikad sasvim siguran u sebe, slab i pokolebljiv kad je u pitanju lični interes, lud i nezaustavljiv kad treba odbraniti ispravnu ideju ili drugog koji pati. Vitez vere, tako je taj stadijum nazivao Kjerkegor.

Ona istina koja se dokučuje razumom za mene je davno postala dosadna i prazna kao neka ukleta noćna čekaonica u metrou. Ljudi provode čitave živote u njoj. Ti ljudi nikad neće razumeti Sorentina. On u „Novom papi“ ima ljubavi za sve svoje likove. Sve ih razume i svi su na kraju samo ljudi. Čak i ovi koji su više od toga. On je ljudsku prirodu predstavio kao večitu prepreku u neometanom opštenju sa bogom i razlog što ovom svetu fali božanske dobrote. Mi smo kao vrsta previše zakukuljeni i iščašeni ličnim strahovima, traumama, nedostacima. Bogu je teško da se kroz nas probije u svet. Samo izuzetni, hrabri, ludi, strastveni i nevini kao deca, pojedinci koji sijaju u masi, nemaju u sebi brojne lavirinte i krivine, mogu biti provodnik božije milosti.

Ivan Pavle 3. (Džon Malkovič) je obrazovan, osećajan, sugestivan, kontemplativan, izgleda kao savršeni kandidat za papu, ako biramo iz klase smrtnika. On je na toj poziciji najbolji što jedan čovek može da bude. Njegova mana je što je samo čovek. Tokom cele serije on se opisuje kao „krhka porcelanska figura“ i baš ta krhkost mu ne dozvoljava da poludi, da rizikuje, da se baci u vatru, da pogreši, da bude svetac kao Pije 13. Likovi njih dvojice su otelotvorenja predstavnika Kjerkegorovog etičkog stadijuma i religioznog stadijuma. Ivan Pavle se vraća na svoje imanje, u fizički zagrljaj jedne telesne ljubavi, a Pije se predaje rukama hiljada onih kojima je potreban.

Ima jedan zanimljiv detalj u kome Ivan Pavle kaže Piju da ga ne zanima da li je ovaj lažni prorok, svetitelj, Lucifer ili Hristos, jer on (Ivan Pavle) je papa. Time mu je u stvari rekao:

Ti si „ono tamo“ što transcendira iskustvo, ali na području iskustva vladam ja.

Ti si „viša“ sila, a ja sam aktualna sila.

Ti si kralj, a ja sam zakon.

Pa i neka si sam bog, na ovom mestu sam ja tvoj jedini izaslanik.

Čula sam jednom da je najveći greh navesti nekoga da skrene sa puta ka Bogu. Crkva to već vekovima radi. Ogadila je ljudima hrišćanstvo. Imamo crkvu koja će goreti u paklu jer nas je ostavila same, jer je izneverila ideju iz koje je potekla. A s druge strane, dokle ćemo više da svaljujemo problem na drugog? Treba se zaputiti na prblematična mesta, svojim nogama, svojim telom, svojim prisustvom i glasom rešiti stvar. Kao što je Pije otišao na ostrvo taocima. Jer svi mi smo crkva. Crkva su ljudi, to nisu zgrade i institucije. Šta je to toliko trulo i prazno u nama da samo hladnokrvno posmatramo pedofiličare među vladikama, dodeljivanje ordenja kriminalcima i lopužama, laž i licemerje od kojih se Hristos prevrće gore na nebu. Da li je samo Sorentino normalan? Je l’ samo njemu stalo? Hajde da se borimo i mi, da spasemo crkvu, da spasemo sami sebe.

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-novi-papa-sorentinov-doprinos-hriscanstvu/

Mogu da imam stav o čemu god hoću. To niko ne može da mi zabrani. Ne moram da budem ekspert da bih imala mišljenje. Mišljenja nisu rezervisana samo za eksperte. Mogu vrlo lepo, sa znanjem i mentalnim alatom kojim raspolažem, da oformim mišljenje o bilo čemu. To mišljenje ne mora da bude apsolutno tačno ili ispravno. Jer, koje mora? I stručnjaci greše. Ništa nam ne garantuje nepogrešivost. Ja nisam neka korpa u samoposluzi koja u sebe slaže zapakovana mišljenja eksperata. Ja sam čovek sa misaonim aparatom. Ja proizvodim mišljenja. Ne samo ja, već svi mi.

Robovanje mišljenju eksperata oduvek sam smatrala odlikom nesigurnih i ograničenih ljudi. To su misaoni gotovani, lenštine i kukavice. Ali ima u njima nešto još iritantnije, protiv čega se borim u svakom svom tekstu: verovanje u formu, klanjanje formi, konzervativno pokoravanje autoritetu i kmetovska potčinjenost inelektualnoj vlasteli.

Mogu da se upustim u razgovor na svaku temu, sa nekim ko iz te oblasti zna neuporedivo više od mene, oslanjajući se na svoj zdrav razum, intuiciju, osećanja i osnovne postulate o životu i svetu. I niko u celom ovom svemiru, nema prava da mi zabrani da vodim takav razgovor, da učestvujem u takvom dijalogu. Niti iko može unapred da me ubedi da je moj stav na neku temu manje vredan ili manje istinit u odnosu na stav koji ima ekspert iz te oblasti.

Jedino što može da me ućutka jesu argumenti. Kad uđem u raspravu, ja želim čiste, solidne, jasne, poštene i nedvosmislene argumente. Samo njima dozvoljavam da me pobede. Samo pred njima ću se povući i reći „Da, ti si u pravu. Ja grešim.“ Reći ću to vrlo rado i predusretljivo. Reći ću to zadovoljno i ozareno. Jer sam napravila jedan korak ka istini. Jer sam uvidela gde grešim. Jer mi je taj neko, ko o datoj temi zna više od mene, otvorio oči argumentima.

S druge strane, ako neko pokušava da me ubedi u nešto rečenicom „Ja sam ekspert, a ti nisi. Ja o tome znam, a ti ne znaš.“, onda sam sto posto ubeđena da taj nema pojma ni o čemu i toliko je nesiguran u onome što navodno „zna“, da ne sme da povede debatu o tome čak ni sa laikom.

Celog života pristupam stvarima kao da znam sve o njima. Kao da sam se rodila sa glavom punom sadržaja koje sad treba samo primeniti. Kao dete sam otvarala i popravljala televizore, radio aparate, stare usisivače. Kupovala sam časopise na nemačkom i italijanskom i čitala ih kao da znam te jezike, prevodila sam rodbini uputstva na španskom. Jednom kad sam imala deset godina, prva komšinica baba Bosa žalila mi se kako muž i sin ne stižu da joj ofarbaju vrata. Ja sam odmah skočila i rekla „Dajte farbu, ja ću!“ „Pa je l’ ti znaš da farbaš?“ „Kako ne znam, baba Boso, pa ja mojoj mami farbam prozore i vrata!“ Naravno da nikad u životu nisam ofarbala ni daščicu, ali sam bila ubeđena da to ne mogu da ne znam. Rezultat je bio katastrofalan. Ipak, samo taj rezultat je mogao da me ubedi da ne znam da farbam, nikakve prazne priče o tome da sam mala i da a priori ne znam. Hvala baba Bosi što mi je verovala i pružila mi priliku da saznam šta ne znam.

Svuda sam išla sama. Na letovanja, na putovanja, izlazila sama u grad, sama živela. Sa sedam godina sam išla sama kod doktora i sama primala injekcije (ambulanta je bila na 200 metara od kuće, ali ipak!). Da ne pričam da sam se kasnije, kad sam postala devojka, uvek sama šišala, šminkala, oblikovala sebi i drugaricama frizure, šila haljine i pravila čizme. Noću bih se probudila u gluvo doba, sela na pod svoje sobe i pravila džinovske crteže izmaštanih kuća, projektovala zgrade, osmišljavala enterijere klubova u koje bih izlazila. Nijedan detalj ovog sveta ja nisam prepuštala nekom drugom. Htela sam sama da izdizajniram i proizvedem celu stvarnost koja me okružuje. Komponovala sam muziku na očevoj violini i u glavi snimala svoje omiljene filmove. Nisam se bojala novih gradova, novih situacija, novih iskustava. Šta god novo da se pojavi, pa makar u tom trenutku iznenada palo sa neba pred mene, ja o tome već sve znam i pristupam mu sa nekim svemirskim mirom i sigurnošću. Znam sve i umem sve, dok mi život ne dokaže suprotno. Ta vera u sebe je moj stub, oslonac, vertikala koja me drži na okupu i koja mi daje beskonačnu slobodu, otvara sva vrata, otključava celi svet.

Ovde ne govorim o onoj vulgarnoj iracionalnoj nabeđenosti od koje pati balkanska raja. Svi znaju kako se vodi država i svi znaju kako se trenira reprezentacija i svi znaju kako se leči neka bolest. Ta je ograničenost veoma slična ovom slepom verovanju u stručnjake. Ona slepo veruje u sebe, bez trunke želje da ikada testira svoju ispravnost. Za razliku od njih, ja žudim za takvim testovima, za suočavanjima, za promenama. Ono što zastupam je prosto: mislite svojom glavom. Ta glava možda nije najpametnija, najobrazovanija i najbistrija, ali mi bolju nemamo. Mislimo svojim kapacitetima dokle možemo da dobacimo. O onome preko toga neka misle eksperti. Ali nemojte im unapred dati sve. Ima u svakome od nas dovoljno, da zagrebemo po stvarima ili da se zaletimo u njih. Ako razbijemo glavu i to je za ljude. Ali nije za ljude da odgovornost za formiranje mišljenja svaljuju na druge, na odabrane, na elitu. Nije za ljude da se boje da upotrebe mozak. Koristite ga dokle vas pamet i znanje služe. Sva mudrost je u tome da prepoznate tačku od koje ne možete sami dalje, a sve dostojanstvo u nastojanju da onaj prostor do te tačke ne date nikome ni za živu glavu.

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-mala-fabrika-misljenja/

Jednog groznog kišnog dana u Rijeci, pre mnogo godina, auto sa riječkim tablicama vozio je čuvenog rok pevača na nastup. Grad je bio prazan, nebo i more su se nadmetali u nijansama sive, padale su sitne uporne iritirajuće kapi iz namrgođenih oblaka i duvao je Jugo, vetar koji guši kao plima od testa. Pevač je kroz mokro staklo automobila posmatrao džinovske zarđale dizalice, napuštena skladišta i raspale industrijske zgrade od čijih ga je razbijenih prozora i trule stolarije obuzimala jeza. Stresao se na zadnjem sedištu i nekako samouvereno rekao vozaču:

– Ovo je najružniji grad na svetu.

Vozač, naš prijatelj, ne samo da se nije ni zamislio nad tom rečenicom, on se automatski složio. Složio se, jer je Riječanin. Ti ljudi, znate, imaju čudan odnos prema svom gradu. Ambivalentan. Često ćete ih čuti kako govore da je Rijeka propala i ružna, da nije ni blizu gradovima lepoticama poput Dubrovnika i Splita. Ovde ni turisti ne dolaze, uprkos moru. Industrija je propala, a ništa novo nije došlo na njeno mesto. Rijeka je u limbu trojstva uzburkane prošlosti, amorfne sadašnjosti i neizvesne budućnosti.

S druge strane, način na koji oni pričaju o gradu, to nikada nigde nisam videla. Sa toliko posvećenosti, pristrasnosti i interesovanja. Način na koji me pitaju kako mi se sviđa Rijeka. Svi su mi postavili to pitanje. Njihove zainteresovane oči dok čekaju moj odgovor. Kao da ću im reći istinu o njima samima. Jednom sam rekla mužu: „Vi ste preterano vezani za ovaj grad. Daj o’ladite malo, to je samo jedno mesto na mapi, to niste vi. Vi ste pojedinci, individue, ličnosti. Ne determinišu vas gradovi, nisu vas rodili gradovi, niti ste gradovima išta dužni. Ovolika zaljubljenost u grad i identifikacija sa njim je patološka. Koga briga, seliću se hiljadu puta i promeniću hiljadu gradova. Previše strepite i drhtite nad gradom, nosite grad kao žig, a ujedno ga neprestano pljujete i kinjite.“

Pre nego što sam se doselila, jedna poznanica iz Srbije me pitala da li sam nekada bila u Rijeci. Rekla sam da nisam. Ona je ozareno odgovorila da je Rijeka prelep grad. I ja sam joj poverovala. Kad sam došla, videla sam plavo nebo i čisto more, austrougarske zgrade i tesnace starog grada. Videla sam ribarnicu, svečanu kao hram, videla sam džinovske dizalice kako stoje zaleđene u vremenu, kao stare elegantne gospođe, oblikuju panoramu grada. Videla sam Harteru i šećeranu i sve te bivše fabrike koje zjape i daju Rijeci patinu, kao trodimenzionalni autentični dekupaž. Videla sam Trsat, Pećine i Kvarner. Videla sam palme i dekadentne vile, male trgove i kamene ograde koji mirišu na Italiju iz filmova i knjiga. Videla sam carstvo lepote, ja koja i ne marim za gradove, a onda su došli Riječani i rekli mi da je grad ružan.

Sećam se jedne tribine u Art kinu, raspravljalo se o kandidaturi za prestonicu kulture. Sala je bila puna. Slušajući sve te ljude, sa kakvim inferiornim tonom govore poredeći Rijeku sa Dubrovnikom i Splitom, kao da Rijeka nema nikakve šanse da osvoji ovu titulu pored tih giganata tradicije i baštine, morala sam da uzmem mikrofon i da im kažem da nisu normalni. Nemam pojma šta sam sve nalupetala, trudila sam se da pričam na hrvatskom pa sam pola reči pogrešno izgovorila, ali suština je bila jasna: Rijeka i Dubrovnik ne mogu i ne treba da se porede. Jedno su zidine, drugo je kultura. Kultura nije samo u nasleđu, već i u onome što je sada i što će tek doći. Pre svega je u tome. Kultura je u ljudima i to su idejni tvorci programa EPK dobro znali. Jer bogatstvo Rijeke jesu ljudi.

Rijeka je za mene grad iz bajke, dom profesora Baltazara. U njemu je moguće da na čelu najvećih kulturnih institucija stoje ljudi bez političkog zaleđa, bez sporednih interesa, bez ikakvog ličnog ćara. Ljudi koji pošteno rade svoj posao i deluju u korist svih, to je vrsta koja izumire. Oliver Frljić, Marin Blažević, Slaven Tolj, Kristian Benić, Boba Mišković, Magdalena Lupi, Niko Cvjetković… Ma svi! Političko tkivo ovog grada je zdravo, Rijeka nije ni svesna u kakvoj je dragocenoj prednosti u odnosu na druge gradove. Da ne govorim o gradovima u Srbiji gde je tako nešto apsolutno nemoguće, na svim pozicijama su koristoljubive političke gnjide kojima nije stalo ni do čega drugog osim da napune svoje džepove parama i da oglođu sa te zemlje ono malo trulog mesa što su im prethodnici ostavili u nasleđe. Duša me boli zbog Srbije i zbog svih zemalja i gradova u kojima su ugušene sloboda, istina i pravda. Nema kulture koja počiva na ropstvu, laži i nepravdi. Rijeka je dijamant. Pogledajte je kako svetli. Svetlela je tako i kad je evropska komisija birala grad koji će poneti titulu. Ta je svetlost nadvisila zidine Dubrovnika i okrznula križ na kapi Grgura Ninskog. Rijeka je izabrana za prestonicu.

Ali onda se otvorio novi krug pitanja. Hoće li Rijeka to moći? Hoće li umeti, hoće li znati? Mene je brinulo samo jedno: hoće li smeti.

Posmatram Riječane već pet godina, njihove živote, njihove odnose, njihovu zapetljanost u grad. Svi su povezani, svi su imali ili imaju nekog posla jedni s drugima, svi su pomalo ljuti jedni na druge, malo zaziru jedni od drugih, neki ne razgovaraju međusobno, neki su podeljeni u klanove, svi imaju svoju viziju grada i prestonice. Jesu li sposobni da prevaziđu lične razmirice, istoriju međuljudskih odnosa, nepomirljive koncepte i nakostrešena ega. Mogu li sada da ostave to po strani i zadrže samo ono ludilo kojim su vezani za grad?

Nisam to znala do zadnjeg trenutka. Dok se nije desilo otvaranje. Ono što sam tamo videla, dirnulo me do suza. Energija koja je tog dana pokretala Rijeku bila je jasna i nepodeljena, svi su disali kao jedan. Potrebna je hrabrost da se svakodnevne zabrinutosti i taština ostave po strani i da se istupi ogoljeno i iskreno, bez rezerve, u sprovođenje neke ideje. To je bio osećaj od kojeg su prisutnim ljudima, mladim i starim, pod kišobranima i na vetru, krenule suze i koža nam se naježila. Rijeka ima žišku. Ima muda. Ima srce.

Sto mu zarđalih dizalica, Rijeka je ovih dana najlepši grad na svetu.

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-evropska-prestonica-lepote/

 

Govoriću ovde o dva fenomena. Svaki od njih je, uzet izolovano, zanimljiv i simptomatičan za naše društvo. Na kraju teksta će se, spletom okolnosti, oni slučajno dodirnuti.

„Ma nek’ je živ i zdrav“. Kad ovu rečenicu Srbi izgovore uz uzdah i odmahivanje rukom, to znači da je taj neko, kome žele život i zdravlje, nešto ozbiljno zabrljao. Sin jedinac iz poštene porodice zaglavio u zatvoru. Roditelji u rasulu, svet im se srušio, ostali su bez reči, bez mogućnosti, ali i želje da mu nađu opravdanje. U toj beskrajnoj plimi razočarenja, ljutnje i nemoći da bilo šta promene, oni izgovaraju rečenicu „Ma nek’ je živ i zdrav“. Isto tako, kad se neko u konzervativnoj sredini usudi da se razvede – „Nek je živ i zdrav“. Kad neko napravi budalaštinu nemerljivih razmera koju um njegovih bližnjih nikako ne može da razume i opravda, ali ga i dalje vole jer je njihov, onda „Nek’ je živ i zdrav“. Želimo ti svu sreću sveta i daleko ti lepa kuća, sa svojim suludim izborima ćeš se nositi sam. Ta rečenica je, s druge strane, uteha za bližnje koji je izgovaraju. Jer ne želi se zdravlje i život silovateljima, narko dilerima i ubicama. Postoji jedna nepisana granica do koje se ova rečenica izgovara, u skladu sa težinom „prestupa“. „Ma nek’ si živ i zdrav“, ipak se ne upućuje totalnim huljma. „Ma nek’ si živ i zdrav“ znači nisi baš dno dna, ali si tu negde blizu.

Poseta rođaku u bolnici. Prvo pravilo rodbinskih odnosa: u bolničke posete se mora ići! Ne baš zato što obožavamo jedni druge i nemamo pametnija posla nego da nam tih sad vremena dnevno rodbina visi nad glavom, nego zato što je to ultimativni dokaz odanosti, brige i uzajamnog poštovanja. U posete se ide, posetama se vraća i na posete se računa. Onaj ko na posetu ne uzvrati posetom čim se ukaže prva prilika, precrtan je za vijeki vjekov. Ja čak nisam bila ni svesna ozbiljnosti cele te stvari, sve dok pre nekoliko godina ne naleteh na jednu fotografiju. U centru crno-bele slike sedela je moja majka, mršava ubledela tinejdžerka u bolničkoj postelji, a sa njene leve i desne strane protezala su se dva špalira rođaka i komšija. Svi ozbiljni, smrknutih lica. Stričevi u kaputima, sa šeširom, babe sa maramama vezanim ispod brade, tetke koje su iskoristile dolazak u grad da stave trajnu.

– Mama, zašto mi nisi rekla da si bila teško bolesna kao tinejdžerka?

– Molim? Nisam bila bolesna, odakle ti to?

– Pa vidi koliko ljudi ti je došlo u posetu na ovoj slici. Šta ti se desilo?

– A to! Operisala sam krajnike.

Onda smo se smejale pola sata, nadvijene nad fotografiju, analizirajući ljude na njoj. Ko ih je uopšte slikao? Je l’ moguće da je postojao bolnički fotograf koji je dokumentovao posete? Za uspomenu i kao dokaz da su bili tamo. Sasvim moguće. Nešto tako bitno kao što su venčanja, krštenja i bolničke posete, mora da se pamti!

Jednom je moja mama otišla u posetu kod neke rođake i srela tamo ljude, dalju i bližu rodbinu, koju godinama nije videla. Pošto ih je bilo toliko da nisu svi mogli da u isto vreme razgovaraju sa pacijentkinjom, podelili su se u grupice i pričali jedni sa drugima. Pored moje mame se zadesila jedna ljubotiljiva tetka koju je baš zanimalo da čuje detalje iz njenog skorašnjeg života, kako su deca, da li je „sluša“ muž. U jednom trenutku su počele na temu školovanja. Ja sam tada bila na prvoj godini fakulteta.

– Šta ti studira ova starija ćerka? upitala je tetka.

– Filozofiju, odgovorila je mama rezignirano.

– Ma nek’ je živa i zdrava! odmahnula je rukom tetka. I duboko uzdahnula.

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-zivi-i-zdravi/

Pre deset godina, kad sam imala 30 i mislila da sam jako stara, u jednom frizerskom salonu, pored mene je sedela žena od 93 godine. Došla na redovnu frizuru. Čavrljala sa frizerkom, sasvim bistro i otresito.

Onda je u salon ušla treća žena. Žalila se na umor, na muža, na godine.

– Koliko godina imate?

Pitala ju je gospođa od devedeset i tri.

– Četrdeset.

Uzdahnula je žena koja se žali.

– Ha! Pa vi ste beba!

Ženi od četrdeset se oteo nekontrolisani osmeh.

– Ma kako ja mogu da budem beba?!

– Beba, kad vam kažem. Be-ba!

Dok sam čekala da farba prekrije dve sede dlake koje su mi se pojavile na temenu, nisam bila svesna koliko je to što sam čula zauvek promenilo moju percepciju starenja. Do tada nisam ni pomislila da neko od četrdeset godina može biti beba. Ali bilo je potpuno jasno da gospođa koja je zagazila u desetu deceniju života dobro zna o čemu priča. Koliko god da je čudno zvučala njena konstatacija, ja sam joj poverovala.

U tom trenutku, u zagušljivoj prostoriji frizerskog salona, među isparenjima hidrogena i lakova za kosu, dogodilo mi se prosvetljenje. Moje dve sede dlake na glavi i ja, nismo ni blizu starog i propalog. Mi smo deset godina daleko od dana kada ćemo postati beba.

Vreme je rastegljivo, gipko, relativno. Kad ste mladi, vi nemate pojma o vremenu. Kad kažete “vreme” (u smislu životne dobi) mislite na ono što drugi očekuju od vas, nametnute obrasce, predrasude, zakone privlačnosti, kriterijume muške/ili ženske estetike i mladalačke isključivosti koja proizilazi iz neznanja.

Gospođa iz frizerskog salona je imala devedeset tri. Ona je svojim životom obuhvatila skoro celi jedan vek. I to joj omogućava da se uzdigne iznad rasparčanog, neosvešćenog vremena, onog vremena koje nas obuhvata jer je veće od nas i vremena koje nam se nameće kao imperativ. Ona drži vreme u malom prstu i posmatra ga sa distance. Sve je videla. I tridesete i četrdesete i pedesete i šezdesete… Zna da je starost jedna himera koja počne da nas proganja od trenutka kad napunimo dvadeset pet. A onda prođu decenije i tebi postane jasno da nisi bio star ni sa pedeset ni sa četrdeset, a kamoli sa trideset. Starost je društveni konstrukt, napravljen tako da nas neizbežno opseda u sadašnjem trenutku, kao iluzija kojoj ne možeš umaći, a koja nestaje tek kad ovaj trenutak prođe, kad postane prošlost i posmatramo ga sa deset godina udaljenosti. Onda se kajemo što smo tada, dok smo bili tako mladi, mislili da smo stari. Ali ključ nije u kajanju. Ključ je u osvešćenju činjenice da ni sada nisi star. Nemoj čekati da prođe deset godina da bi to osvestio. Osvesti sad.

Pre deset dana napunila sam 40 i postala beba. Vi sa trideset ste embrioni. Vi sa pedeset ste školarci. Vi sa šezdeset omladinci. Sa sedamdeset zreli ljudi. I tako dalje, do devedeset tri. Ima još pedeset godina do tada i nadam se da je to dovoljno za ovaj svet i ljude u njemu da počnu više da veruju sebi, da ne robuju vremenu, da ne usvajaju površne pogrešne koncepte starosti i da tada, u devedeset trećoj, pod haubom u frizerskom salonu na Marsu, neću morati nekoj bebi od četrdeset da objašnjavam da je beba.

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-sa-koliko-godina-postajemo-zaista-stari/

Pre tridesetak godina, negde u Srbiji, dečak je zapalio seno i dobio velike batine. Kad je prošlo deceniju i po od ovog požara, njemu je tur i dalje toliko brideo da je morao da mi ispriča priču o šibicama i senu, već na našem prvom sastanku. U godinama koje su došle venčali smo se i razveli, a ja svaki put kad vidim stog pomislim na dečaka sa šibicama.

– Zašto si zapalio seno?

– Hteo sam da vidim veeeliku vatru.

Naravno, sasvim logična motivacija za jednog sedmogodišnjaka. U te njegove nevine razloge, nažalost nije zalazio deda kome su zamalo izgorele štala i kuća. On nije pitao zašto, odlomio je fiskavu vrbovu granu i rešio stvar.

Prošlo je sedam godina od kako sam se razvela i šest od kako živim u Rijeci koja je ove godine Evropska prestonica kulture. Moj muž je riječki pročelnik za kulturu. Ovih dana je rastrzan oko završnih radova na otvaranju prestonice, koje će se desiti 1. februara. U moru programa, projekata i zamisli koje će se realizovati u gradu tokom ove godine, pre par dana je osvanuo prvi, koji najavljuje kulturni stampedo što nam sledi. Istog dana kad je raskićena jelka na Korzu, tu u blizini pojavio se stog sena u prirodnoj veličini. Lep stog, uglađen, podšišan, liči na stogove iz slikovnica. Nisam imala pojma o čemu se radi, pomislila sam na prvog muža i njegove šibice. Šarar mi je kasnije objasnio da je to delo umetnika Ivana Kožarića i da najavljuje pripreme za otvaranje prestonice. Dva dana nakon toga iz šetnje mi se javio fotografijom rasturenog stoga sa vatrogasnim vozilom pored. Neko je zapalio seno.

Ne brinite, nije moj prvi muž, mada bi za zanimljivost ove priče bilo fantastično da jeste. Pomislila sam, ko bi zapalio stog u centru grada i zašto? Prva misao je bila: neki dečak. Ne mrzitelj kulture, ne neprijatelj prestonice. Ovo verovatno nije aktivistički niti politički čin. Ovo je akt pripitog tinejdžera. To mi se čini najprirodnije, bez previše filozofiranja. Stog je stavljen u javni prostor, između ostalog i da provocira, a provokacija je upalila. Bukvalno upalila! Ovaj događaj je u mojoj glavi oživeo skulpturu, dao joj smisao i napravio priču oko nje. Zamislite stog sena na sred grada, koji nikoga ne iritira. Taj grad mora da je mrtav ili po njemu hodaju zombiji.

Daleko od toga da podržavam paljenje i da opravdavam vandalizam. Ako je neko to uradio sa ciljem da sabotira umetnika i prestonicu kulture, to je onda ogavno. Ako je to uradio dečak koji je hteo da gleda veliku vatru, taj dečak treba da se pronađe i disciplinuje shodno zakonu. Ali je ipak ova druga opcija neuporedivo bezbolnija i benignija. Jer nije proračunata i nije s predumišljajem. Dečak koji pali seno je učesnik u tom uličnom performansu, dok je aktivist koji pali seno agresor i neprijatelj performansa.

To što je seno izgorelo ne znači da je Rijeka vandalski grad, to možda znači da u njoj i dalje ima ljudi koji reaguju na umetnost, onih koji neće samo proći pored stoga zagledani u svoj telefon ili zaineresovani da ga tim telefonom uslikaju. Paljenje stoga jeste ekstremna reakcija, ali je i dalje nekakva reakcija.

Tolerancija je dobra i lepa i poželjna stvar, ali kad preraste u apatiju onda i ona postaje destruktivna. Apatija je razarač akcije i reakcije.

Raduje me što će se postaviti novi stog sena. Željno iščekujem da vidim šta će se desiti sa njim. Hoće li neki galeb na njemu da napravi gnezdo? Ili će deca svojim ručicama da ga čerupaju i raznose seno po gradu? Neće valjda opet da izgori? Možda i hoće. U živom gradu sve je moguće.

Na riječkim ulicama i trgovima slave se dva Badnja dana. Prvi 24.12, a drugi 6.1.

 

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-dva-badnjaka/