Moja pesma Zaborav, koja je prvi put objavljena na Fejsbuku pre nekoliko godina, pa je pre dve godine izašla u knjizi Halter ego, pa sam je pre godinu dana stavila na blog, tek nedavno je pomalo došla do ljudi. Slikala sam stranicu knjige na kojoj je objavljena pesma i stavila tu fotku na Tviter.

Tviter je odavno postao gluv i slep za sve osim estrade i politike. Romantika i poetika tamo više ne prolaze, došlo je do smene generacija. Mlade ljude ne zanimaju epske ljubavi, revolucije, psihoanaliza, buntovne knjige i progresivna muzika, ne daju pet para za dramatične haljine i velike frizure, za filozofiju i stari Holivud, za tango i petokraku, ne ginu za ideale i nisu sanjari. Naše vreme je prošlo, sad dolazi njihovo. Oni su praktični, pragmatični, zatvoreni i cinični, oni furaju estetiku ružnog, oblače se kao rumunski dileri, slušaju narodnjake, ne piju, razmišljaju o ekonomiji više nego o politici. Njihova paradigma je svedenija od naše kitnjaste i razmetljive. Da li smo srećniji mi ili oni, i ko je u pravu, mi ili oni, teško je reći. Niko nije srećan i niko nije u pravu. Ali ne mogu da se ne zapitam, ima li naša poezija, prepuna poetičnih slika i sočnih ideala, mesto u ovom vremenu, ili to više nikog ne zanima? Odgovor je jednostavan i zavisi od toga šta ta poezija poručuje, a ne na koji način poručuje. Iza estetskog sloja koji je promenljiv, stoje osećanje i misao koji su, ako je pesma dobra, isti u svakom vremenu. Ostaće ona poezija koja je iskrena i istinita, bila ona ironična kao Balenciaga ili monumentalna kao Iv Sen Loran. Zato ja ne sumnjam ni u mladu generaciju, ni u svoju generaciju. Diskursi su nam možda različiti, ali su ljudske istine vazda identične i nepromenjene. Pisac može biti svevremen iako nije savremen, ali isto tako može biti savremen, zvezda svog vremena, zlatna koka popularne estetike koja se traži tog trenutka, ali da na duže staze ne znači ništa. Poezija, dragi moji, nije ono spolja, već ono iznutra.

Sartr je pisao da je poezija sličnija muzici nego prozi. Ona je iracionalna i služi se jezikom da izvaja svoje sadržaje, služi se njim onako kako joj se prohte, koristi reči mimo njihovih standardnih značenja i javlja se pesniku kao poruka nekog tajnog glasnika koji mu šapuće u uvo. Proza je, pak, racionalna, pod kontrolom i strateški pisana. Proza je angažovana. I to je potpuno tačno. Ja ne priznajem angažovano pesništvo ukoliko taj angažman nije krenuo iz naše vlastite utrobe. I ne priznajem strateško pisanje pesama, jer poezija nije strategija. Poezija je impuls, krv koja se slučajno prolila. Celog života pišem pesme na taj način. Niko me nije učio da ih pišem. Poezija ne zavisi od pismenosti. I nepismen čovek može da bude pesnik. Poezija je apsolutna sloboda. Sloboda od jezika, od gramatike, od metode, od pravila, od promišljanja, od imanja cilja, od želje da se nešto postigne. Poezija je vrhunski i najprečišćeniji l’art pour l’art. Zato je ona kraljica svih umetnosti i svaka umetnost sadrži poeziju u onom najnevinijem delu sebe.

Ja jednostavno ne želim da srozavam tu svetinju tako što ću da je proglašavam disciplinom za školice i kurseve. A s druge strane, ona je tako prirodan, usputan i rođenjem stečen deo, prionuo uz svakog ko istinski iz sebe stvara, da je ne računam ni u šta. To mi je desna noga. Neću valjda da idem na kurs za korištenje sopstvene noge. Naravno da neću.

Osim ovog zanatskog pristupa poeziji, koji je u isto vreme ponižava i nepotrebno napumpava, kad mladi autor jednom stvori te pesme, dolazi novi nivo ponižavanja i napumpavanja, a to je plasiranje pesama publici. Ako nisi spreman da uđeš u krugove, klubove, sindikate i salone, bićeš nevidljiv. Ako nisi spreman da lajkuješ da bi te lajkovali, bićeš nevidljiv. Ako samo izložiš pred oči javnosti to što si uradio, a ne zamoliš nikoga da te pogura, bićeš nevidljiv. Ako nemaš ambiciju, kao što je nemam ja, bićeš nevidljiv.

Ponekad mi bude žao što svet tako funkcioniše, ali ne zato što mislim da moram da budem vidljiva, nego samo u trenucima kad vidim da to što sam napisala stvarno nekome nešto znači, onda pomislim da tu na Balkanu, ili šire, verovatno ima još ljudi kojima bi moje reči nešto značile, u kojima bi se moje misli lepo spakovale i udomile. Ali šta ćeš kad između mene i njih, mojih nesuđenih čitalaca, stoji jaz smrdljivog književnog marketinga sa svim njegovim propratnim mrskim mi fenomenima.

Međutim, ponekad se na internetu desi čudo, kao ovo sa pesmom Zaborav. Bez posrednika, bez ičije pomoći, bez gurke, neka pesma sama odabere trenutak kad će doći do čitalaca. Pet godina nakon što sam je napisala i objavila, postala je druga po redu (posle pesme Jebo vas jezik) najlajkovanija moja pesma ikada. I to tamo na onom Tviteru gde milenijalci slušaju Rastu i kače porno klipove, gde moja generacija priča samo o Vučiću i koroni, jedna pesma je eksplodirala. Mala, decentna, nepretenciozna pesma, koja smireno govori svoju istinu i ne trudi se da zadivi. Umerena kao Ralf Loren. Eno i dalje je lajkuju. Izgleda da sam potcenila Tviter. Izgleda da sam potcenila svoje čitaoce, a ja dobro znam ko su oni i šta im je zajedničko: da postoje tamo negde, u svojim gradovima, na svojim radnim mestima, među svojim bližnjima, i nikakav interes ih ne veže za mene, ne osećaju da su mi nešto dužni, niti očekuju da im išta dam. Oni su moja vojska. Oni su moja ambicija. Oni su razlog zašto objavljujem. Oni su jači dokaz smislenosti onoga što radim od svih nagrada i pesničkih tapšanja po ramenu ovog sveta. Oni su moja potvrda i moja moć. Džaba vam je da se uzajamno hvalite i jedni druge šerujete, ako ste priznati samo u tim začaranim krugovima u koje ste se iz koristi upleli, ako vaše pesme ne čita nastavnica iz Kikinde, ako sa printom vaših stihova pod jastukom nije zaspala tinejdžerka iz Zaječara, ako vaše misli nisu razbesnele bibliotekara iz Valjeva, ako vaša duša nije završila na mestima kojima nikada nećete ući u trag.

Brojne kampanje se vode ovih godina – štedite električnu energiju, koristite kondom, reciklirajte, idite u pozorište, vodite zdrav život, itd. A čini mi se da se niko nije setio da pokrene jednu kampanju koja je ključna za poboljšanje života i sveta – vaspitavajte svoju decu da budu pošteni ljudi. Ne postoji veći doprinos svetu, od toga da mu podariš poštenog čoveka. Ili dva. Ili tri. Ko je kako u mogućnosti.

Majke savetuju ćerke da budu sponzoruše, očevi podržavaju nasilno ponašanje svojih sinova u školi, jer „ili mlatiš ili te mlate”. Pa se onda toleriše prepisivanje, varanje na testovima, plaćaju se ispiti… Sve da bi mamin i tatin sin „lakše prošao kroz ovaj grozni svet”.

A svet je grozan, jer su ljudi grozni. Jer su tako vaspitani. Jer se prve manipulacije kojima se dete služi da bi dobilo ono što želi ne sankcionišu, nego posmatraju sa simpatijama i oduševljenjem, kao socijalna inteligencija i kao poželjna alatka koja će detetu poslužiti kroz život da lakše pregazi preko mrtvih da bi došlo do cilja.

Dete od tri godine ne zna za moral. Ono samo zna šta želi. I svakog dana ono upoznaje nove načine da do toga dođe. U dečijoj glavi ne postoji mehanizam koji te načine razvrstava u moralno ispravne i neispravne. Postoje samo manje i više efikasni načini.

Mi smo ti koji decu uvode u moral, koji dečijem umu dodaju još jednu perspektivu gledanja na stvari. Sva odgovornost je na nama. Ako na manipulacije i lukavu makijavelističku domišljatost trogodišnjaka reaguješ osmehom i odobravanjem, on će shvatiti da tako treba, i to će postati njegov moral.

Zato mislim da je pokrenuti ovu kampanju, hitnije i bitnije od bilo čega drugog. Nećeš stvoriti bitnije bolji svet ako pokvarenjake nateraš da ne puše i da idu u pozorište. I dalje je to svet pokvarenjaka, sa promenjenim životnim navikma.

Marta, moja sestričina, i ja, igrale smo neku jednostavnu društvenu igru kad je ona imala oko četiri godine. Marta je svaki put izmišljala nova pravila da bi pobedila. Rekla sam joj da, ako zaista želi da pobedi, mora da igra po pravilima, inače pobeda ne važi. A Marta mi je odgovorila: „Pa pravilo je da ja pobedim!”.

Uvek se nasmejem kad se setim, ja sama nikad ne bih smislila tako lucidan i duhovit odgovor. Ali sam tada ipak prekinula igru i održala joj lekciju o fer pleju.

Isto tako pristupam i svom sinu. Ne zanima me u kako nezgodnom svetu živimo, neću da ga opremam nemoralom da bi bolje prošao. Govoriću mu „trudi se”, „ne prisvajaj tuđe zasluge”, „ne krši obećanja”, „ne laži”, „budi odan prijatelj”… Pa kako mu bude, ali bar će mirno da spava. A i svet će možda biti bogatiji za jednog dobrog čoveka. Ne mora da mi zahvaljuje.

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-kampanja/

Bilo je potrebno da punih deset godina sedim na društvenim mrežama i pišem besplatno, da bi se jedan po jedan, polako pojavljivali ljudi koji su me zvali da pišem za njih, spremni da mi za to plate. Ako niste ambiciozni i nema ko da vas gura, to traje toliko. Deset godina. Nekome ko vreme posmatra kroz novac to možda deluje predugo. Ali ja nisam razmišljala o novcu, nisam ga očekivala. Nisam razmišljala ni o priznanjima. Razmišljala sam samo o svojim osećanjima, kako da ih izrazim i podelim sa svetom. To je bio moj život, isti takav je i sada. 

Kad sam izabrana za jednog od protagonista dokumentarnog serijala Free Spirits koji se bavi beskompromisnim ljudima koji su često kontra mejnstrimu, neki su se zapitali kakvom se ja to alter umetnošću bavim i šta me zapravo odvaja od mejnstrima. To pitanje je sasvim na mestu. I više od toga, ono me nagoni da rešim nedoumice koje postoje oko razumevanja pojmova alternativno i mejnstrim. Ovi pojmovi nisu samo opisni, oni imaju i svoju vrednosnu dimenziju, ali i jedno specifično značenje za nas koji smo odrastali osamdesetih i devedesetih.

U najširem značenju, alternativno je ono što je drugačije, a u nešto užem, kako ga često koristimo u slengu, to drugačije je progresivno i neukalupljeno. Alternativno je nešto što vuče ovaj svet napred, pa je kao vrednosni pojam to nešto dobro.

Mejnstrim je ono što je omasovljeno, opšteprihvaćeno, već viđeno, pa samim tim i pomalo učmalo, te mu se kao takvom pripisuje da je loše.

Međutim, ako uzmemo primer alternativne medicine, koja obuhvata i neke metode lečenja stare stotinama godina, videćemo da ne mora sve alternativno da bude u isto vreme progresivno i inovativno. A ako se osvrnemo na sumnjivost i nepouzdanost tih metoda, onda je jasno da alternativno ne mora da bude u isto vreme i dobro. Alternativno je prosto nešto što nije mejnstrim. A da li je mejnstrim po svaku cenu loš?

Ljudi koji su doveli alternativne forme u mejnstrim, omasovili ih i uveli u institucije, smatraju se velikanima. Kako su sad oni velikani, ako su plemenitu alternativnu ideju odveli u nešto tako loše kao što je mejnstrim?

Mejnstrim kao omasovljenost, kao prihvaćenost, kao institucionalizacija i dobijanje neke vrste legitimiteta, nije ništa loše. Naprotiv. Sve velike revolucionarne ideje su nastale s namerom da postanu mejnstrim. Ali robovanje onome što je poznato i prihvaćeno, nemanje razumevanja i tolerancije za nešto novo što menja vizure gledanja na svet, jeste mejnstrim u najgorem smislu.

Drugim rečima, taj loš mejnstrim, od koga svi kao žele da pobegnu, nije u formama, u masi, u institucijama, već u stanju duha. Isto tako ono dobro u alternativnom nikad nije stvar forme, jer alternativno nema formu, njegova forma tek treba da se definiše. Robovanje alternativnim formama je takođe jedna vrsta snobovskog mejnstrima.

Ono što smo zvali alternativnom muzikom sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih danas više nije alternativno. Pank i rok su sada debeli mejnstrim. Muzika se toliko umnožila, raslojila i zakomplikovala pojavom interneta i hiperprodukcije da je pitanje da li je danas išta više alternativno. Može li da postoji alternativna muzika 2020? Mislim da ne može. Sve je dozvoljeno i sve smo već čuli.

Mi živimo u vremenu kad pop ili folk pesma može da bude teški andergraund i kad pank može da bude mejnstrim. Ali alternativno više nije ništa. Bar ne po formi. I to ne važi samo za muziku, već za skoro sve umetnosti.

Kako ćemo onda dalje? Šta će da gura ovaj svet ako ne postoji alternativna umetnost koja će svojom formom da zbunjuje, šokira i tera nas na razmišljanje?

Imam dva odgovora.

Prvo, nisu nam potrebne alternativne forme da bismo bili alternativni. Ja ne moram da se bavim nekom posebnom alternativnom umetnošću da bih bila alternativni stvaralac. Dovoljno je da su mi misli alternativne, da nisu oblikovane trendovima, navikama, nekritički usvojenim tradicijama i autoritetima. Ja govorim tako da me mrze i hrišćani i ateisti i levičari i desničari i feministkinje i domaćice. Moji stavovi ne naležu na njihove ideologije, koje su sve do jedne debeli mejnstrim koji još uvek za sebe misli da je alternativa. Kad me je ekipa sa HRT-a prvi put pozvala da sarađujemo na ovom projektu i objasnila mi o čemu se radi, u mojoj glavi se samo desio klik – došli ste na pravo mesto. Nemam pojma koje treće oko i luda intuicija ili šesto čulo vas je uputilo baš kod mene (ispostavilo se da je to pesma Jebo vas jezik koja je odjeknula internetom), ali potpuno razumem zašto ste tu i zašto baš ja. Jer ja sam ta. Ako ste tražili tvrdoglavog i beskompromisnog, koji stoji sam kao trska na vetru, protiv svih dogmi i klišea ovog sveta, došli ste na pravo mesto.

Biti alternativan ne znači biti deo ideologija i partija koje su u trendu. Ne znači pripadati izvesnom muzičkom pravcu, jer svi pravci su sada mejnstrim. Ja pišem poeziju i pevam u pop bendu. I jedno i drugo je totalni mejnstrim. Ali način na koji pristupam pop muzici i poeziji, a pre svega pristup internetu, koji je posebna dimenzija mog bitisanja, stvaranja i izražavanja, nema veze sa mejnstrimom.

Ovo me vodi u drugi odgovor. Život na internetu. Nešto što je dugo smatrano, a mnogi i dalje smatraju, gubljenjem vremena. Pogotovo starije generacije. Moja majka je uvek govorila da se previše unosim u te gluposti, umesto da radim nešto pametnije. Pod pametnijim je ona uvek mislila na nešto što naše društvo ceni, razume i ume da nagradi. Jer je majka, i želi mi dobro. Ja, naravno, nemam tako sažaljiv i brižan odnos prema sebi. I nikada nisam želela da radim stvari koje će drugi neminovno razumeti i podržati, niti su mi ikada bile potrebne njihove nagrade i priznanja.

2010. sam živela na Tviteru. Po celi dan sedela za kompjuterom i pisala. Imala sam jednu fotelju koja mi je bila kao presto i ogroman monitor. Svakog jutra bih došla tu i prosipala iznutrice po tajmlajnu. Pisala sam svoja najintimnija osećanja, slabosti, strahove, poeziju uživo. Ljudi su znali kroz šta prolazim u svakom trenutku, u koga sam zaljubljena, kad sam besna, kad sam vodila ljubav, kad sam pijana i euforična, a kad raspala i depresivna. I počeli su da mi dolaze. Svakog dana sam imala nove folovere. Tviter je u to vreme bio mali, drastično manji nego sada. Prosečni korisnik je imao po nekoliko stotina folovera, a vrlo lepo su funkcionisali i nalozi koji su ih imali tek nekoliko desetina. Mene je 2011. pratilo 3200 ljudi. Pratili su me mladi i stari i poznati i nepoznati i političari i folk zvezde, a ja sam bila potpuni anonimus za kojeg nikad niko nije čuo pre Tvitera. I pratila sam sto ljudi.

Na Tviteru sam ostavila srce i potoci moje krvi su se slili niz taj tajmlajn. Tamo sam upoznala Šarara. Tamo sam se zaljubila u njega. Za ovaj život, ovu ljubav i ovog najslađeg sina kojeg sada imam, ja mogu da zahvalim Tviteru. To jest, ne Tviteru, nego sebi koja sam uporno ostajala tamo, iako me je to mnogo puta skupo koštalo u oflajn životu. Taj profil sam ugasila na vrhuncu popularnosti, jer popularnost nikada nije bila presudna, i evo me deset godina posle, i dalje bauljam po mrežama, isporučujem misli i osećanja direktno pred vas, živim ovde kao retka vrsta koju su mnogi uspeli da nanjuše i prepoznaju. Otvaram novi Fejsbuk, krećem od nule i opet mi za manje od godinu dana dođe tri hiljade vas, da žive tu uz mene, da čitaju šta pišem, jer ljudi osećaju da li si tu, stvarno tu, da li mogu da ti osete dah iza svakog objavljenog slova i reči. Jer ljudima ne treba uzdržanost, prenemaganje i odsutnost, njima treba živo prisustvo o kojem sam pisala i u tekstu o Marini Abramović (https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-marina/). I zapravo, kad sam razmišljala šta je to zbog čega mi je ona godinama delovala neshvatljivo i odbojno, tako različito od svega što ja jesam, shvatila sam da je ona negativ mene same – žena koja je materijalno prisutna u sadašnjem trenutku, u realnom prostoru. Meni sadašnji trenutak i materijalno i prostorno ne znače ništa. Mene ne zanima prisutnost u životu, svom životu. Mene ne loži svakodnevica. Dok sam je posmatrala u filmu kako mesecima putuje u neudobnom kombiju, spava pod vedrim nebom i muze ovce po selima, kupa se po benzinskim pumpama, presrećna što živi slobodan život, imala sam samo jednu misao: ne želim ovo NIKADA da radim. Znaš kad bih ja prepešačila Kineski zid? Nikad za sto života!

Ja sam nematerijalna, eterična, uvek odsutna iz svog života, iz prirode, iz prostora, iz odnosa, ali strastveno prisutna u idejama i osećanjima. I to je ono u čemu sam je razumela i što me je vezalo za nju. Ta prisutnost. Dok sam posmatrala kako sve one ljude gleda u oči, pomislila sam „ja ovo radim na internetu svaki dan“ i počela sam da plačem. Međutim, u našem svetu, u ovom trenutku, način na koji ja pristupam internetu se ne shvata ozbiljno. Stvarati nešto iskreno na internetu danas znači biti potpuno nevidljiv za umetničku kritiku i istoriju umetnosti, to je alternativna umetnost par excellence. Stvaralaštvo bez ikakvog kredita, bez ikakvog formalnog priznanja, bez mesta u svetu. Ali mene to ne zanima, nemam potrebu da budem deo neke definicije. Ja samo hoću da budem tamo. Negde tamo, u nekom tekstu, na nekoj sceni, na nekom ekranu, u nekoj rečenici. To želim od kad sam se rodila. Ne zanima me ova soba, ovaj kompjuter, ovo more koje vidim sa balkona, ni ovaj trenutak u kome dišem, zanima me samo ideja koju sam vam dala. U njoj sam jedino živa. Dugo vremena mi je trebalo da to razumem i prihvatim sebe. Ali stvari polako postaju sve jasnije i ja sve više verujem da radim pravu stvar.

Ako se neko čudi odakle meni odjednom sva ta medijska pažnja, formalno imam samo jednu knjigu i četiri singla. Odgovor je u onom neformalnom, u čemu živim i ginem svaki dan, što će tek doći na naplatu.

(Knjiga tvitova izlazi na jesen, a film pogledajte na linku https://4d.rtvslo.si/arhiv/samosvoji/174656769 )

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-moj-virtuelni-zivot/

Treba mi koplje da se probodem,

da iscuri ova tuga što se ukiselila u meni.

Treba mi mali rez

da ne puknem od pritiska

koji stvara pomisao

na tvoje žuto lice.

Ana mi kaže

da su ti oči kao žumanca

i da nisu izgubile nadu.

Rekla si joj da zasadi cveće

i da ćeš ići u šetnju

čim ti noge malo splasnu.

Mama, ti si naše sunce.

Sećaš se onog narandžastog telefona

sa brojčanikom?

Kako smo se veselili kad je prvi put zazvonio.

Ana je imala pet, a ja osam godina.

Trkale smo se koja će prva da se javi.

Tehnologija je napredovala od tada.

Danas smo imale video poziv,

plakale smo na ekranima.

Nemamo više snage da tešimo jedna drugu.

Stisnule smo dugme na Vajberu,

gledale se i plakale.

Doktorka je rekla da je pitanje dana

i da se pripremimo.

„Vaša mama je kao lavica, izdržala sve.

Više nemamo rešenja za nju.“

Dunjo moja zlatna,

dušo moja,

majko moja,

ljubim te u žute oči i žute obraze.

Plima žuči ti putuje ka mozgu,

neće se zadržati u nogama.

Rekli su nam da ćeš pasti u komu

i da očekujemo najgore.

A ti si, dete moje, dobroto moja,

legla u bolnički krevet

s nadom da ti se može pomoći.

I bila si nežna prema nama,

pitala si nas da li smo jeli,

rekla si ocu da se ne sekira

i da pazimo na njega

dok se ne vratiš

laganih nogu i belog lica,

da zaliješ cveće i prošetaš,

zamirišeš na bezuslovnu ljubav,

natkriliš nas brigom

i budeš tu.

Duše su nam nabubrele od tuge,

sive su i vlažne kao oblaci.

Iz njih grmi bes.

Besna sam i želim da slomim svet,

da ga smrvim pod đonovima.

Jutros sam u kupatilu sa ustima punim pene

iznad lavaboa viknula NE ŽELIM DA UMREEEŠ!

Pasta za zube mi se slila niz bradu i isprskala ogledalo,

suze su mi se slile u usta,

a ti si i dalje ležala tamo,

otečena i žuta,

jer mene niko ništa ne pita

i ne znam kako

da ti pomognem

da te izlečim

da te rodim.

Izlazićeš iz zidova.
Komadići tebe
padaće mi na glavu,
srasli u kišu i sneg.
Viđaću te u muzejima
na kipovima i slikama.
Zapljuskivaće mi stopala
šum naših letovanja.
Doći ćeš mi kroz miris
borovih iglica, renoa 4
i ulja za sunčanje.
Glas neke majke
koja doziva decu
zazvučaće kao tvoj.

I trgnućeš me iz mog mira,
iz mukom stečenog zaborava,
iz pokušaja da mi ne nedostaješ.

Ima previše stvari,
previše uspomena.
Nisi ti neko
koga sam jednom poznavala.
Ti si moja.
Vežu nas milioni sitnica.
Sazvežđe od detalja
koji postoje i sada,
ali nevidljivi i bezbolni,
sve dok si tu.

Jednoga dana,
kad odeš odavde,
posejaćeš za sobom
plantaže oštrih atoma
po mojoj stvarnosti.
O njih ću se neoprezno
bezbroj puta porezati.
I ta krv koja poteče
biće topla
kao tvoj zagrljaj.

Kad prođe vreme
i Jadran poraste od mojih suza,
kad mi se učini da sam
isplakala zadnju
i da sam preživela,
doći ćeš ti
kroz stih neke pesme.
Osmehnućeš mi se
zubima žene sa bilborda.
I neki oblak će imati
konturu tvoje kose.
A tvoje prazno mesto u svetu
zvoniće tada glasno
i jeka te praznine
razbijaće mi se o srce.

Sve na ovom svetu je veće od čoveka. Pojedinac nije u stanju da bilo šta stvori sam, izolovan od jezika, kulture, morala i ostalih sistema koje je stvorilo društvo. Čovečanstvo nije zbir pojedinaca, ono je, u svim svojim usponima i padovima, proizvod zajedničkog imenitelja neke kritične mase koja se nametala kao dominantna u određenoj epohi (ne politički i ekonomski, već snažno ujedinjena u nekoj ideji). Samo ono u čemu je dominantna masa (ovo nije pleonazam) bila usaglašena (makar se taj glas čuo iz samo jednog čoveka), oblikovalo je istoriju. Ta istorija, naslagana od epoha koje su projektovane snagom istomišljeništva, verom u iste ideje i iste vrednosti, jeste jedini kontekst za bilo kog pojedinca, kontekst kome on ne može umaći, kontekst koji ga determiniše čak i onda kad ga pojedinac negira, jer ni ta negacija ne bi bila moguća da nije konteksta, da nije jezika, da nije sistema.

Znam da zvučim kao potpuni strukturalista, ali ja ne mislim da takvo stanje stvari nešto oduzima čoveku, pogotovo ne njegovu slobodu. Čovek nije divlja životinja, ali čovek nije ni bog koji će sve stvoriti od nule. Čovek je čovek. Civilizacijski koreni ga ne mogu sprečiti da misli svojom glavom, da bude slobodan u onom značenju u kojem biti slobodan za njega ima smisla. Meni ne smeta što ne mogu ponovo da izmislim svet, on je već izmišljen i kao takvom ne mogu ništa da mu oduzmem, iako bih htela da mu oduzmem mnogo toga. Ono što ja mogu jeste da menjam taj svet i da mu dodajem nešto novo, nešto drugačije, što sam stvorila na temelju jednačine svih do sada zadatih sistema. A to moje novo može biti tako snažno, da potrese i pretumba lego dvorac prethodnih epoha. Ali ako sam sama u tome, bez kritične mase koja će se sa mnom u nekom trenutku složiti, ja neću moći da promenim svet. Neću moći da promenim ništa. Moći ću samo da pričam u prazno, zarobljena u svojoj individualnoj slobodi sa kojom se niko ne slaže. Zato su mi anarhisti uvek bili smešna pojava, detinje naivna vera u dobrog divljaka, u društvo beskonačnih monologa koje se sa svakim pojedincem od nule stvara i ruši. Tako nešto ne samo da je neodrživo, nego je i besmisleno. Tačno je da u svima nama postoji seme hermetičnosti i nerazumevanja prema drugim subjektima, ali to je samo naporna činjenica koju pokušavamo da pobedimo ne bismo li izgradili društvo u kome se razumemo i saosećamo, to nije i ne može biti naša jedina realnost, a kamoli ideal kome težimo.

Nema progresa izvan sistema. Nema novih ideja, ako ne postoje stare. Nema relativizma, ako si čovek i živiš ove 2020. godine na planeti Zemlji. Nije ga bilo ni kada su ljudi crtali bizone po zidovima pećina, već tada su bili nepovratno uhvaćeni u kalup civilizacije, a pogotovo ga nema sada, kada su svi segmenti ljudskog postojanja tako temeljno i sistematično pretreseni u ovih nekoliko hiljada godina, da mi nemamo druge osim da krenemo od onoga dokle se pre nas došlo, od zaključaka koji kao stubovi drže celu našu realnost, od struktura poput jezika i morala, koje su tako kompleksne i velike, da nam celi život nije dovoljan da ih do kraja upoznamo i obuhvatamo, već one uvek obuhvataju nas. Polazeći od svega toga, dva ljudska bića, pri čistoj svesti i zdravoj pameti, skoro uvek mogu da se razumeju, da razlikuju dobro i zlo, ružno i lepo, bitno i nebitno, istinu i neistinu. Njihovo razumevanje počiva na hiljadama godina taloženom tlu koje im je ostavila civilizacija. A njihovo nerazumevanje? Najčešće na odbijanju da se razumeju.

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-kad-mi-muz-kaze-da-je-sve-relativno-i-da-se-jednostavno-ne-razumemo-ja-mu-odgovorim-ovako/

Ovo o čemu ću sada da pišem, razumeće samo oni koji umeju da misle. Tema je previše složena i ozbiljna da bih mogla temeljno da je obradim u jednoj kolumni. Htela, ne htela, moraću da budem nesistematična i površna. Ali oni koji su skloni da razumeju razumeće.

Naime, ja ovde svašta pišem. Iznosim razne stavove koji mogu da liče na neke ideologije, sekte, škole mišljenja i intelektualne struje. Želim samo da vas podsetim da sve što u životu radim, osećam i mislim, način na koji se odnosim prema sebi, ljudima i svetu, proizilazi iz principa koji su duboko ukorenjeni u zapadnoj kulturi i hrišćanstvu. Uvek je tako bilo i uvek će tako biti.

Krucijalna razlika između zapada i istoka je u tome što zapad celokupnu svoju misao temelji na biću, a istok na nebiću. Ja sam na strani bića.

Razlika između hrišćanstva i ostalih religija je u tome što hrišćanstvo celi svoj sistem bazira na ličnosti. Ličnosti boga i ličnosti pojedinca. Istočnjačka misao je daleko od bića i ličnosti. Istočnjačke meditacije imaju za cilj depersonalizaciju, beg od ličnosti i njeno rastvaranje u svetu koji nas okružuje.

Ja nisam biljka, ni kamen, ni oblak. Ja sam čovek i imam jedinstven lik, ličnost. Da bih postigla svoj mir, ne treba mi meditacija i samozaborav. Svoj mir postižem kroz ljubav prema bližnjem koji je takođe ličnost, drugačija od mene. Ta ljubav je zahtevnija od one kad se oboje rastvorimo u kosmosu, pa se ne zna ko sam ja, a ko si ti, nego sam sve ja i sve si ti.

Lakše je voleti nešto čega si i sam deo. Izazov je voleti ono tamo, drugačije od tebe, uobličeno u slobodnu ličnost koja može da ti naudi, može da te povredi, a može i da ti uzvrati ogromnu ljubav.

Rekoh već, preopširna je ovo tema da bih se bavila dogmatikom i filozofijom hrišćanstva. Želim samo da vas podsetim da sam hrišćanka. Iskrena i nepatvorena.

Nikada nije bilo teže biti hrišćanin nego danas. Crkva kao institucija i njeni činovnici oduvek su koristili svoju moć da tu i tamo podrže mržnju i zlodela. A to nije hrišćanski. Ponašanje zvanične crkve, nekih sveštenika i patrijarha, koji me iz dana u dan razočarava svojim izjavama, nema nikakve veze sa mojom hrišćanskom verom. Jer ja ne verujem u ljude i institucije. Oni su vazda bili skloni greškama, neoprostivim greškama. Ja verujem u boga. Hrišćanskog boga. U onu ideju koja je utemeljila tekovine zapadne civilizacije. Na kojoj počivaju i komunizam i liberalizam. Bez koje se ne bi desila francuska buržoaska revolucija. Novi vek je snažno istakao ideju slobode, a sloboda je ono kako bih jednom rečju opisala hrišćanstvo.

Pre nove ere, pre pojave hrišćanstva, čovek se nije posmatrao kao individua, već isključivo kao koristan član društva. Stoga je i moral funkcionisao tako da se niko nije procenjivao kao dobar čovek, već kao dobar pekar, dobar vojnik, dobar državnik. Hrišćanstvo donosi individualnu slobodu. Ono lišava pojedinca društvene determinisanosti i posmatra ga kao ličnost. Na toj premisi počiva cela naša civilizacija. Sloboda koju nam daje lični identitet, jeste pretpostavka ljubavi. Kad iskreno nekog voliš, da li ga voliš kao pekar, cvećar ili kao čovek? Da li ga voliš kao oblak, kao kamen ili kao ličnost? Ja volim svoje dete, baš takvo kakvo jeste. Ne treba mi i ne želim da se rastvorimo u svemiru da bih osećala ljubav. To onda ne bismo bili mi, već neka neživa priroda lišena slobode, morala, pa samim tim i ljubavi. Pišem sve ovo jer sam primetila sve veću popularnost Nju Ejdž sekti, koje ljudi tako naivno doživljavaju kao super stvar, neki bezbrižni hipicizam i širenje ljubavi. Svedočanstva onih koji su izašli iz takvih sekti su zastrašujuća. Izguglajte malo. Pogledajte na jutjubu. Ne zanosite se kundalini jogama, čakrama i ostalim sra*ima, samo zato što su u ovom trenutku cool, a crkva je passe.

Koliko god da se hrišćanska crkva ljudima ogadila kroz njeno istorijsko delovanje i ma kakvi da su njeni velikodostojnici, koliko god da je već vekovima ta plemenita ideja, najplemenitija koju je čovečanstvo ikada imalo, bila zarobljena u institucije sazdane od čistog zla, i dalje je u hramovima sačuvan onaj mir i ona bezbrižnost, sačuvao se Bog i tamo je još uvek. Osetite to kad uđete na vrata. Jer taj bog koji je ličnost i čista ljubav, koji je stvorio prirodu, a nije priroda, koji je u nama, ali mi nismo on, taj bog je uvek bio uz mene, u njega verujem, u njegovu svemoć koja je razlog što već vekovima opstaje u hramovima, manastirima i svetim mestima, pod opsadom onih sa mračne strane koji ubijaju i bogate se u njegovo ime. Ali nisu ga pobedili. On je i dalje tamo i ostaće tamo večno za sve nas koji umemo da vidimo šumu od drveća. Jer ljubav često nije isturena i šarena, kako je prikazuju sekte koje vas mame. Ljubav je ponekad skrivena iza svega, možda krvava i uplašena čeka da je nađete, a možda potpuno nema i zazidana u zlo čeka na vas da je primetite i oslobodite.

Ovo je poruka za sve moje prijatelje, za sve koji se traže, a još se nisu našli, za sve koji vide spas na pogrešnoj strani, za dobre i plemenite duhovnike i sveštenike kojih je uvek bilo i biće, a koji moraju da preuzmu reformu crkve u svoje ruke, a pre svega za vas koji me čitate i koje dotiču moje reči. Ne želim da ih ikada shvatite pogrešno, one proizlaze iz ličnosti, slobode i hrišćanske ljubavi.

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-kako-i-zasto-sam-i-dalje-hriscanka/

Godinama se vodi rat između vlasnika pasa i onih koji se pasa plaše. Taj rat je, pre svega, zasnovan na ostrašćenosti i nesporazumu. S obzirom da sam u životu bila i vlasnik psa i ovaj koji ga se plaši, htela bih da ovde razjasnim prirodu tog nesporazuma čije razmere polako postaju epske.

Kao i na svaku drugu temu, ni ovde nisam rob ideologije i zagriženosti, već rob nepristrasnih argumenata i razuma. Prvo bih htela da napomenem da govorim isključivo o ljudima koji čuvaju pse i ljudima koji ih se plaše. Ne govorim o onima koji mrze. Oni su tema za sebe i ima ih u oba tabora. Vlasnik psa nije automatski neko ko voli psa, kao što onaj koji ga se plaši nije automatski neko ko psa mrzi. Ukratko, na toj zameni teza počiva nesporazum.

Kako je moguće voleti psa i plašiti ga se? Pa moguće je. Evo ja sam imala Čupka, Žuću i Ramba i sve njih sam čuvala kao majka, umotavala ih zimi u tople tatine kapute (pa dobijala batine zbog toga), lečila ih, hranila, volela i uvek nosila duboke gumene čizme (opet tatine), do iznad kolena, kada su mi u blizini, jer sam se plašila da mi se njihove njuške i šape vrzmaju oko golih cevanica. Jedna od tri najtužnije scene u životu mi je pogled na umiruće Žućino telo i oči koje me gledaju, pet minuta nakon što je istrčao na ulicu pod točkove automobila. Godinama nakon toga sam tu scenu budila u glavi kad na časovima glume ne bih mogla da se rasplačem. Pomisao na njegove oči izazvala bi ridanje.

Mene je ujeo komšijski pas kad sam imala sedam godina. I sad mi se srce uzlupa od straha kad se setim kako pokušavam da trčim u drvenim klompama, svesna da ne mogu pobeći, dok za mnom trči i laje ogroman, veći od mene, vučjak. Pala sam i on me je ujeo. Moja sestra i brat od strica su to videli, on je potrčao da me spasi, ona je potrčala da kaže tati da me je napao pas, udarili su glavom o glavu i oboje popadali na zemlju. Posle sam dugo zamišljala ptičice i zvezde kako im lete oko glave, čisto da smešnim detaljem razblažim to strašno iskustvo. Nakon toga više ništa nije bilo isto. Plašila sam se svojih pasa, tuđih pasa, velikih pasa, malih pasa, pasjih dlaka, pasjih ušiju, svega što ima veze sa psima. A najstrašnije od svega mi je zvuk psećih šapica koje kaskaju negde par metara iza mene. To haluciniram po nekoliko puta dnevno. Ali, pored svega toga, NE MRZIM, niti sam ikada mrzela pse. I to je slučaj sa najvećim brojem ljudi koji pate od ove fobije. Ako se sklanjaju u stranu i čudno ponašaju dok prolazite pored njih kad šetate psa, to nije zato što se radi o lošim ljudima mrziteljima životinja. Radi se o iracionalnom strahu. Iracionalan je svaki strah koji je izazvan nečim bezopasnim što nam ne može naškoditi. Kao što se, na primer, neki ljudi plaše pernatih životinja (jer ih je u detinjstvu napao gusan ili petao), plaše se vrapca, ptičjih nožica, perja. Ne nose perjane jakne i ne spavaju na perjanim jastucima. Perje sigurno ne ujeda, ali ga se oni plaše. Isto tako, mi koji se plašimo pasa, plašimo se svega u vezi sa njima. Najmanje se plašimo da će nas pas napasti, jer to je retko slučaj. Mi se plašimo da će nam prići, da će nas onjušiti, da će spustiti šapu na nas. I zato čuveni komentar vlasnika psa koji glasi „Neće…”, nama ne znači ništa. Jer mi, manje-više, znamo da neće, nije to problem. Problem je pseća blizina. Privucite svog psa uz sebe kad vidite da se neko plaši. To je pristojno. Budite pristojni.

Primetila sam da nemali broj ljudi privuče psa kad prolaze pored kolica s bebom. To je isto odraz neke civilizovanosti i vaspitanja. Na nesreću, najpristojniji su najčešće vlasnici pudlica i nekih mikro pasa, dok vlasnici velikih pasa puste povodac na otavu i raspištoljeno gledaju kako njihov pas ulazi u prostor drugih ljudi, beba, i na kraju krajeva drugih pasa. Ljudi imaju pravo da ne žele da im se oko nogu vrzma vaš pas. Nije ujed psa jedina nepoželjna stvar. Neću da me njuše i da se trljaju o mene ni ljudi, ni psi, ni žirafe, pustite me na miru, ne budite agresivni divljaci.

Za kraj još da ispričam svoje zadnje pseće iskustvo. Kad sam se doselila u Rijeku, Šarar i ja smo živeli u nekom studentskom stanu od dvesta evra, spavali na podu, bili sirotinja. Razvodi su nas dotukli i finansijski satrli. Deset dana pred kraj meseca mi bismo dotakli dno minusa i bukvalno ne bismo imali šta da jedemo. Krompir, pirinač, brašno, testenina. Ta hrana iz skloništa za nuklearni udar.

Sprat ispod nas je živeo manijak sa psom. Ne želim da se vraćam u to sećanje, ako budem razmišljala o tome umreću od plakanja. Preskočiću priču šta i kako se dešavalo, reći ću samo da je čovek maltretirao psa. Noćima nisam spavala, slušala sam kako pas plače i plakala zajedno sa njim. Živela sam iznad nečije muke. To me iscrpljivalo i ubijalo. Pedeset posto svoje pažnje i energije sam trošila da saznam šta radi pas. Bilo mi je malo lakše u danima kad ga ne čujem da cvili i raspadala sam se u danima kad ga čujem. Počela sam da ga zovem Moj pas. Guglala sam sve načine kako i gde da prijavim monstruma. Ali svi su tražili moje podatke koje nisam smela da dam jer još uvek nisam imala regulisan boravak, i veći deo dana sam provodila sama u stanu dok je Šarar na poslu. Pokušavala sam da pomognem psu na dnevnoj bazi, bar da mu malo olakšam. Razmišljala sam kako da mu pomognem da pobegne, da se spasi.

Jedne noći ga je ostavio vezanog za gelender na terasi, tako da pas ne može da legne niti da sedne. Bez hrane i vode. (Evo počinjem da plačem, ne znam zašto ovo radim sebi). Huh. Vratio se tek sutra uveče. Pas je cele noći plakao dok je imao snage da plače. A onda se samo naslonio na gelender i drhtao. Ja sam tih 48 sati bila taj pas. Tresla sam se od tuge i besa i zvala Šarara na svakih pet minuta da mu javim šta radi pas. Onda je on zvao razne službe, organizacije, policiju, ali niko nije reagovao. Uveče se monstrum vratio, odvezao psa i stavio mu malo vode. Pas se od umora samo skljokao na hladni pod terase i nekoliko sati nije ustao. Bio je smrtno iscrpljen, nije jeo dva dana i imao je samo malo vode pored sebe. To je bio zadnji dan u mesecu. Čuvali smo za ovaj vrhunac gladi dve kobasice u frižideru planirajući taj obrok kao veliku gozbu. Razmišljala sam šta da dam psu. Terase nam stoje paralelno, mogu da mu bacim nešto odozgo. Okrenula sam se oko sebe, ormarići u kuhinji su bili prazni. Otvorila sam frižider koji me zaslepio svojom praznom belinom u čijem centru su stajale, lebdele kao fatamorgana, dve sočne kobasice. Uzela sam ih, narezala na komade i jedan po jedan, sve bacila psu. Te večeri smo jeli dvopek i čaj. Mesec dana kasnije smo se odselili. Ne prođe nedelju dana da se ne pitam šta li radi Moj pas. Najviše od svega mu želim da je umro, da se spasio muke. A ako je živ, bilo bi mi drago da ga vidim. Ali nikada, ni u najluđem snu, ne bih smela da mu priđem.

 

Objavljenno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-slucaj-nece/

Pre 5-6 godina, sestra mi pokloni svoje fensi japanke za plažu. Sećam se da ih je platila kao neke malo jeftinije patike. Ja nikad ne bih dala toliko para za japanke. Nežnoplave, izgledale su kao da je u njima orala njivu pa ugazila u neki katran, nešto crno lepljivo što je nemoguće oprati. Htela da ih baci, ali ja rekoh daj meni, probaću da operem.

Uzmem deterdžent, jedan, drugi, treći, varikinu, tečnost za pranje suđa, abrazivno sredstvo, domestos, potapanje, namakanje, trljanje, četkanje, glancanje. Uporna sam kao mazga. Zainatila se protiv onog katrana, udario junak na junaka. Kad su se osušile, izgledale su kao nove. Besprekorno čiste plave japanke. Zadnji put su tako izgledale u izlogu. Moja sestra ih prvo nije prepoznala, a kad je shvatila da se radi o njenim japankama, viknula:

– Šta si im radila??? Ja nikad nisam uspela da ih operem tako!

Samo sam se ponosno smeškala, osećala se superiorno, kao supruga Mr. Propera, superžena sa darom za otklanjanje tvrdokornih mrlja. Te japanke nosim i sad. Nisu kvrcnule. Pre neki dan sam sestri javila da vrede svaku njenu potrošenu paru, da ne brine.

Pre 2-3 godine, išla sam autobusom iz Rijeke za Beograd. Na nekoj benzinskoj pumpi kupim sladoled na štapiću. Stojim na trotoaru, ližem taj sladoled, udarila vrućina, sve se topi, i autobus i autoput i ja. Sa sladoleda se otkači kapljica čokolade, bljuc, pravo na moju belu platnenu patiku. Pomislim na trenutak kako sam smotana, stojim tu sama na pumpi i sladoled mi kaplje po nogama. Luzerka. Ali se uopšte, baš ni najmanje ne uznemirim oko fleke. Jer helou, svi znamo ko sam ja – pogon za otklanjanje fleka, genije higijene, carica korita i lavora. Shvatili smo već iz prethodne priče.

Stignem u Beograd, krenem da perem patiku, sve po redu kako bog zapoveda, ali mrlja ni makac. Upotrebim sve trikove, sve fore, iznerviram se i primenim silu, počnem da ribam tako uporno da sam umalo pocepala platno na tom mestu. Braon mrlja je i dalje tu.

Par godina kasnije, nakon više puta ponovljenog postupka, na desnoj patiki i dalje imam tačku boje go*neta.

I sad se pitam, da li taj kakao prirodno tako postojano farba ili u današnje čokolade ubacuju neku boju koju je nemoguće oprati? Ako je ovo drugo, šta ta boja radi našim unutrašnjim organima kad sa jednog platna ne mogu da je skinem godinama? Toliko sam istraumirana tim slučajem da uvek kad vidim da nekome preti opasnost od čokoladne fleke, skočim, vrisnem, upozorim uspaničeno. Ljudi me gledaju, kao šta ti je, jesi normalna, to je samo čokolada, nije krv, ulje, vino. Ali život je takav da nikad nije vreme ni mesto da lepo sednem i ispričam im priču o sladoledu i pre nje ovu o japankama, jer tek pomoću prve druga poentira.

Život je bezveze, imaš vremena samo da vrisneš ili da se nasmeješ, sve nešto na brzinu što niko ne razume, što svako shvata kako mu se prohte i što će zauvek da ostane u meni neispričano. O svakoj mrlji, pegi, zanoktici, mravu i dugmetu imam u glavi napisane romane. Da ne pričam o bitnijim stvarima, o njima sam napisala biblioteke i filozofske sisteme. Zatim, priče mojih rođaka, prijatelja, naših alternativnih svetova, izmaštanih života, i to su moje priče. Ja nikad ne sedam za prazan papir, svi su već unapred ispisani. Ali nemam vremena da sve to prepišem, ni da ispričam, život je brz i plitak. Dok jurim između polica na kojima su naslagane priče u mojoj glavi, uzmem onu koja mi prva dođe pod ruku, ne najbolju ni najlepšu, već onu koja se prva zakači za mene, sednem za kompjuter i pustim je da se priča. A ona me na kraju uvek iznenadi, otkrije mali dragulj u sebi, kao poklon što sam izabrala baš nju. Kakve dragulje krije onih neispričanih bezbroj, to nikad neću znati.

 

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-mrlja/

Sreli smo se na nekom javnom događaju, u velikom kaldrmisanom dvorištu sa raspalom betonskom fontanom. Desetine ljudi su stajale i prolazile oko nas. Ipak, nismo bili u centru cele gužve. Stajali smo sa strane, u jednom natkrivenom prolazu i gledali gužvi u leđa.

Kad sam ga ugledala, krenula sam prema njemu. Prijateljski smo se zagrlili i to je trajalo sekundu, dve. Ali onda nije prestalo, zagrljaj se nije raspolovio, nismo krenuli u uobičajeno ćaskanje. Ostali smo zagrljeni. I to je trajalo. Pet, deset, dvadeset sekundi. Postajalo je sve udobnije i prijatnije, taj zagrljaj je zavodio, mislim da smo žmurili.

Nismo prestajali da budemo svesni ko smo i gde smo, nismo se prepustili, samo smo dozvolili. Ljudi su prolazili pored nas, ali naš zagrljaj nije delovao čudno, nismo štrčali. Stopljeni u besmisao tog zagrljaja kao da smo postali nevidljivi, i to nam se dopadalo.

Zašto besmisao? Zato što mi nismo par. Nismo mladi i slobodni. Nismo se sreli prvi put. Poznajemo se dugo i prijatelji smo. Ovaj zagrljaj ne vodi ničemu, nije uvod u nešto, nema nameru da se nastavi, ali ni da prestane. On naprosto jeste i mi ga puštamo da bude.

Ali onda se toplina koja nam je strujala kroz tela, okuražila i digla nam glave naslonjene obrazom na rame onog drugog. Pogledali smo se i potpuno logično, kao da drugačije ne može da bude, otvorili usta i prislonili usne na usne. Nismo se ljubili, samo smo stajali tako prilepljeni i osećali kako nam usne duplje oblaže topli vlažni dah koji se pomešao i vuče nam uspavane jezike nagore, budi ih da se dodirnu. Neka slatka nepodnošljiva jeza tera jezike da ustanu, ali oni ostaju dole, anestezirani onim besmislom, nepomični. Nismo mi par, niti to želimo da budemo. Ne pripadaju nam formalni načini ispoljavanja nežnosti i strasti. Pomalo se gadimo sebi kad zamislimo kako idemo do kraja. Iako nas taj kraj mami, ali mi ga ne želimo. Prešli smo granicu i ostali tu iza nje, nismo otrčali u tuđu zemlju.

To mešanje daha u vakuumu koji su napravile usne, traje minutima. Lepo je i nežno i uzbudljivo. Mozgovi nam svetle u lobanjama, od bezbroj iskri koje potpaljuje naš pomešani dah. Onda se razdvojimo. Osećamo blagi stid. Nemamo pojma zašto ovo radimo. Ja odlazim da se muvam po gužvi i nema me desetak minuta, a onda mu se vraćam. Stajem na metar od njega. On prilazi iza mene, naslonjen grudima na moja leđa. Stojimo tako slepljeni. Ovo više nije potpuno spontano i besmisleno, nije nam prvi put. „Prvi put“ se desio pre deset minuta, a sad se dešava opet. Mi smo nešto. Nismo više puki impulsi, bezimeni zagrljaj i besciljna opijenost pomešanim dahom. Stvar se ponovila. Mi smo ti koji su odlučili da je ponove. Mi smo odgovorni.

Razmišljam šta će mi sve ovo. Hoću li sad ponovo da se razvedem? Hoću li celu stvar prepričati mužu kao neki bizaran događaj, što zapravo i jeste?

Ponovo se razdvajamo na pola sata, ponašamo se kao da se ništa nije desilo, jer verujemo da se ništa nije desilo. Onda se vraćam na to mesto i zatičem ga kako leži na nekoj improvizovanoj klupi sa velikim dušekom. Ležem pored njega, on me grli otpozadi i jagodicama prstiju prelazi po koži dekoltea. Onda spusti celu šaku na taj ogoljen deo grudi koji šetam pred ljudima kao neko javno dobro i blago stisne tu javnu površinu, ne zalazeći u privatni prostor. Ne stavlja mi ruku ispod majice, ne dodiruje cele grudi, mazi samo ono izloženo, kao da se takvo maženje ne računa.

Onda oboje odlazimo sa tog mesta. On me prati do autobuske stanice. Za sve to vreme, od zagrljaja do sad, nismo progovorili ni reč.

– Zar ništa nećeš da kažeš? pita me dok hodamo.

– Mislim da si seksi, odgovorim glupo.

Bezveze mi je što me bilo šta pita, jer nemam šta da mu kažem. Mi nismo ljubavnici. Ja nisam zaljubljena u njega. Niti je on u mene. Možemo da pričamo o svemu osim o ovome. „Ovo“ ne postoji.

Onda smo sedeli na autobuskoj stanici i sve što smo rekli bilo je glupo. Bili smo mamurni od uzbuđenja koje se desilo, malaksali od tog besmisla. Razmenjivali smo rečenice koje su u sebi nosile miris onog zagrljaja i toplu vlažnost onog daha, ali samo u tragovima. Mislili smo na svoje živote u koje se treba vratiti bez pečata u pasošu iz Nedozvoljene zemlje. I nismo osećali tugu, ni kajanje, ni brigu. Sve je bilo baš kako treba. Ono što se dogodilo ne opstaje u vremenu. To je trenutak koji je prošao. Fatalni prezent, pre i posle koga se sve pretvara u prah i pepeo. Na opskurnoj autobuskoj stanici u predgrađu moje leve hemisfere gde se dešavao ovaj san, dimile su se dve gomile pepela, još uvek tople, spaljene praznim Sad.

Kad sam se probudila, rekla sam mužu da pričuva dete, moram da zapišem seksi san koji sam noćas imala.

– Ja da čuvam dete dok ti pišeš o snovima u kojima se vucaraš sa drugim ljudima?

– Hm… baš tako.

– Okej, rekao je Šarar.

Oboje smo se nasmejali, zadovoljni konglomeratima bliskosti i poverenja koje smo ugradili u ovo naše Oduvek i Zauvek, naspram čega je ono Sad iz sna, izgledalo kao bezopasni povetarac koji miluje obronke planinskog venca.

 

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-seksi-san/