Večeras sam videla jedan novi izraz na licu mog deteta. Pogled koji je samo njegov. Nije to video, niti nasledio od nas. Nešto kao početak kolutanja očima, ali neizveden do kraja. Oči koje krenu u stranu i zablistaju. Desi se u tom pokretu mali bljesak njegove duše. I ja osetim u mikrosekundi kakav bi oblik ta duša mogla da ima.

U njegovom pogledu koji je kliznuo u stranu, praćen blagim, gotovo nevidljivim prelivom osmeha, bilo je nešto setno, nešto zrelo, nešto stabilno i u isto vreme ranjivo. Taj pogled me je zatekao nespremnu. Satima razmišljam o njemu.

Moje dete ima dušu. Pravu pravcatu dušu, tamo iza tih očiju. On nije samo najslađa buhtla koja od života želi ljuljašku, auto i vagon čokolade. On nije samo razmažena životinja koja svakodnevno urniše stan i mrvi po podu za desetoricu. On nije ni samo beba kojoj je biološki potrebna majčina blizina i nega. On je dečak sa “onim” pogledom.
Mogu da zamislim kako ima taj isti izraz lica za petnaest godina, kad bude bio krakati plavušan koji u nekom polumraku pita devojku da ide sa njim na maturu, a ona mu umesto odgovora ispriča neku foru. Mogu da zamislim kako mu se taj pogled otme na ispitu za koji je mnogo učio i izvukao je pitanja spreman da odgovara, a profesor ga prekida vickastim digresijama. Mogu da zamislim te oči kako gledaju prijatelja koji saopštava da se seli negde daleko i kaže mu da će biti u kontaktu. Ja taj izraz ne mogu da odglumim. On je spontan i nesvestan i previše slojevit.

Dok sam, oblačeći mu pidžamu, govorila kako ga volim, njegove oči su srećno skliznule u stranu. Taj pokret je bio toliko karakteran da je jednim potezom preda mnom nacrtao biće mog sina. Biće koje je nežno, senzualno, fokusirano, staloženo. Zatvoreno i povučeno, ali ga nije teško dodirnuti. Biće koje ume da ceni i raduje se svemu što mu dajete, a da pritom nikad ne zaboravlja šta mu zapravo treba. On ume da se šarmantno ogradi od vaše dobre namere koja mu nije u interesu, a da ne ispadne sebičan, niti vi ispadnete krivi. To nije proračunatost, to je sposobnost da duša ispliva na površinu očiju i kaže sve. Dok sam mu oblačila pidžamu i govorila mu da ga volim, njegove oči kao da su rekle: „Mama, ja sam istinski srećan što imam tvoju ljubav, ali trenutno hoću da se golicamo i slušamo muziku, a ne da pričamo.“ Ništa od toga nije izgovorio, ali je pogled napisao celu priču. U društvu takvih ljudi niko se ne oseća neprijatno i krivo, ali se oni često osećaju usamljeno. I to njihovom pogledu daje setu. Takav je moj sin.

Pre sat vremena sam prvi put videla njegovu dušu. Čistu, netaknutu, sjajnu kao rosa. Srce me boli kad pomislim gde će sve ta duša da prođe, kroz kakve vukojebine i kaljuge, kroz kakvo trnje i šipražje koje život nosi. Moj sin je čovek i budućnost je pred njim. A ja sad samo želim da se pretvorim u onu pucketavu foliju što obavija lomljive stvari i umotam u sebe njegovu dušu, jer nikad nisam stvorila nešto tako čisto i lepo, ne mogu da dozvolim ovom svetu da mi ga slomi.

Objavljeno u https://www.teklic.hr/featured/kolumna-kako-dise-tako-i-pise-frida-sarar-dusa-mog-sina/172994/

Nisam od onih što mnogo pitaju. Ako počneš sam da mi pričaš, mogu odlično da slušam, ali ako ne počneš, može se desiti da te mnoge stvari nikada ne upitam. Tako je prošlo više od godinu dana naše veze, a da ga nisam pitala ništa o roditeljima. Ko su, kakvi su, čime se bave. Ništa. Takve stvari meni prosto ne padaju na pamet. A onda me je neko pitao o njegovoj porodici, pa sam se osetila neprijatno što ne znam ništa i odmah ga nazvala. On je nešto promrmljao, da ima samo staru, da mu je stari poginuo u saobraćajnoj nesreći još odavno, kad je on imao devet godina. Zvao se Boris. Rekao mi je to kroz poluosmeh, kao da ga ne dotiče previše. U meni je, međutim, zasvirala sirena za uzbunu. “Godinu dana volim ovog čoveka, a nisam znala da je izgubio oca sa devet godina?!”

Pomislila sam kako ta stvar ne može da prođe usput i kao „nije to ništa“. Mi moramo jednog dana da sednemo, da pogledamo jedno drugo u oči i da Ivan počne da govori. Sve. Do poslednjeg detalja. Ama baš svaki trenutak, osećanje, utisak vezan za taj gubitak, on će tada meni da ispriča i ja ću to iznova da preživim sa njim. To mora, ako želimo da budemo pravi. Njegova dečija bol, koja ga je tada raznela i obeležila za ceo život, mora da prođe kroz mene. Ako se to ne dogodi, mi onda nismo ništa drugo do obični cimeri, koji slučajno i usput jedno drugom prave društvo.

Prošlo je nekoliko meseci dok se nije namestio taj dan. Ležali smo na podu, u iznajmljenoj garsonjeri. Doselila sam se u Rijeku i nismo imali krevet. Imali smo dušek na podu i celi jedan arhipelag ostrva od nabacanih knjiga kroz koji smo prolazili kao kroz lavirint. Dakle, legli smo i ja sam ga pitala da mi ispriča sve.

On je na trenutak zaćutao i onda krenuo. Uvek ću da se sećam prve rečenice. “Bio je čist, proziran zimski dan”. Opisivao mi je vetar i nebo i boje. Svaki atom vazduha koji ga je okruživao tog dana, moj mali Ivan je zapamtio. On ima devet godina, njegova mlađa sestra šest. Čekaju da se otac vrati sa puta. Zvono na vratima. Dva policajca. Govore nešto njegovoj mami. Veliki Ivan kaže da je bila jaka i dobro podnela vest. Nije vrištala pred decom, nije se stropoštala na pod. Mirno se vratila u stan i nekako im rekla da tata neće doći. „Kakva glupa vest!“ misli mali Ivan „naravno da će doći.“

Na očevoj sahrani je bilo mnogo ljudi. On je bio društven čovek. Svi su plakali, gledali sažaljivo u malog Ivana i brisali suze. Ivan nije plakao. On je još dugo, mesecima, možda i godinama, čekao da se otac vrati. U školi se osećao kao da mu fali jedan ud. Kao da je hendikepiran u odnosu na drugu decu. Kad razgovara sa strancima, lagao je da ima oca. Voleo je da sluša sebe dok priča o tome, za trenutak bi i sam poverovao u svoje laži. Pričao mi je o skrivenom bolu, o noćima kad bi plakao dok ga creva ne zabole, o očaju i nadi koji su se smenjivali, o odbijanju da se pomiri da oca nema, o dečačkom besu. Pričao mi je o svemu, sat, dva, tri. Plakali smo oboje kao sumanuti. Ja sam ridala i grlila ga, suze su nam se pomešale, natopili smo dušek njima, a onda me sav otečen, crvenih beonjača pogledao i pitao: “Ako nekad budemo imali sina, je l’ može da se zove Boris?” “Naravno”, odgovorila sam.

Godinu i po nakon toga, nas dvoje odlazimo u Firencu na nekoliko dana. Ivan drži neke govorancije na samitu gradonačelnika iz celog sveta. Na glavnom gradskom trgu je veliki videobim koji prenosi konferenciju uživo. Dok on unutra čami i drži govore, ja šetam po Firenci, jedem sladolede, obilazim muzeje i s vremena na vreme svratim do glavnog trga da ispratim šta moj muž zbori. Predivno proleće u Toskani. Smešteni smo u starom dekadentnom hotelu u centru grada. Na ručkove odlazimo u palatu Vekio gde se odigrava konferencija. U ogromnoj sali beli okrugli stoljnjaci i švedski stolovi kakve ljudsko oko nije videlo. Brda sireva, tartufa, sto vrsta mesa, morskih plodova, slatkiša, najfiniji espreso u potocima, da ne nabrajam – totalne bahanalije. Mi žderemo kao da hranu nikad videli nismo, kao da nas je neko pustio gladne s lanca i ja posle dva dana dobijem takav gastritis da sam od hotela do grada išla savijena kao crv. Sedamo u auto i vozimo se po Toskani. Pijem čajeve da smirim želudac. U lokalnim seoskim prodavnicama vise dlakavi butovi divljeg vepra i sve je rajski lepo, osim što osećam da mi se srednji deo tela raspada od bolova. „Ma ovo nije samo gastritis! Mislim da imam rak i umirem, gotovo je sa mnom.“ Ivan mi kaže da ne lupetam, već sutra ću biti okej. I stvarno, sutra se moj stomak malo primirio.

Otišli smo u galeriju Ufici i sve vreme imali tremu približavajući se sobi 41, u kojoj je Botičelijevo “Rađanje venere”. Kad smo konačno ušli u sobu i ugledali je, emocije su nas preplavile i oboje smo počeli da plačemo. To ne može da se kontroliše, suze same krenu. Stajali smo neko vreme pred slikom, kao omađijani, kao da nam je odjednom sve na ovom svetu jasno i da znamo sve, takav mir i lepota su nas obuzeli. Ali nešto što nismo znali, jeste da tada pred slikom nismo bili sami, već je u meni čučala jedna mala borovnica, koja mi je tih dana uzburkavala stomak i kojoj ćemo posle devet meseci dati ime Boris.

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-boris/

 

da sam državnica
bila bih tiranka.
ustav moje države
temeljio bi se na jednostavnom moralu:
ne laži.
ne kradi.
ne ubij.
ne bih imala milosti.
plaćalo bi se očima, udovima i životom.
pa da vidim posle
ko bi se usudio
da u mlade duše,
mekane i anđeoski nevine,
seje mržnju, izopačenost i strah.
da li biste odgajali one
koji su osuđeni na život bez očiju i šaka?
da l’ biste se ujeli za jezik
pre nego što pred svojim malim sinom
izgovorite da su srbi stoka
i da su hrvati gamad?
jer moj mali sin će sutra sa vašim da krene u školu.
na velikom odmoru će ga neko pljunuti jer je srbin.
u srbiji će ga pljunuti jer je hrvat.
on, naravno, neće razumeti
u čemu je problem.
on nema mržnju u srcu.
ali ja ću razumeti.
i doći ću da vam iskopam oko.
u to budite sigurni.

a možda je bolje rešenje
da se sutra odselimo na island
gde deca jašu konje kroz paru termalnih voda
i urbanisti traže građevinske dozvole od vilenjaka.
tamo nikog nije briga ko su jebeni srbi i hrvati.
ja ne bih morala da budem tiranka,
zakonodavna, ni izvršna vlast.
mogla bih da budem mama
koja popodne štrika šal,
a pre podne pohađa časove
maternjeg jezika svog sina.

Sinoć u Opatiji, među palmama i austrougarskim oker fasadama, među dekadentnim parkovima, malim hotelskim plažama i objektivima azijskih turista, među fensi poslastičarnicama i najčistijim trotoarima, dogodio se jedan univerzum lokalnih Roma i sjebao koncepciju.
A mi smo, na svu sreću, bili pozvani.
Došli smo očekujuči kulturno-umetnički program, nekakvu priredbu povodom svetskog dana Roma, koju je moj muž trebalo da otvori, a zatekli opšte veselje, trubače, žene koje igraju sa bebama u naručju i muškarce sa uljem u kosi što brzopoteznim pokretima očiju motre na situaciju. Tu su i trudnice i babe u dimijama, tu su rezervne papuče u torbi, kad cipele nažuljaju. Tu su osmesi i tela koja nepogrešivo prate ritam. Tu je naš domaćin, predsednik zajednice Roma, sa ženom, šestoro dece i šestoro unučadi. I tu smo mi.
Šarar i on otvaraju veče. Onda slušamo prvo hrvatsku himnu, uz koju svi mirno stoje, a zatim romsku himnu, Đelem đelem, uz koju svi cupkaju, a neki bogami ne mogu da izdrže pa ozbiljno zaigraju.
Onda nas hvataju za nadlaktice i uvlače u neko svoje kolo. Te korake prvi put vidim, čine se alogični i u početku nikako da provalim šta oni to rade nogama.
Šarar je presrećan. On obožava ovakve situacije. Iako nema pojma kako se igra kolo i izgleda kao da je progutao motku, ima ozareno lice i ne skida osmeh. Predsednik Roma sa suprugom, Šarar i ja vodimo kolo. Svi se guraju da se uhvate do nas, svi snimaju telefonima.
Onda malo sednemo da se jede i pije. On priča s njim, a ja sa njom. Pokazuje mi decu i unuke koji trče oko nas. Ja već malo pripita stalno govorim: “Bravo! Svaka čast! Svi ste prelepi!” A stvarno to i mislim.
Pored njih, nas dvoje, neki bledi bračni par bez dece, izgledamo beskrvno, beživotno i besmisleno.
Kad uđeš među Rome, osećaj koji te preplavi je čist život. I taj osećaj je tako intenzivan i ogoljen, da se malo postidiš. Postidiš se sam sebe, svojih strahova, svojih apstiniranja, svojih distanciranja, svojih filozofiranja, jer sve je tako prokleto lako kad gledaš njih.
Na putu ka Opatiji, Šarar i ja smo razgovarali o životu. Pričali smo o tome kako su svi sjebani. Baš nema čoveka koji nije anksiozan i preplašen. Život se čini tako težak, nerešiv. Tek kad se suočiš sa smrću sve se razreši i izgleda jednostavno. Smrt je teška i umreti je teško. Rastati se sa životom, to je najteže.
Pričala sam mu o čoveku koji je živeo nesrećan i okovan “problemima”, a čije su poslednje reči glasile: “Sve je bilo tako lako”.
Živeti je lako. Ali mi to uvek shvatimo prekasno.
Za razliku od nas, Romi to izgleda znaju sve vreme. To znaju njihove bake koje su cele večeri igrale bez predaha i njihove dvomesečne bebe koje su u toj buci bezbrižno spavale u nosiljkama. Gledaš ih i ne možeš da se odupreš pozivu da budeš živ. Ne dopuštaju ti da budeš sa njima, a pored njih. Oni te zovu i prihvataju kao svog. Nema tamo posmatrača. Ili si učesnik ili ti tu nije mesto. Tako oni slave, a tako i žive.
Posle par pokušaja pohvatala sam korake i igrala sa njima kao prava. Neke starije žene su prišle da mi čestitaju što znam njihov “romski ples”. Kažu da ga nije lako naučiti.
“Sledeće godine ću biti još bolja!” obećala sam im. I sad moram da održim obećanje. Da vežbam kako se igra i da vežbam kako se živi.
A ne da se brukam.

Moram priznati da sam pomalo ljubomorna na svoje sugrađane, prijatelje i rođake Hrvate, kad vidim koliko pažnje i značaja daju narečjima i dijalektima hrvatskog jezika, koliko ih poštuju i neguju, stvaraju na njima, pevaju na njima, čuvaju ih kao kulturnu baštinu i žive ih kao aktuelno autentično jezičko blago. Ovde se niko ne stidi što govori nekim dijalektom, koliko god on bio daleko od standardnog književnog govora. U Hrvatskoj ne postoji jezička diskriminacija. Dalmatinci će ponosno da furaju svoj govor bez obzira gde se našli i u koje svrhe ga koristili. Čakavci pišu knjige, pevaju pesme, imaju medije na kojima govore samo svojim dijalektom. Istrijani, Zagorci, Slavonci… svi oni pričaju autentičnim jezikom svog podneblja i niko ih zbog toga ne smatra manje vrednim, niko ih ne tera da se menjaju, prilagođavaju jeziku grada Zagreba, niko ih ne ponižava i ne marginalizuje. U Hrvatskoj „cveta tisuću jezičkih cvetova“, sve jedan uz rame sa drugim. To ne znači da između određenih gradova, pa i delova zemlje, ne postoji određen rivalitet, želja za dokazivanjem i dominiranjem, ali ne na način da su u startu uloge podeljene nepravedno i diskriminatorski, da se u startu pretpostavlja da su jedni u pravu, a drugi nisu, jedni bolji, a drugi gori. Toga nema. I ne znam zašto je to tako, kao što ne znam zašto je u Srbiji sve suprotno od toga.

U Srbiji se jedino u Beogradu priča „kako treba“, sve drugo je smejurija. Možda su jedino Vojvođani uspeli da zadrže dostojanstvo svog govora i ne dopuste Beogradu da im se podsmeva. Ostatak Srbije je odavno prekrio jezički mrak.

Ja sam se rodila u kosovsko-resavskom dijalektu (Kruševcu), odrastala u prizrensko-timočkom dijalektu (niški region), prošla kroz torturu šumadijsko-vojvođanskog dijalekta (Beograd), da bih se na kraju doselila u Rijeku gde čakavci pričaju vrlo slično čarapanima, čak imaju na nekim mestima skoro pa identičan naglasak. Ljudi koji me nisu videli godinama, misle da sam ponovo prozborila kruševački, a ne shvataju da ja sada pričam na hrvatskom. Ali nije ovde tema hronologija dijalekata na mom životnom putu, već sumorno stanje u odnosu prema većini dijalekata koji se govore u Srbiji.

Ako ne govoriš vojvođansko-šumadijskim, ti si seljačina. Ne samo da si geografski lociran kao provincijalac, već ti se automatski pripisuju i neki kvaliteti duha koji se povezuju sa tvojim načinom govora. Ako govoriš niški, kruševački, ne daj bože pirotski, leskovački i vranjanski, na tebe se gleda kao na nekakvu maloumnu kreaturu, na osobu nižeg reda koju niko ne shvata ozbiljno i koja služi za podsmeh. Nema veze koje ste škole završili, koliki vam je koeficijent inteligencije, kakav ste čovek, kakva su dela iza vas, ako progovorite akcentom koji je prezren u Beogradu, vi ste predmet sprdnje i to je jednostavno tako. Tu nema pomoći. Ta nadmena, omalovažavajuća predrasuda je decenijama ukorenjena u generacije Srba i ne može lako da se otkloni. Ljudi u Srbiji nisu ni svesni jezičkog zlostavljanja koje se događa. Oni su ga usvojili kao normalno stanje, čak se podsmevaju sami sebi i ne zameraju drugima kad ih omalovažavaju na jezičkoj osnovi. Prosto je neverovatno da u vreme kada se svi jasno i nedvosmisleno borimo za ravnopravnost, a protiv polnih, rasnih, verskih, seksualnih i svih ostalih diskriminacija, ne primećujemo ružičastog slona u prostoriji, ne reagujemo kad ljudi jedni druge diskriminišu na osnovu jezika.

Jezik je čudna stvar, pripada celoj zajednici, a opet tako intiman, kao da nam je strastao uz kosti. Kad prvi put pokušate da promenite jezik koji ste slušali od svojih predaka, na kome su vam babe pričale priče, na kome vam je majka rekla da vas voli, to je kao da čupate vlastito meso, odvajate ga od kostiju i slažete drugačije od onoga kako ste se rodili. Taj proces je bolan, on ostavlja rane, a zatim ožiljke, za koje znate samo vi. Do kraja života osećate ta mesta u sebi, gde je nekad bio vaš izvorni jezik.

Nije to isto kao kad odete u stranu zemlju, pa se služite stranim jezikom. Vama je jasno da je taj jezik alat i da nikad neće biti vaš. Posmatrate ga kao nešto korisno, što vam pomaže, a ne ugrožava vaš jezik. Međutim, kad pokušate da menjate dijalekt, vi kao da menjate sebe, ispravljate moždane vijuge, odričete se onoga što ste bili. Ne samo sebe, odričete se celog jednog sveta iz kog ste potekli.

Stotine hiljada ljudi koji nisu starosedeoci, živi danas u Beogradu i služi se lažnim jezikom, da ne bi bili prezreni, da bi se uklopili. Dok izgovaraš reči jezika koji nije tvoj i ti se osećaš kao lažov, kao ljiga po kojoj su prosuli kofu splačine. O tome „rođeni Beograđani“ nemaju pojma. Ne znaju ko su njihovi sugrađani, ne znaju njihovu jezičku muku, niti ih zanima. Oni i ne sanjaju da svakog dana susreću ljude kojima je jedan malodušni i površni pogled na svet, iz srca iščupao jezik i niko nikada za to nije odgovarao.

Govorim u ime ljudi iz Kruševca, Trstenika, Leskovca, Zaječara… Naš jezik ne smrdi! Mi nismo smešni. Nismo maloumni. Nismo nepismeni. Nismo manje vredni. Samo smo drugačiji. I u većini smo.

Želim da svako od nas, poput novinara Stevana Dojčinovića kome se klanjam do zemlje, progovori svojim jezikom. Dosta smo ćutali, dosta smo se prilagođavali, dosta smo bili tolerantni na omalovažavanja, dosta smo ugađali površnoj hejterskoj estetici glavnog grada. Drugovi i drugarice, braćo i sestre, koji je nama k***c?! Hoću da se zaore narečja, izađite u medije sa svojim dijalektima, neka vam reči iz usta izlaze kao što niče lišće na mladim prolećnim granama. Neka vam se rupe na srcu, tamo gde ste iščupali jezik, ispune dostojanstvom. Ne radite to zbog sebe, vi tako gradite pametniji i slobodniji svet.

Mi ne stižemo da obiđemo grobove.

U njima čame naše babe,

sahranjene u maramama vezanim ispod brade

i keceljama, što u onom jednom džepu

nose sto dinara i tvrdu bombonu.

Crni nokti mog deda Živorada

koji su mi jednom zveknuli šamarčinu

ispred kuće od blata

po letnjem danu koji je mirisao na

zapršku i paradajz

i njegova grba u vunenom džemperu

koji je plela nana,

ispijeno nadničarsko lice i

pogled kroz koji si mogao da putuješ beskonačno,

a da na tom putu ne sretneš ništa nečasno i podlo.

Celi jedan težak pošten život i grbava muka

leže sada u tom grobu

zajedno sa blokovima mog detinjstva,

mrklim zorama i retkim kafama sa mnogo šećera

od kojih sam smela da popijem srk,

jedna radio stanica

i tek napravljen beli sir, cedi se sa natkazne,

male igle na kojima ću naučiti da pletem

i suveniri iz banja sa kojih ću naučiti da čitam.

Sve to leži u dva groba, jedan pokraj drugog,

a ja ne stižem da ih obiđem

jer me zovu ručkovi, sudovi, mašine i usisivači,

zovu me pelene i zubi koji rastu,

zovu me razgovori, rasprave, misli, ideje,

zovu me ljudi, očekuju nešto od mene,

zovu me pauze, tuge, mirovanja, nestajanja.

Dok se svemu odazovem, na grobove ne dođe red.

Jer grobovi ne zovu.

Oni ćute i čekaju da ih se setim.

Verujem urednim pojedincima, narodima i državama, više nego neurednim. Na urednost gledam kao na simptom pouzdanosti i dobre organizovanosti. Uredni su možda zatvoreniji, hladniji, predvidivi i kruti, ali su bolji oslonac, podrška, i često će žrtvovati lični interes da vas ne bi izneverili. Ne zato što su neminovno bolje duše, već zato što iznad svih interesa i osećanja imaju princip. Teže ćete s njima ući u odnos i sklopiti dogovor, jer su rezervisani i rigidni, ali kad jednom to uradite, nikakvi spoljašnji faktori neće uticati da se on održi.

Kad uđem u Sloveniju i vidim one očešljane travnjake i umivena stabla, kupila bih sve što oni proizvode, jer verujem da su savesno i odgovorno to napravili. S druge strane, kad uđem u neke južnije zemlje, u korov, divlje deponije i improvizovane benzinske pumpe, ništa im ne verujem. Kao da na svakom komadu tog haosa i prljavštine piše: prevarićemo te! Neurednost je siptom nepouzdanosti, muljaže i podvale. Možda nekome taj nered deluje egzotično, živopisno i zanimljivo. Meni ne. Nisu mi zanimljivi neuredni pojedinci i nisu mi zanimljivi neuredni narodi. Ne marim za štrokavu opuštenost. Ne fasciniraju me haotične improvizacije lukavih šibicara. Takvi ljudi su prodavci magle, zabavljači, šoumeni koji se nikad ne pojave kada ih očekujete. S druge strane, ovi “dosadni” organizovani štreberi, koje svi imamo među prijateljima, najčešće jedini ostanu uz nas kad nas svi napuste, iako se nikad nisu izdavali za srdačne drugarčine kojima je stalo do ljudi.

Neurednost me odbija, urednost me privlači. Iza neurednosti stoje površnost, neozbiljnost, zavođenje i patetično dovijanje da se nestrukturiranost predstavi kao originalnost i zabava, kao spontanost i lakoća. Ljubav neodgovornog čoveka je hirovita, nepredvidiva, sebična. To i nije ljubav. Ljubav se ne pali i ne gasi kao novogodišnja lampica. Ljubav je struktura, kontinuitet, izvesnost. Strast nije dublja od poverenja, niti je haos originalniji od strukture, niti je zavođenje kobnije od ljubavi. I zato neuredno vidim kao laž.

Urednost je seksi. Urednost je kul. Urednost je ozbiljna i dostojanstvena i ne teži da se dopadne na prvu loptu. Urednost je neutralna i pristojna. Urednost je zrelo proračunata i prijateljski predvidiva. Urednost ne treba efekat iznenađenja da bi držala tuđu pažnju. Urednost ima luksuz da bude beskrajno dosadna. Iza bezlične urednosti kojoj nije stalo da se svidi, prostire se beskrajna provalija izazova da se bude čovek, da se ozbiljno uđe u odnose, da se ozbiljno voli, da se ozbiljno shvate tuđa očekivanja i da se ozbiljno odgovori na njih.

Smrtna ozbiljnost urednog čoveka je fatalna, neodoljiva i seksi, kao i sama smrt.

Neozbiljnost neurednog je plitka i nestalna, prolazna i nestabilna; ranjiva kao život.

„Kad bismo tvoj otac i ja ovde pali mrtvi, ti bi nas preskočila i izašla u grad.“

Tako je govorila moja majka. I bila je potpuno u pravu. Ona je izbliza videla sva moja ludila, opsesije, strasti. Znala je kako dišem, iako joj se to nije sviđalo. Nije volela moje demone, nije volela kad izgubim glavu. A gubila sam je često, povodom svega i svačega.

Međutim, izlasci u grad su bili fatalniji od svega drugog. Kao da sam postojala samo zbog njih. Dan je bio u službi noći. Pred izlazak bih vodila računa šta jedem, šta pijem, nosila bih papilotne na glavi i šetala po kući u spavaćicama. Isprobala bih hrpe garderobe, gomile nakita. Ako nešto fali, ja bih to modelirala, sašila, izradila svojim rukama. Cele božije dane sam posvećivala projektu „izlazak u grad“. Onda bi došao red na šminkanje. Sela bih ispred ogromnog ogledala i šminkala se satima uz muziku. To šminkanje je bilo ritual, ples, zavođenje i zaljubljivanje u samu sebe iznova i iznova. Grad je bio scena i sve na meni je moralo da bude scensko. I šminka i garderoba i nenormalna kosa i neudobne cipele i šarene bunde i sulude količine nakita na telu. Nastupala sam na ulicama, na trotoarima, trgovima, hodala sam i mislila da se svet oko mene topi. Otvarala sam vrata klubova odrešito i spremno, kao da svi unutra čekaju samo mene. Ja sam noću mislila da sam bog.

Naravno da me je noć radila više nego išta drugo. Lepo je biti bog.

Preko dana sam bila smrtna, obična, teskobna. Gušili su me zidovi, svet, očekivanja roditelja. Gušili su me gradovi i sela u kojima sam živela. Ništa mi se nije sviđalo i ništa nije korespondiralo sa mojim bićem. Dan je otkrivao i osvetljavao skučenu realnost života u provinciji, moju neukalupljenost u okruženje, poglede radoznalih prolaznika koji su me posmatrali kao delikventa, razočarenje mog oca, brigu moje majke, balast ideja i snova u mojoj glavi za koje taj svet nije imao razumevanja, niti prostora. Ogroman stvaralački potencijal kojim sam mogla da pokrećem solidnu elektranu, vraćao se tamo odakle je potekao, postajao destruktivan, uništavao me. Maštala sam o velikim gradovima, o širokim ljudima, o ulicama gde se niko ne okreće za tobom ni kada hodaš go. Maštala sam o vrhu sveta, htela sam da se popnem na njega i svetlim odozgo. Tek tad bih se smirila i srce bi mi bilo na mestu.

Ali vrh sveta je bio daleko, moja svetlost se odbijala o prljave fasade niskih moravskih kuća, o ružnu arhitekturu koje sam se gnušala, o zarđale ograde i blatnjava dvorišta koje sam posmatrala kroz prozor auta i autobusa. Ja sam duboko prezirala svoje okruženje, a da toga nisam ni bila svesna. I to okruženje je preziralo mene. Na dnevnom svetlu takva otuđenost boli, kao nokat iščupan iz mesa. Ali noću je sve bilo drugačije. Pao bi mrak na ružne kuće i olinjale izloge lokala, pošten svet bi se povukao u svoje domove. Ulice su bile prazne i moji roditelji bi legli u krevet. A ja bih tada oživela, kao vampir, i otisnula se u noć.

Trenutak kad zaključam vrata i zakoračim u mrak, bio je trenutak u kome čitava realnost ostaje iza leđa i biva sve dalja. Svakim korakom koji napravim u nestabilnim platformama, ja bih zalazila dublje u svoju slobodu. Dnevni život bi mi skliznuo sa ramena, ne bih se ni osvrnula za njim. Tamo među šankovima, čašama, uličnim lampama, zamrljanim licima ljudi koji su me okruživali kao neko nemisleće homogeno testo, i dalje sam bila sama. Ali lepo sama. Kao da lebdim u svemiru gde nema gradova, sela, ljudi i autobusa. Gde moj duh eksplodira kao supernova, gde je telo objekat želje, gde je lice crtež, gde vreme ne postoji, a prostor me grli i poprima oblik moje siluete.

Noćas u klubu jedan plećati bilmez od dva metra, došao pijan sa nekog slavlja i krenuo da igra bahato i bezobzirno, sa tim širokim ramenima, kao džinovsko veslo koje svojim pokretima pomera more ljudi. Ne možeš da ga suptilno izguraš iz svoje zone. On je tako veliki i stabilan da apsorbuje sve pokrete nas koji smo oko njega i nameće svoj pokret.

I sad ja tu stojim i osećam se pokoreno, a zadnje što mi treba u noćnom izlasku je da mi neko postavlja ograničenja. Međutim, neko vreme tolerišem, jer shvatam da to ne radi namerno i da sam jebiga u klubu, a ne u pozorištu. Rešim da malo trpim, no on me gura sve jače i ja počinjem da se nerviram sve više. Taman kad sam došla negde na ivicu strpljenja, on mi celom svojom težinom stane prvo na jednu pa na drugu cipelu i bukvalno mi slomi vrhove omiljenih crvenih cipela.

E onda, popizdim.

Skočim na njega svom snagom. Iz petnih žila počnem da guram da ga oborim na pod. Guram ga silinom besnog čoveka i ludaka, on jedva uspeva da se održi na nogama. Guram ga šakama kao da hoću da srušim zid. Guram ga da padne jebem mu mater, pa makar me ubio. Uopšte ne razmišljam o posledicama. Guram ga najsilovitije i najsamouverenije, a njemu nije jasno šta se dešava. On drži pivo u ruci, ima pogled čoveka koji se probudio iz kome. Ne može da veruje. Na svaki moj udarac, on se zatetura i pomeri korak unazad. Idem prema njemu i guram ga kao buldožer. Guram ga deset metara, preko celog kluba, od šanka do DJ pulta, kroz ljude, pravim stazu u masi. Odjednom osetim neke ruke kako me vuku za ramena i odvajaju od njega. U deliću sekunde pomislim kako je to Šarar koji hoće da me spasi, da ne dobijem batine. Ruke su snažne i uspevaju da me odvoje od bilmeza. Okrećem se i vidim da je to njegov prijatelj koji je došao da ga spasi od mene. Tada se izraz na bilmezovom licu menja, kao da dolazi sebi i gleda me sa osmehom i oduševljenjem, gotovo prijateljski. Pita me „šta ti je, jesi luda, ‘oćeš da me ubiješ?“ Ja smrtno ozbiljna sa tragovima histerije u govoru tela, kažem „ma daj ne seri ti si uživao u ovome i hteo bi opet“. On umre od smeha, zagrli me, izvini se i kupi mi pivo. Kad sam krenula kući, otišla sam da se pozdravimo i da bacimo pet.

Posle su mi rekli da je to neki lokalni grubijan koji ne bira koga će da udari i da im nije jasno kako me nije sravnio sa zemljom. Svi naši prijatelji, uključujući i mog muža, stajali su sa strane, posmatrali u šoku i čekali da polete čaše i flaše. Kažu „ti si budala, jednom ćeš tako da najebeš“. Nemaju pojma. Nikad nisam najebala, pa neću ni sad. Verujem svom ludilu koje ne brine hoću li ostati živa kad nešto naumim i znam da je rešenost da oborim kiklopa od dva metra makar poginula, jača i veća od njegove visine i snage. On je to video i osetio.

Kad se zainatim, mogu da oborim drveće, kamione, stene, brda, države i svetove. Isključim strah od smrti i sve što je smrtno sklanja se s puta. Bila sam jača i pobedila sam. a poraženi mi je uzvratio osmeh i rispekt. Znači nije baš takav bilmez. A nisam ni ja baš tako luda. Samo sam neviđena carica.

 

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-bilmez/

Mi koji se ne družimo ni sa kim, krenuli smo jednog dana na planinu Učku, kod čoveka koji više od 30 godina živi i stvara izvan grada, u šumi, među potocima i medvedima, bez mobilnog telefona, daleko od ljudi, buke, saobraćaja i žurbe. On svojim rukama izrađuje ogromne drvene figure od slavonskog hrasta, koje već na prvi pogled privlače pažnju i oduzimaju dah. Ima već par godina od kako sam čula za njega i videla njegove skulpture na fotografijama. Odmah sam poželela da se nađem blizu njih i osetim njihovo prisustvo. O autoru nisam ni razmišljala. Nemam potrebu da upoznajem ljude čijim se delima divim. Dela su bića za sebe, a autore treba pustiti na miru. Na vest da ćemo se ovog vikenda porodično zaputiti na Učku, da upoznamo umetnika usamljenika, reagovala sam stidljivo i suzdržano. Šta ćemo mi tamo? Samo da smetamo. Onda mi je Šarar objasnio da je Mirko Zrinšćak ove godine pozvan na venecijansko bijenale i da on (moj muž), kao pročelnik za kulturu, ima potrebu i obavezu da to podrži. Ne izlažu umetnici iz ovog kraja baš svaki dan na tako velikim smotrama.

Svanula je subota, mi smo seli u auto i zaputili se krivudavim uskim putevima uzbrdo. Na nadmorskoj visini od 1000m sneg samo što je napustio obronke i otkrio busenje sive mrtve trave, ona mlada zelena još nije počela da niče. Ispred kuće su nas čekali Mirko i njegova supruga Marina, akademska slikarka i profesorka na riječkom sveučilištu, te njihova dva psa i mačka. Naizgled sasvim prosečna porodica, ko bi rekao da unutra, pod visokim plafonima zgrade koja je nekad bila seoska škola, „kriju“ obla trupla džinovskih drvenih skulptura.

Ušli smo u prostranu žutu kuhinju sa mermernim ostrvom na sredini, na kome je stajao bokal pun lala. Marina nam je spravila džin tonike sa laticama pupoljaka iz Maroka, mirisale su kao raj, muškarci su pili rakiju, deca su se igrala, nazdravili smo i počelo je jedno potpuno magično popodne.

Otišli smo u atelje, koji je u drugom delu kuće i proveli tamo neko vreme. Marina je ostala u kuhinji, spremala pastu sa kozicama, brokoli sa suvim mesom, grilovan mladi sir i slatu od rige. U Mirkovom ateljeu baš ništa nije snobovsko i ništa nije fensi. Izgleda kao seoska radionica mog dede. Umetnik ima grube ruke i nokte koji svedoče o teškom svakodnevnom radu, o poslu koji je fizički naporan i u kome se on ne štedi. Pročitala sam negde da je ideja vodilja njegovog stvaralaštva „istraživanje forme“. Pitam ga šta to znači istraživati formu. On kaže da je to kad pustiš stvaralački proces da te vodi, kad nemaš unapred zadat cilj, već rezultat rada uvek bude iznenađenje i avantura. Ja pomislim kako je to slično mom načinu pisanja. Ni ja ne znam, kad počnem tekst, kako će on da se završi i u kom će pravcu da ide. Zato uživam u pisanju, jer svaka misao se rađa baš tog trenutka dok je pišem, ta svežina novonastalog me zabavlja, uzbuđuje, uči i usmerava. Naš sin ga pita: „Zašto ti praviš sve ove kipove?“ Mirko mu odgovara: „Igram se, kao i ti.“ I mi znamo, vidimo, osećamo, da je to prava istina. Njegove skulpture su kao žive stvari, potpuno apstraktne i nedefinljive, glatke, nežno krivudave, visoke, kao da mu se materijal lagano migoljio iz ruku, postajao ono što hoće, odupirao se volji umetnika. On je deblima slavonskog hrasta, kroz svoje ruke, dozvolio da budu ono što žele. Zato njegove skulpture nisu mrtve, nisu stvari. U tome je njihova magija. One lebde oko vas kao udovi nekakvih nepostojećih giganata. „Čim previše počne da liči na nešto, na životinju, biljku, čoveka, onda to više nije to, onda znam da sam preterao, učitao sadržaj, banalizovao“, kaže Mirko. Kažem mu da je to što on radi iza reči, iza stvari, iza značenja. On beži od sadržaja jer svaki sadržaj ograničava. Gola forma daje apsolutnu slobodu, svako je ispunjava kako želi. Njegove skulpture su takve da se međusobno mogu kombinovati na bezbroj načina. Kao neki organski šumski lego. Neke su oble i pune, neke su šuplje, vuku nas da ih dodirnemo, da izmislimo kontekst koji će im dati smisao. Deluju poticajno na um posmatrača. Što ih duže gledaš, sve više dimenzija otkrivaš, a naizgled su tako jednostavne. Zar to nije odlika svakog remek-dela?

Nakon pola sata u tom ateljeu imala sam utisak da sam bila u crkvi. Neverovatan psihološki, meditativni, umirujući efekat imaju njegovi radovi. Tu se, bez dvojbe, radi o vrhunskoj umetnosti i možda o jednom od najzanimljivijih umetnika ovog vremena. Njegov izraz je tako poseban, a njegova poruka tako univerzalna, da ne postoji deo sveta, kultura, mentalitet, gde ne bi bio shvaćen. Ali, nažalost, kao i mnogi slični autori koji beskompromisno i požrtvovano izgaraju u onome što rade, Mirku ne preostaje mnogo vremena, sredstava, a ni snage da se bavi vlastitim PR-om i pozicioniranjem na svetskoj sceni. On jeste nagrađivan, studirao je slikarstvo u Veneciji i izvesni krugovi poznaju njegov rad. Ali to je daleko od onoga što on zaslužuje. On i dalje teško živi kao samostalan umetnik, sastavlja kraj sa krajem. Njegove skulpture su ogromne, pa se javlja i problem skladištenja i prodaje. Kaže da Japanci jako dobro reaguju na njegov rad, što je i logično, s obzirom na futuristički minimalizam i zen efekat koji imaju ti oblici. Dvoje „potpuno običnih ljudi“ kako kaže, prošle godine mu je došlo u atelje, razgledali su radove nepretenciozno, pozdravili se i otišli. On sumnja da su to bili skauti za venecijansko bijenale. Gde i kako su čuli za njega, ne zna ni sam. Neko vreme nakon toga, dobio je poziv da izlaže na bijenalu.

Slušajući ga, osetila sam nepravdu koja me žuljala ispod rebara, zato što ovakav čovek, ovakav stvaralac nema bilo kakvu strategiju, potporu, plan za vođenje karijere, već se sve dešava tako slučajno, ponekad, i na sreću. Eto, ako sam ja ikakav medij i moja reč ima uticaja na vas, želim da proširim vest o Mirku Zrinšćaku, da vam ga predstavim i upoznam vas sa njim. A vi tu vest širite dalje. Prava umetnost ne sme da ostane zakopano blago. To je odgovornost svih nas.

Posle ateljea smo se vratili u kuhinju, Marina je već bila postavila sto, a na njemu je sve bilo sveže skuvano i preukusno. Pričala nam je da je nekad davno sa sestrom vodila makrobiotički restoran, da su kuvale za 40 ljudi dnevno i da joj je ovo što je 3-4 jela pripremila začas, lagano kao mačiji kašalj. Popili smo tri boce vina, ispušili brdo motanih cigara. Ostali smo mnogo duže nego što smo planirali. Pričali smo o životu o deci, o izlascima, o mladosti. Ispostavilo se da su naši šumski usamljenici nekada vodili buran društveni život. Slušali smo anegdote sa ostrva Silba 70-tih i 80-tih, gde se okupljala cela umetnička scena, gde je Džoni Štulić na plaži svirao gitaru, zajedno sa raznim džezerima, od kojih su se neki pojavljivali u slavnom Mapet šou.

Bilo je lepo posmatrati ih u žutoj kuhinji sa lalama, zidovi i police obrasli memorabilijama, dvoje velike dece, bujni životi u kojima se stvaralo, njihov odnos prema ljudima, prema životinjama i prirodi, prema hrani i piću, i na kraju jednog prema drugom, iz svih tih detalja je tekla lepota i mi smo se tog popodneva u lepoti kupali.

Ispratili su nas do kapije, mahali smo im iz auta i pozvali ih da dođu u Rijeku. Kažu da smo dobrodošli u svako doba i da ne moramo da se najavljujemo, a da će o silasku u grad da razmisle. Ja sam sigurna da će doći, već nas vidim kako sedimo na balkonu i pijemo džin tonik, čim malo otopli. A skoknućemo bogme i do Venecije, da posetimo izložbu. Hoću da vidim te drvene divove van radionice, pod sjajem reflektora svetske pozornice, tamo gde im je i mesto.