nikad me nisu zanimali putopisi, avanture, životi otvoreni za nova iskustva, umovi željni usvajanja ili negiranja, promene ili reakcionarstva. sve što je angažovano, oduvek mi je beskrajno dosadno. ta želja za obogaćenjem duha i proširenjem vidika, za egzotičnim mestima i alternativnim, ivičnim, onostranim eksperimentima, kojima čovek kobajagi iskušava i izaziva sebe, zapravo je sve samo jedan vid mrtvog kolekcionarstva. vulgarno ispunjavanje vremena i malograđansko tašto razmetanje raznovrsnošću proživljenog. sve to što se objašnjava i opravdava kao rad na sebi, suočavanje sa sobom, obogaćivanje sebe, zapravo je beg od sebe. beg u predele, mesta, ljude, izazove.

osim licemerja koje beg od sebe naziva radom na sebi, celi taj oduvek popularni pristup životu nosi i dodatnu dimenziju ogavnosti proizišlu iz činjeniice da je to jedan društveno podoban i visoko vrednovan modus življenja, te je kao takav stvar prestiža, pozicioniranja, rangiranja, takmičenja i dokazivanja.

ja volim i divim se ovome što je tu. neiscrpno, nepojmljivo, neobuhvativo Tu u koje smo usidreni. zastrašujuće Tu od kog se ne može pobeći. ovo Tu je izazov i putovanje i avantura i suočavanje. Tu je beskraj i sav smisao i lepota. u njemu se gušimo i sa njim se borimo, ono nam je i zagrljaj i omča oko vrata. uzbuđuje me da putujem po njemu i da se rvem sa njim, da ronim i prepuštam mu se, da bežim i branim se. ali taj beg nikada nije beg u ono Tamo. beg se odvija tu, u kafkijanskom klaustrofobičnom univerzumu pojedinca iz kog ne postoji izlaz.

ako hoćeš da zvaćeš sočni krvavi biftek života, onda se suoči sa ovim Tu. sve to trčkaranje od mesta do mesta i od iskustva do iskustva, samo je jadni statusni simbol i igra senki na zidu platonove pećine.

Bila je topla letnja noć, spavali smo otkriveni. Na sebi sam imala onu belu maminu spavaćicu sa tankom crvenom vrpcom koja obrubljuje okovratnik i vezuje se na grudima. U tu spavaćicu su utkana moja prva sećanja na majku, na bezbrižna dečija jutra, na njenu crnu razbarušenu kosu koja pada po ramenima, dok ujutru, bosonoga i sanjiva, preskače naše igračke na podu. Moja majka. Kad obučem spavaćicu osećam se kostimirano, osećam se kao ona, kao da sam se umotala u njenu kožu. A s druge strane, nijedan komad garderobe na celom svetu, nije mi tako blizak, tako intiman i prisan, tako moj.

Probudila sam se pred zoru. Muž i sin su spavali dubokim snom, dok sam ja, u polumraku, prelazeći pogledom preko usnulih komoda na koje se nasukala skinuta garderoba, premotavala u glavi noćašnji san koji je nastavio da deluje na mene i na javi. Sanjala sam majku i našeg prijatelja Slavena. Ja sam u tom snu bolesna i krećem na operaciju. Slaven je svetski priznat umetnik i direktor Muzeja moderne umetnosti u Rijeci, a pre svega predobar čovek i naš dragi prijatelj, ali u mom snu, on je i hirurg. Mama i Slaven su ljudi koji brinu o meni. Ta briga je tako ogromna, mekana, nesebična i nežna, kao okean šećerne vune čija me lepljivost nije napuštala dugo nakon buđenja. Onda mi je sinula ideja. Kad se Šarar probudio, pričala sam sa njim, a onda napisala Slavenu mejl.

Dragi Slavene,

Noćas sam sanjala da si hirurg koji mi operiše slepo crevo. Ti si sve što inače jesi, ali si povrh svega i hirurg. Imam utisak da je san trajao predugo, naši dogovori oko operacije i tvoja briga za mene u tom snu je bila ogromna, zasitila je celu realnost sna, kao neka magla, ali dobra, lepa, prijatna magla koja gladi dušu. Treća osoba u snu je moja majka, ona takođe brine, ali je po strani. Uključi se ponekad, navodeći faktografiju ili zablude iz mog života. Brine i ona za mene, ali najveća podrška u tom snu si mi ti.

E sad, na javi, moja majka je jako loše, pitanje je dana kad će umreti. Ja se sa tim nosim nekako. Svaki dan idem na plažu i svako veće smišljam nove autfite za izlaske, stvorila sam neku kompulsivnu koru životnih događaja koji mi ispunjavaju vreme, ispod koje ključa i talasa se ogromna sublimirana bol, strah i nemir. Ponekad puknem, ta kora pukne, i plačem satima, kao pre dve noći. U tim trenucima ne znam kako da pomognem sebi. Nekontrolisani izlivi tuge kao vodopadi u kojima se davim. Pomislim da bih mogla da umrem ili poludim od tolike tuge. Šarar je naravno u toku, uz mene je i pomaže mi koliko ume i zna. Pričao bi sa mnom o tome, ali ja ne znam šta bih pričala. 

Onda sam noćas sanjala taj san i čim sam se probudila rekla sam Šararu da mi se u glavi dogodila ideja, kao neka iracionalna potreba da dođem kod Slavena i prespavam kod njega celu jednu noć, u nekom platonskom (ne mogu da nađem bolju reč) zagrljaju. Ispričala sam mu šta sam sanjala i opisala svoj plan o noćenju kod tebe. Šarar se odmah složio. Nije mu baš totalno svejedno, ali ta ideja je toliko kompleksna i luda da normalan čovek ne može da joj se suprotstavi. I meni i njemu je jasno da si ti u snu simbolizovao moj mir i utehu i svu onu brigu koju je za mene imala majka, a koja će sa njom nestati. Meni treba zagrljaj tog simbola. (Iako te ne doživljavam kao majčinsku figuru, da me ne shvatiš pogrešno :))  Takođe mi treba zagrljaj od spolja, zagrljaj nekoga ko nije ozračen mojom tugom, ko nije deo nje. Jer Šarar je do grla potopljen u ovu muku. Kad me on grli, kao da grlim sama sebe, zagrljaj je cirkularan i ne pomaže. Šarar je dodao da je zanimljivo da utehu tražim baš kod nekog ko slabo govori. Ti ni inače nisi pričljiv, a trenutna zdravstvena situacija je tvoju ćutljivost učinila deklarisanom i dala joj legitimitet. I to ćutanje je verovatno simptomatična stvar, jer reči su mi nebitne.

A onda sam celu ovu zamisao pogledala sa strane i sve mi je izgledalo kao neki iščašeni performans. Iščašen na sto zglobova. I što više razmišljam o njemu samo izlaze nova iščašenja. Pomislila sam da o tome treba snimiti dokumentarac: udata žena odlazi kod oženjenog čoveka da prespava u njegovom zagrljaju tražeći utehu povodom smrti majke. Dvoje ljudi provodi noć u krevetu zagrljeni i to je sve. Potpuna dekonstrukcija svih društvenih pravila. Dekonstrukcija monogamije, dekonstrukcija seksa, dekonstrukcija muškarca i žene, dekonstrukcija braka, dekonstrukcija preljube, dekonstrukcija temeljnih stubova ove civilizacije u jednom tako prostom i neposrednom činu koji se zove ležanje u krevetu. Ti možeš da budeš deo tog „performansa“ i da uđeš u njega iz potpuno nezavisnog ugla. Zapravo, ja bih to i htela. Ne želim da ti budeš rekvizit mog performansa, već da učestvuješ u njemu sa svojim smislom i svojim gledanjem na stvari. Da utičeš na njega kao nezavisan subjekat i protagonist.

Ja ću o tome da napišem priču, zvaće se “Spavaćica”. A već sam zamislila celi neambiciozni dokumentarac sniman mobitelom, koji mene prati od jutra kad se bunovna budim i saopštavam Šararu ideju o “usnulom zagrljaju”, pa do jutra kad se budim u krevetu sa tobom. Celo mentalno putešestvije, moja razorenost majčinom bolešću, suočavanje sa strahom od smrti, u nekoliko jednostavnih scena.

To je samo zamisao, možda je dokumentarac nepotreban dodatak na sve. Možda je dovoljna samo priča. Iako u mom prvom intuitivnom bljesku želje da to ostvarim, nije bilo ni filma ni priče, niti bilo kakve refleksije o toj stvari. Bilo je samo ogoljeno iracionalno događanje, bez konteksta. Ali čim se želja pretvorila u ideju, ideja je odmah sebi našla forme kako bi se predstavila svetu i iskomunicirala sa njim. I to je valjda prirodno, samo ne smemo da dozvolimo da “projekat” zaseni “događaj”, tj. da previše razmišljamo o delu i njegovoj estetici, a premalo o nama samima i razlogu zašto to radimo. Ne smemo da izgubimo izvorni smisao, jer onda je sve bezvredno. Ti trenuci nama moraju zaista da znače, kao što su mi značili jutros kad sam se probudila. I da ne izgube svoju istinu. To je najbitnije.

Mislim da je ta noć “adruštvenog preformansa” i simbolično opraštanje od tebe koji odlaziš iz Rijeke. Šarar i ja smo te voleli, volimo te i volećemo te najiskrenije što ljudi mogu voleti čoveka. I nedostajaćeš nam kad odeš. 

Šta god da rešiš, sve je ok. Znam da trenutno nisi vičan opširnim formulacijama, odgovori mi samo sa da, ne, možda, smajli, kako god se snađeš da se izraziš, razumeću. I prihvatam sve sugestije.

Grlim te,

Frida

Slaven mi je odgovorio sa dva smajlija i dva srca. Nakon toga smo se sretali nekoliko puta u muzeju, u našem stanu, potvrdili dogovor i pustili da vreme donese pravu priliku za to. Narednog meseca, moja mama je umrla, Slaven je otišao u Dubrovnik, Rijeka je dobila novu ravnateljicu muzeja, došla je jesen i ja sam nekako tupa. Nemam više potrebu da se branim od boli, pustila sam da me proguta.

Objavila sam na Tviteru celi sinopsis ideje o performansu. On će možda nekad da se dogodi, a možda i neće. Život neka odluči o tome. Ja odavno mislim da su ideje bitnije od stvari i da produktivnost nije mera umetnika. Naši osećaji i misli neprestano se rađaju, rastu i umiru u nama. Naše glave su megalopolisi ideja. Ponekad ih podelimo sa svetom i stvorimo umetnost. Ponekad ih sačuvamo u sebi, u svojim spavaćicama, u svojim krevetima, svojim zagrljajima, spuštamo ih u raku sa svojim najdražima. A ponekad, umetnost se desi tamo gde je niko nije planirao, gde nije bilo ideje o njoj, desi se sama od sebe i ne pita za publiku, za medij, za scenu. Razgovor o umetnosti može biti umetnost, planiranje umetnosti može biti umetnost, odlaganje umetnosti može biti umetnost, negiranje umetnosti može biti umetnost. Šarar je pročitao moj mejl i rekao „Ne treba ti priča, ovaj mejl je umetnost.“ Bio je tako ganut da su mu oči zasuzile. A ja sam bila ganuta njegovom širinom, njegovim kapacitetom da bude uz ženu poput mene i ne okrnji joj slobodu, bila sam ganuta Slavenom i samom sobom, našim poimanjem sveta, našom ogoljenom ljudskošću i levitiranjem iznad građanskog morala, bila sam ganuta svojom mamom koja sedam godina gleda aždaji zvanoj tumor u oči i ne predaje se, ne posustaje, ne spušta glavu.

Osetila sam odjednom kako me taj svet divnih hrabrih ljudi grli, kako me motiviše i daje mi snagu. Razbaškarila sam se po njemu u tankoj beloj spavaćici sa crvenom vrpcom, nije mi hladno i ne bojim se. Preskačem igračke bosa i razbarušena kosa mi pada po ramenima. Zaslužila sam taj svet, izborila sam se za njega. Moj život je okean šećerne vune, to nije bio san.

Pričao mi je jednom davno kako ima dve stvari u njegovom životu zbog kojih duboko žali. Dok je bio taksista u svojim ranim dvadesetim, dane je provodio u belom tristaću razvozeći svakakve ljude sa svakakvim pričama na svakakva mesta. Neki su mu plaćali u dinarima, neki u dolarima, neki u zlatu, neke je vozio besplatno. Zlatni prsten sa velikim oniksom dala mu je neka gospođa koju je vozio do Beograda na aerodrom. On je taj prsten poklonio svojoj sestri, a ona, četrdeset godina kasnije, odnela kod zlatara da mu smanji obim po mojoj meri i dala ga meni. I sad ja nosim taj mamin prsten sa crnim poludragim kamenom koji je kamen baš mog horoskopskog znaka. Ali pustimo sad sujeverja, za čim moj ujak to žali?

Poznavajući njega, teško je pogoditi. On izgleda kao čovek koji ne žali ni za čim. Taj je živeo i putovao i voleo i rmbao i rizikovao i propadao i opet se dizao na noge i pio i družio se i tukao se i tri puta ženio. Treću ženu, ljubav svog života, sahranio kad joj je bilo 36 i ostao sam sa njihovo troje dece. Sva dobra i zla ovog sveta njega su snašla i snalaze i ga i dalje, a on uspeva da ostane pošten i živ i da se usput nađe svima nama koji ga okružujemo i koji stalno kukamo da nam nešto fali. U vreme taksiranja bio je dežurni vozač malih Roma koji prose na autobuskoj stanici. Pratio je kad su bolesni, kad su ranjeni, kad ih treba previti, dati im infuziju, staviti ih na toplo. Medicinske sestre što turpijaju nokte u trećoj smeni, zakolutale bi očima kad ugledaju Zorana kako im opet dovodi neko rovašeno ciganče. Kad bi mu svi vratili ono što mu duguju, mogao bi kulu u centru Kruševca da sazida. Ali on o tome i ne razmišlja. Kulu je sazidao i bez toga. Pare su ga uvek htele, lepile se za njega. Koliko god da je rasipao, davao, ulagao, gubio, još više mu se vraćalo. Na kraju krajeva, to je onaj tip što je umesto freze, očevim parama kupio sebi novi motor. Takve sreća prati. A opet, sa nekom posebnom gorčinom i istinskim kajanjem, tada mi je rekao da zbog nečega žali.

Jednom je vozio nekog starog monaha, onakvog kakvi se danas retko sreću. Starac je izgledao kao pravi isposnik, u staroj zakrpljenoj mantiji, ispijen od molitve i posta, bistrih očiju koje su otkrivale čistu dušu i čiste misli. Zakasnio na poslednji autobus, osvrtao se po stanici i nekako naleteo baš na Zoranov taksi. Tokom vožnje Zoran je sa starcem vodio razgovor koji menja život. Tih pola sata će zauvek da pamti. Kad su stigli pred kapiju trošnog manastira u kome starac živi potpuno sam, pozdravili su se, monah je platio i nestao u mračnom dvorištu. Tek kad se vratio u Kruševac, Zorana su počele da žuljaju pare u džepu.

– Nije trebalo da mu naplatim, pomislio je.

Od tada do danas on ne može da oprosti sebi što je jedan od najfascinantnijih susreta i razgovora završio tako što je, po automatizmu, naplatio uslugu i otišao. Zna on da monah nije propao zbog plaćene sume, iako bi mu taj novac dobrodošao. Tih ‘70-tih godina manastiri nisu bili ni približno popularni i bogati kao sad. Ovde ipak nije reč o parama. Zoran ne može da oprosti sebi što se nije rastao sa monahom kao sa čovekom, umesto kao sa strankom. Jer ta vožnja nije bila usluga i taj razgovor nije bio posao. Tu nije imalo šta da se naplati. A on je, eto, naplatio. I to ga jede.

Druga priča je ona koja me više boli. U Zoranovom selu nije bilo škole. Grupica dece je svaki dan išla pešice četiri kilometara do škole u susednom selu. Da su išli putem, bilo bi sedam kilometara. Ali seoska deca, te male divlje zveri koje znaju sve žbunove i budžake, sve prečice i puteljke, nikada nisu išli u školu putem. Išli su preko brda, ne samo da bi skratili put, već da bi ga izmislili, da bi ga prisvojili i zavladali njime. Da bi bili gospodari tog, samo njima znanog, šumskog puta. Među njima je bila i jedna devojčica, Rosa, koja je imala bolesne noge i nije mogla dobro da hoda. Na povratku iz škole, deca bi trčala niz brdo, uz viku, vrisku, galamu, izazivajući Rosu da trči i ona. A ona je trčala i padala, trčala i padala, ostajala blatnjavih kolena, uplakana, daleko iza njih, dok bi se oni poput nezaustavljivog i okrutnog dečijeg uragana udaljavali podsmevajući se njoj, njenim nogama, njenoj nemoći. I tako svaki dan.

O Rosi su brinuli roditelji, dok su bili živi. Kad su umrli, ona je, nepokretna i nemoćna da se brine o sebi, smeštena u dom gde je umrla mlada, sa trideset i nešto. Jedan od retkih koji ju je posećivao u tom domu bio je Zoran. Ne znam kako su ti susreti izgledali, o čemu su pričali, da li se Zoran nekad rasplakao i rekao joj “Oprosti”, da li ju je materijalno pomagao? Ne znam. Znam samo da je odlazio u taj dom, i da, od kad je umrla, ide na njen grob i pali joj sveću. Ipak, sve to mu nije pomoglo da  preboli onaj breg, onaj zli dečiji smeh, njene suze i odrana kolena. Kad priča o tome ne može mirno da sedi. Ustane i šeta levo-desno. Oči mu se uzburkaju. Kao da bi sad, evo sad iz ovih stopa, po snegu, po kiši, po vetru, trčao do one nizbrdice da rastera decu, da sebi deranu iščupa uši i uzme je u naručje da je nosi nosi nosi dok ga noge ne izdaju, da je nosi negde gde bi bila srećna, da je nosi na kraj ovog šugavog sveta.

 

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-rosa/

Dvadesetih godina prošlog veka, u jednom selu u centralnoj Srbiji, Borisav se nekako domogao staklene flaše. Izdržljiv i hitar u nogama, rado je bio potrčko svojih roditelja kad treba skoknuti do grada da se nešto obavi. Trkom bi otišao, završio šta ima i vratio se, sve u roku od par sati. To ga je činilo mobilnijim od ostalih koji su za svaku sitnicu morali da uprežu konje, pa je često na putu nailazio na ljude, pojave, stvari kojih u njegovom selu nije bilo. Tako jednom negde pronađe staklenu flašu u kojoj je neko držao mastilo, pa je valjda tako zamazanu i neupotrebljivu bacio u đubre. Danima je Borina majka mućkala pesak i pepeo u flaši, prala, ispirala, dok na kraju staklo nije postalo providno.

I od tad su oni imali flašu.

  Bora nije baš uvek imao opanke. Kad je izgubio oca i sa 13 godina postao glava porodice, dešavalo se da bos istrči u sneg da bi nacepao drva za potpalu. Toliko su bili siromašni. Ali sad su imali flašu. Nije ih ta flaša učinila manje gladnima i bosima, ali se u selu znalo ko je vlasnik flaše, pa su im neretko i viđeniji ljudi iz sokaka dolazili na vrata da posude flašu za posebne prilike.

  Četvrt veka kasnije, u susednom selu, Dragiša leži u jarku ispod nečijeg prozora i sluša radio. Već je pao mrak, ljudi su završili poljske poslove i podmirili životinje u štalama. Svi su u svojim kućama, na putu nema žive duše. U dnevnim sobama širom sela mačuju se vrhovi igala koje štrikaju: cak-cak-cak-cak. Taj ritam, mašinski ujednačen, proizveden spretnim rukama što su isplele za svoj dom sve od gaća do prekrivača, dominira večernjim ambijentom seoskog života, u svim kućama. Osim u jednoj, koja ima radio.

  Ne čuje se uvek baš jasno šta taj radio govori. Iz jarka se čuje duplo slabije. Ali Dragiša načulji uši kao nikad u životu, žvaće slamku, gleda u zvezdano nebo. Sluša i uživa. Nikada ne mašta da jednog dana ima svoj radio. To je toliko veliko i daleko, da ga se i ne tiče. Srećan je što ima jarak. I slamku. I zvezde.

  Par decenija kasnije, Zoran kreće iz sela u Paraćin, da kupi frezu. Ima 17 godina i neki drndavi motor. Kad se provoza kroz selo, digne oblak izduvnog gasa i prašine, probudi kokoške u kokošinjcima i babe koje dremaju pod ajatima.

– Evo ga ovaj Dragišin nesmajnik! Precrko’ živa! Jebemu nanu ko ti dade to motorče!

  Dolazilo je kod Dragiše jednom celo veće seoskih baba da se žali na motor. Jednom nastavnik iz škole da prijavi da mali tri dana nije dolazio na nastavu. Onda neki čovek da obavesti da Zoran ide putem i viče iz sveg glasa: “Gladan sam, dajte mi kavurmu od ribe!” I redovno Zoranova mlađa sestra Bisa, da ga tuži ocu, jer ovaj celo jutro čuči u kućici za kuče. A Dragiša ih je sve redom smireno slušao, smeškao se, motao duvan pod orahom i odgovarao da će sve da reši.

Kad bi Zoran došao kući, ne bi mu rekao ni reč.

  Znao je Dragiša šta je prava muka. Šta je bolest. Šta je glad i šta je smrt. Ostao je bez majke sa devet godina, a zatim i bez mlađe sestre i dva starija brata. Otac mu je pričao o još većoj bedi, o bosim nogama u snegu, o ratu i o kuluku. U odnosu na to, Dragiša je svoju muku video kao manju. I nikad se nije žalio. Voleo je život i imao je dar da prepozna ono čemu se može radovati, da opkoljen nemaštinom i smrću, pronađe prozor sa kog se čuje radio, kao što je i njegov otac u gomili gradskog đubreta znao da pronađe dragoceno stakleno šiše.

  Zato mu nije padalo na pamet da kinji dete zbog nekih baba, nastavnika, izostanaka i raspalog motora. Njegovo lice uvek je bilo preliveno nijansom dobroćudnog cinizma koji se mirno podsmevao ljudskoj navici da diže galamu oko nebitnih stvari.

  Kao da razgovara s odraslim, dao je jednog dana Zoranu u ruke štos dugo sakupljanih novčanica i rekao mu:

– Danas ideš u Paraćin, da kupiš frezu.

  Zoran je bio sedamnaestogodišnji dripac koji nije mario za mnogo toga i živeo je život kao jednu veliku dečačku avanturu, ali ‘leb’ ti poljubim, čak i on je znao šta znači: imati frezu!

  Frezu nije imao niko. Freza je koštala kao polovni auto, a auto tek niko nije imao. Čim je Dragiša najavio da kupuje frezu, vest se pročula i rođaci, komšije, znani i neznani, nekoliko meseci unapred su se najavili i rezervisali pozajmljivanje freze. Svi u selu su je iščekivali kao sunce. Dolazak Dragišine freze se kotirao kao društveno-ekonomski događaj od velikog značaja. Nije to samo njegova freza. To je opšte dobro. Selo dobija frezu!

 I krene Zoran za Paraćin.

 

                                                                        2.

 

  Kad ga je ispratio, Dragiša sedne ispod oraha i zamisli se. Vrati mu se u sećanje jedna zima kad je na sankama dovezao pozajmljeni televizor iz susednog sela. To je značilo da iz dnevne sobe treba skloniti ono malo nameštaja i postaviti klupe, jer se svake večeri očekuje publika. Kuća koja ima televizor ne može da bude zatvorena za javnost. Leti bi Dragiša postavio klupe u dvorištu i stavio televizor na prozor. I celo selo bi došlo. Neki bi ležali na travi, neki sedeli na klupama. Novka Sidina je sedela sa strane i brbljala bez prestanka, nije je zanimao tv program, dolazila je jer svi dolaze, a ostali bi je cele večeri ućutkivali i govorili joj da ne dolazi više kad ne ume da gleda televizor. Ljuba Milošev je sedeo u prvom redu okrenut leđima ekranu. Kad bi ga pitali što dolazi kad neće da gleda, odgovorio bi ponosno da je on To gledao još u vojsci, šta ima opet da gleda…

  Svašta je tog popodneva Dragiši prolazilo kroz glavu. I prvi televizor i prvi bicikl i prvi radio i onaj jarak i ona flaša. Obuzeo ga je nekakav nesvakidašnji mir i pomislio je kako čovek i ne primeti kad život prestane da bude gola borba za opstanak, kad bolest, smrt i glad prestanu da budu svakodnevni problemi i postanu apstraktne daleke aveti. Imao je dvoje zdrave dece i ženu koja je svake subote po povratku sa pijace pekla pijanog šarana čiji se miris širio po celoj kući. Taj miris će njihova deca uvek pamtiti kao miris doma i nestrpljenja pred ručak. Imao je vestern filmove i grčke mitove. Imao je svoju radionicu u kojoj bi po vaz dan nešto pravio. Nije žalio ni za čim.

  Kad je završavao četvrti razred, njegov učitelj je došao kod Bore da ga zamoli da šalje sina dalje u školu ako ikako može, jer greota je da se ne školuje, najbolji je u razredu. Imao je sve petice i bio najbistrije dete, ali nije nastavio školu. Nije se moglo, nije se imalo. Ni za tim Dragiša nije žalio.

  Detinjstvo je proveo u svetu u kome egzistencijalni problemi ispunjavaju opipljivu realnost, u svetu koji oskudeva u materijalnim stvarima do te mere da one postaju ideali, sanjana utočišta, simboli neke daleke bezbrižnosti, koja je možda samo iluzija, o kojoj se možda sluša samo iz jarka.

  Zato nikad nije čeznuo za stvarima: nije bio siguran jesu li stvarne i postoji li obećani svet koji se otključava pomoću njih. Počeo je da im se raduje kada su same krenule da mu dolaze, kada je život postao toliko normalan da je imati stvar prestalo da bude čudo. Ipak, ni tada u njima nije video vrednost veću od suvenira koji služi kao podsetnik i uspomena, dokument i slika jednog vremena.

  Flaša, radio, televizor. Nisu to stvari, to su priče. U tome je njihova vrednost.

  “Kakvu li priču nosu freza?”, pomislio je Dragiša, smotao cigaru i gledao niz sokak ide li Zoran.

 

                                                                       3.

 

     Tog dana u Paraćinu je bio vašar. Ljudi, stoka, galama, tezge, šećerna vuna, svilene bombone i luše, sladoled na kuglu iz metalne kutije sa poklopcem, šatori, tombola, mečka stoji na dve noge i pije pivo, mali ringišpil za decu i veliki “ringišpil smrti”, samo za odrasle, nagradnu vožnju ima onaj ko uhvati gumenog patka što visi na kanapu!

   Zoran je išao kroz gužvu sa rukama u džepovima, nervozno stiskajući povereni novac, iz straha da mu ga neko ne ukrade i još većeg straha da ga negde ne potroši. Nikad u životu nije video toliko para, a kamoli držao u džepu. Sve oko njega je mamilo, mirisalo, tandrkalo, zvečalo, dozivalo: “Kupi me!” Na svaki taj poziv, dečak bi se samo stresao kao mokar pas i nastavljao dalje kroz gungulu. Kad je konačno izašao iz gužve, laknulo mu je. Osetio se ponosno i odraslo. Ovo je valjda najveći izazov u njegovom životu, i on mu je odoleo. Nekoliko metara dalje, bio je salon motornih vozila gde se prodavala freza. Laganim i rasterećenim korakom uputio se pravo tamo. Odahnuo je, misleći kako je najveće iskušenje svog života upravo ostavio za sobom.

  A onda je ugledao To.

   U izlogu salona motornih vozila stajalo je nešto najlepše što je Zoran u životu video. Veliki crveni motor Jawa 350, uglancan do savšenstva, blistav u svojoj lepoti, sa dva hromirana ogledala iznad volana, duplim kožnim sedištem, okretao se na rotirajućoj podlozi ispod tri reflektora i zabadao oštar i zaslepljujuć odsjaj u sredinu dečakovog srca. Tamo negde iza motora, virila je… pih… freza.

  U Zoranovoj glavi se odjednom sve anuliralo. Sve što je do tad znao, mislio, hteo, kao da je, nekim čarobnim zamahom, nestalo. Freza više nije bila Freza, i pare više nisu bile Pare, i Paraćin i vašar i selo i otac, sve je to postalo relativno i sporedno u odnosu na ono što je sada gledao pred sobom.

  Ušao je u salon sa oklevanjem, ne znajući tačno ni šta da pita. Ušao i ukopao se pored motora. Strogo lice šefa prodavnice na postolju od bordo radne uniforme mu se ubrzanim korakom približavalo. Od ovakvih derana, kad im dosadi smucanje po vašaru, može da se očekuje samo šteta. Sekundu pre nego što je prodavac zamahnuo rukom da ga uhvati za uvo i izbaci napolje, Zoran je progovorio:

– Koliko košta motor?

  Zbunjen što je ovaj uopšte progovorio, jer takvi samo uđu da ogrebu, slome i pobegnu, prodavac mu, odmeravajući ga, odgovori:

– Hm… motor? Dva’es’ ‘iljada i šesto sedamdeset. Nego, ‘ajde ti, blago meni…

– A freza?

– Freza kažeš? Dva’es’ dve iljade.

  Zoran istrči napolje. Napravi krug oko robne kuće. Sedne na klupu. Hteo bi da misli, ali glava mu je prazna. Ništa, sedeće tu još malo. Posle desetak minuta nerazmišljanja, uđe ponovo u prodavnicu. Šef Brka sedi iza kase, namršteno uzdahne kad ga vidi i promrmlja ispod brkova:

– Kaži, mali.

– Koliko košta motor?

– Slušaj dete, ne služim ja ovde za zajebanciju. Motor košta dva’es’ ‘iljada šesto sedamdeset. Ajde beži sad!

– A freza?

– Gubi se.

  Zoran izađe napolje. Obiđe nekoliko krugova oko robne kuće i opet sedne na klupu. Posle pola sata shvati da može tako da sedi do uveče, ali u glavi nema ništa osim onog ritma koji je udarao mečkar na vašaru. Između ušiju mu bubnji kao da je tintara doboš.

  Ustane sa klupe i ode u prodavnicu.

– Šta ‘oćeš bre ti, vikne brka.

– Je l’ ovaj motor na prodaju?

– Pa nego šta nego je na prodaju, nije za ukras!

– A freza?

– Dečko, ti nemaš pametnija posla? Nemam ja vremena za takve kao ti. Napolje!

  Okrene leđa i pođe ka svojoj stolici. Zoran stoji kao ukopan i čuje doboš u glavi sve jače i jače.

– Čekajte, hoću da kupim.

  Brka letargično izdiže obrvu, ljut na samog sebe što je dozvolio sve ovo.

– Da kupiš?

  Grohotan smeh koji mu je krenuo iz stomaka, zaglavio se u grlu i izazvao zajapureni kašalj u trenutku kad je dečak ispraznio džep.

– Hoću da kupim motor.

                                                                        4.

 

      Dok je izlazio iz grada i probijao se kroz vašarsku gužvu, ništa od onih današnjih iskušenja više nije izgledalo kao zabranjeni raj. Prošao je kroz njih kao kroz impresionističku sliku; bili su zamrljani i nebitni u odnosu na crveno čudo što je brujalo pod njim. Vetar na putevima oko Morave nikad nije češljao Zoranovu kosu kao tog dana. Posmatrao je njeno talasanje u jednom, pa u drugom retrovizoru. I vozio polako, oprezno, zadovoljno, ne budeći kokoške ni babe.

  Što je bio bliže kući, glava mu se sve više punila mislima, i to nije bilo baš prijatno. Počeo je da oseća strepnju, koja se razvijala u strah. I nemir, koji se razvijao u krivicu. Kad bar otac ne bi bio u dvorištu dok Zoran stiže. Znao je da od svoje odluke i njenih posledica sad više ne može pobeći, ali ne bi bilo loše kad bi ih bar malo odložio.

  Stigao je u selo u sumrak. Vozio je tiho, stopio se s motorom i prestao da diše. On i java, šunjali su se po prašnjavim krivinama sela koje je tonulo u san. Oprezni do nevidljivosti.

  U dvorištu nije bilo nikog. Ispod oraha je svetleo tek bačen opušak. Zoran je sjahao s motora i odgurao ga iza kuće.

  Ušao je i upalio svetlo. Nikog nije bilo unutra. “Mora da su u komšiluku”, pomislio je. “Najbolje bi mi bilo da odmah legnem. Kad dođu, praviću se da spavam.”

  Nije mu trebalo mnogo da se pretvara, bio je umoran kao nikad, san ga je obuzeo istog trena i pustio tek ujutru. Kad je otvorio oči pomislio je da je sve sanjao. A onda je shvatio da nije. I razveselio se. I prepao se. Nije mu se ustajalo. Čuo je kako u dnevnoj sobi zveckaju šolje i osetio miris kafe. Što je duže ležao postajao je sve nervozniji. Ipak mora da ustane. Šta je tu je.

  Izvukao se iz posteljine sporo i nevoljno i uputio se ka dnevnoj sobi. Stao je na prag i ugledao oca kako rešava ukrštenicu. Hteo je da se okrene i da počne da beži, ali gde? Napravio je korak napred, kao da skače u provaliju i promucao:

– Do..bro ju-tro…

  Dragiša ga je pogledao onako kako se gledaju muškarci, pogledom mirnim, dostojansvenim, pomalo rivalski, pomalo s podsmehom, otpio gutljaj kafe i klimajući glavom rekao:

– Lep motor.

  Spustio pogled ka ukrštenici i nastavio da upisuje slova u kvadratiće.

  To je bilo sve. Nikada nije spomenuo frezu. Nikada nije kaznio sina. Nikad nije prigovorio. Selo je, pak, dugo patilo za frezom i odmahivalo glavom kad god bi ugledalo motor na putu. Ali, kobajagi znali su oni to, nisu se ni nadali, od nesmajnika se i ne očekuje bolje.

  Zoran je na motoru putovao svuda. Vozio prvu devojku. Išao u inostranstvo i na more. I penzionisao javu u voznom parku svoje auto škole.

                                                                       

                                                                       * * *

  

   Tokom dugih letnjih dana na selu, mi devojčice koristimo svaku priliku da se ušunjamo u ujakovu garažu i vozimo čarobni crveni motor. I danas mogu da osetim miris tog prostora, kožnog sedišta i mojih dečijih dlanova koji planinare. Popeti se na tu grdosiju bio je podvig. Dešavalo se da tokom pentranja motor padne. Bežale smo iz garaže i pravile se lude. Do sutra će ga već neko podići, pa ćemo opet da “vozimo”. Kad igranje u pesku, skrivanje po kukuruzima i branje cveća po lugovima dosadi, dotrčimo kući, pradeda Boru vučemo za brkove i deda Dragišu ljubimo u ćelu.

  Slušamo njihove priče, strašne, najstrašnije, o onom svetu, o vilenjacima, o vampirima i čumama, o starom kauboju iz Teksasa i dedinim omiljenim poglavicama, o ratovima i grčkim bogovima, o tome kako ga je jedna baba u autobusu zamalo mlatnula amrelom po glavi jer ju je oslovio sa “tetka”, a bio je mlad, samo rano oćelavio. “Zar ti mene da tetkaš, ćelonja jedan!!!” Kikotale smo se i valjale od smeha, plakale od tuge i plašile se. Sto puta slušale priču o flaši i o jarku. Deda i pradeda su za nas bili riznice života i životnih priča. Obožavale smo ih i divile smo im se. Ali priču o frezi sam čula tek nakon dedine smrti, od svoje majke.

  Deda o tome nikada nije rekao ni reč.

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-freza-1-deo/

 

Tog jutra, sredinom devedesetih, ispred kruševačke gimnazije, red đaka je čekao da uđe u školu kroz uska vrata, jedan po jedan, prolazeći pored direktora koji ih je od glave do pete skenirao i svakog ponaosob pozdravljao.

– Dobro jutro, devojko! Kako je, momče? Idemo malo brže, u pola osam se škola zaključava i kreću časovi! Petrovićeva, ti plavi nokti su za ulicu, a ne za školu! Ma nisu ni za ulicu, vi ste gimnazijalci, ova škola ima ugled, a vi je predstavljate gde god da ste, vi ste njeni ambasadori.

Stajala sam negde na kraju reda u širokoj mini haljini boje peska. Nosila sam martinke i čarape do pola butina koje su se završavale desetak centimetara pre haljinice. Imala sam crne nokte i obrijane obrve. Pokušala sam da se provučem neopaženo, ali me glas direktora Kerkeza trgnuo iz neuspešnog šunjanja:

– Devojko! Tako se ne dolazi u školu! Danas idi na časove, ali neka se ovo više ne ponovi. Ukoro ćete svi da nosite uniforme, pa nećemo više imati ovakvih problema.

O uniformama se šuškalo već neko vreme. Naš direktor je bio ambiciozan i strog. Škola je proslavljala jubilej, 130 godina postojanja i on je to sa ponosom isticao. U to vreme u Srbiji su se raspadali trotoari, raspadali se izlozi, fasade i putevi, raspadali su se krovovi i stanovi, raspadali su se rafovi u prodavnicama, raspadali su se gradovi i raspadali su se ljudi. Naravno, raspadale su se i škole. U kruševačkim stručnim školama nije bilo grejanja, nije bilo kreda, nije bilo čitavih stolica, zidovi su bili prljavi i ispisani, prekidači polomljeni, prozori naprsli. Te škole su izgledale kao okupljališta za beskućnike, niko nije brinuo o njima. Naši televizori su do juče bili preplavljeni slikama rata, naši roditelji su do juče imali platu deset maraka. Dinar se tek stabilizovao, sećam se da su školski sendviči koštali jedan dinar, što je bilo baš čudno jer su pre nekoliko meseci koštali par milijardi dinara. Milošević je gospodario stabilno i nezamenljivo, kao faraon. Niko nije verovao u „bolje sutra“. Naš direktor je bio režimski čovek, član SPS-a. Upadao bi na časove i zagrmeo glasno: „Ima li ovde bukača?!“ Bukači smo bili mi koji smo uveče izlazili na ulice da podržimo studentske proteste. Nosili smo bedževe tih protesta na svojim zelenim vijetnamkama i pištaljke u džepovima. Na velikom odmoru smo pušili cigare i imitirali dubok autoritativan glas direktora: „Ima li ovde bukača!? Hahahaha!“

Ipak, koliko god se ideološki ne slagali i moralno prezirali direktora Kerkeza zbog njegove pripadnosti mrskom nam zločinačkom režimu, nismo mogli da mu osporimo zalaganje, brigu i trud, koje je on ulagao u izgled i reputaciju škole. On je mogao, kao i mnogi Miloševićevi ljudi, da napuni svoje džepove pokradenim parama i da školu zapusti do neprepoznatljivosti, kao što se, uostalom, desilo sa svim drugim školama u gradu. Ali on to nije uradio. Gimnazija je u centru grada blistala spolja i iznutra. Nije bilo nijednog slomljenog prekidača, nijedne rasklimane stolice, zidovi su bili sveže okrečeni, u hodnicima smo imali tepihe. Govorilo se da direktor ima u planu da napravi školski bazen ispod sale za fizičko. Kako je to uspevao? Onako kako je jedino moguće kada vladate grupom neobuzdanih, nezrelih divljaka, kakvi su srednjoškolci – despotskom vladavinom i brutalnim kaznama. Za jedan slomljeni prekidač kupićete deset, za jedan razbijeni prozor kupićete deset… i tako je škola blistala. Direktor je pušio lulu sa ukusom vanile i šepurio se posmatrajući zgradu škole, posmatrajući nas koji smo kroz tu školu prolazili. Uniforme su bile sasvim logičan korak. Niko od đaka im se nije radovao. Ni dizelaši koji su nosili šuškavce zapasane u farmerice, ni padavičari koji su nosili starke i majice sa likom Kurta Kobejna. Ali niko nas nije pitao šta želimo, dečaci su obukli svoje bordo sakoe, devojčice bordo kecelje koje su se navlačile preko glave kao pončo i za tren oka smo živeli novu normalnost. Direktor je i dalje svakog jutra stajao na ulaznim vratima i proveravao da li svi nose uniforme. Znao je svakog đaka po imenu i prezimenu, iako nam ništa nije predavao. Kružila je legenda da pamti i sve učenike iz prethodnih generacija, ta memorija i posvećenost su nas fascinirale.

Prošlo je nekoliko meseci od onog jutra kad sam nosila kratku haljinu boje peska, do trenutka kad sam prvi put došla u školu u bordo kecelji. U međuvremenu se moj život okrenuo naglavačke. Postala sam mračna, destruktivna, zabrinuta nad smislom postojanja, čitala sam Dostojevskog, Hesea, Hemingveja i Kafku, proučavala sam istočnjačku filozofiju i hinduizam, izlazila u grad, pila pivo i duvala, moja teskoba je postajala sve veća, nisam znala ko sam ni koji je moj smisao, odrastanje me bolelo i čerečilo kao raspeće, kao nabijanje na kolac. Težina i muka koju sam osećala zamišljena nad ljudskom egzistencijom pretvorile su mi život u pakao. Postajala sam sve luđa, počela sam da pišem ozbiljnu poeziju da ne bih poludela, imala sam sveske u kojima sam živela. Počela sam nenormalno mnogo da jedem, hrana me tešila, smirivala, ušuškavala i grlila. Ugojila sam se deset kila i svakog jutra išla u školu sa tupom težinom u stomaku, nakljukana testom i slatkišima. Ta težina me umrtljivala. Osećala sam se kao zarobljenik tuđeg glomaznog tromog tela, moj pakao se produbio i pojačao vatru ispod kotla. Stara garderoba mi je bila mala, a novu garderobu za ovu krupnu ženu koja me je zarobila nisam želela da kupujem. Bilo je neprijatno kretati se u tuđem telu, u maloj garderobi. Najbolje je bilo u pidžami ispod pokrivača. I tako je počela depresija.

Ali onda su se pojavile uniforme. Svi su ih doživljavali kao kaznu, osim mene. Moja kecelja je bila velika kao šator, prebacila bih je preko glave i išla svuda. Nisam je skidala ni kod kuće. Dok su druga deca uniforme oblačila i svlačila ispred škole, ja sam u svojoj kretala od kuće, šetala po gradu, išla u prodavnicu. Uniforma je bila moj paravan, oklop, štit, zastor preko mrskog mi tela.

Moje drugarice su koristile uniformu kao medij, pisale grafite po njoj, imena omiljenih bendova, stihove, stavove, crteže. Dizelašice su prekrojile svoje uniforme, skratile ih i pritegle uz telo. Padavičarke su šetale u njima kao pokretni murali. Ja moju nisam ni takla. Takva kakva je, spasila mi je život.

Isti osećaj imam i povodom ovih maski koje sada nosimo. One su uniforma za lice. Ja nekad stvarno želim da sam nevidljiva, da odem do prodavnice i nikog ne sretnem, da lišena svesti o sebi svom izgledu, egu i postojanju, kopam po brdima nekih rasprodaja, da se rastvorim jeftinoj garderobi i da me niko ne poznaje, da me niko ne povuče za rame i kaže „hej, ćao“. Volela bih da mogu da budem vidljiva samo kad to sama odlučim. To je naravno nemoguće, ali hvala uniformi, maskama, hvala šeširima i velikim tamnim naočarima, što su mi pomagali i pomažu da nestanem kada je to najpotrebnije.

Kad bih u gradu naletela na direktora, on bi me ozarenog lica pozdravio: „Dobar dan, devojko!“ Bilo mu je drago kad neko nosi uniformu van škole, smatrao je to nekakvom lojalnošću i privilegijom koju deca ne znaju da cene. Nije mogao ni da zamisli da ta uniforma ispod sebe krije sto crnih gavrana i kad bih je, kao mađioničar, jednim potezom strgla sa sebe, ptičurine bi se razletele i iskopale nam svima oči. Nije me zanimalo što je na njoj znak Gimnazije. Mogao je da stoji i grb samog Lucifera, navukla bih je na sebe jer mi pomaže da se ne raspadnem. Pomislila sam da je Kerkezovo članstvo u SPS-u njegova uniforma sa grbom Lucifera koja je možda bila tu da ga zaštiti od sopstvenih slabosti. I već tada, sa petnaest godina, polako sam počela da postajem svesna, da ljude u životu neću deliti prema njihovom ideološkom opredeljenju.

Ispod zastava ideja i partija stoje različiti ljudi. Neki su dobri, neki su loši. Ima dobrih ustaša i četnika, ima zlih partizana, ima grešnih hrišćana i humanih poštenih ateista. I obratno. Čovek nekad pod barjakom zla čini dobra dela, a nekad pod barjakom dobra ubija i pustoši. Ja danas imam 40 godina, a moji vršnjaci se i dalje svađaju oko petokrake, oko krsta, oko Vučića i oko Kolinde. Ljudi koji su celi život prijatelji dozvoljavaju da zarate međusobno zbog ideologija, dočekaju starost ne videvši dalje od „uniforme“ i „grba“, ne zapitavši se kako izgleda i kakva su dela duše koja se krije iza tih simbola. Svi smo ljudi i svi smo isti. Vođeni slabostima, krizama, okolnostima, potrebama, mi smo završili sklupčani ispod svojih verovanja koja samo na prvi pogled stvaraju iluziju da smo različiti. Imala sam petnaest godina kad mi je ta iluzija naprsla pred očima i ne znam koliko još ratova, smrti, diktatura, ropstva i mržnje treba da iskusimo da bismo jedni u drugima videli ljude.

Osim toga, uvek imajte na umu, da ono što vam zajednica istomišljenika najavljuje kao kataklizmu, može biti vaš spas. Dok su moji drugari režali vezani u uniforme, mene je uniforma oslobodila. Istomišljenici ne moraju da znaju šta je najbolje za vas, dok oponenti, sasvim slučajno, ciljajući u odbranu svoje ideje, mogu da upucaju vaše demone.

Objavljeno u https://www.teklic.hr/featured/kolumna-kako-dise-tako-i-pise-frida-sarar-uniforma/175133/

Htela sam da ga zadavim golim rukama

jer nije razumeo zašto sam plakala

kad sam na Instagramu videla

Vukovu diplomu sina svoje davne prijateljice.

 

Pomislila sam „nasledio je pamet od majke“

i neka tinjajuća bol, koju osećam godinama,

buknula mi je iz stomaka prema licu,

počela sam da plačem glasno,

ramena su mi poskakivala od rucanja.

Rečima isprekidanim na slogove

počela sam da pričam mužu ko je ona

i zašto plačem.

Sedele smo zajedno u klupi i bile najbolji đaci.

Mene kod kuće nije čekalo ništa sem knjige,

a nju je leti čekala njiva,

u proleće i jesen hlebovi, ručkovi, štala,

sa deset godina je vozila traktor.

Nije od toga pravila spektakl,

nit’ je na teškom životu emocionalno profitirala,

nije ga se ni stidela,

samo ga je živela.

Bila je siroče bez oca,

u nepismenom svetu koji ne mari za knjige,

nemam pojma kad je učila.

Imala je rupe na đonovima

i svlačila novu garderobu čim dođe iz škole.

Bila je najviša u razredu

i bolja od mene u lastišu.

Njene tirkizne prodorne oči

su se uokvirile u crveno

onog dana kad sam se odselila.

Nije htela da je vidim tužnu.

Tek u sumrak,

pre nego što je kamion pun našeg života

otišao iz sela zauvek,

odvezla sam se ponikom do njene kuće

da joj vratim knjigu,

a njena mama je na kapiji prošaputala:

“Plače celi dan.”

Ređala je samo petice do četvrtog srednje,

da je upisala fakultet imala bi sve desetke do kraja.

Bila bi doktorka, naučnica, izumela bi lek protiv raka,

ali posle mature se vratila u selo,

radi u prodavnici i ima sina,

udala se za lošeg đaka,

ne znam kakav je kao čovek,

viđam ga na njenim fotografijama

u plavim radničkim pantalonama,

među flašama rakije i zaklanim svinjama.

Pomislim, nema veze, možda su srećni.

Pomislim, sin će joj biti seoski šljokator

i polagaće matematiku na popravnom.

Jede me ta nepravda, nemogućnost da se odskoči

od nepismenog porekla, bar nivo više,

da urođena moć nadjača siromaštvo i neznanje.

Kakav tužni dan za istoriju ovog sveta

kad je pamet zakopana usudom statusa i porekla.

A onda sam videla Vukovu diplomu njenog sina,

od oca to nije mogao da nasledi,

pomislila sam da njen dar nije zatrt i bivši,

pretočio se u njega, nastavio je da živi.

Mali je bistar i vredan, upisaće fakultet.

I tu se rasplačem kao luda.

 

A moj prepotentni muž,

kome su dedovi gradonačelnici i admirali,

kome su čitali lektiru pred san,

u čijoj kući se sviralo i učilo,

kaže mi na sve to „pa mogla je da je htela“.

Ma znaš šta,

skočila sam sa troseda,

kako te nije sramota da sa svojih 16 kolena pismenih predaka

znaš šta je ona htela, a šta nije?

Otkud ti ideja da možeš imati stav

o poretku stvari u nepismenom svetu?!

Pa nisu njoj, kao tebi, bile ponuđene opcije da bira.

Ona je opcije gradila sama, dovijala se da dođe do njih,

izmišljala ih i sanjala.

Njeni nepismeni preci su joj nudili motiku i plug,

drugo nisu znali.

Ostavi je na miru,

ti nemaš pojma,

tvoja glava je grad

koji su gradile generacije,

a njena šator u pustinji.

Zamisli sve te šatore,

u celoj ljudskoj povesti,

koje je zatrpao pesak.

Ovaj svet je groblje nerealizovanih potencijala

i ja ponekad ne mogu da podnesem tu tugu.

 

Onda sam plakala još dugo,

ramena su mi poskakivala od jecanja,

a muž me voleo i grlio,

smirivao mi ramena

i rekao da bi se ubio kad bi bio

tako lud i ranjiv kao ja.

 

Na stranu sad sve kultne pesnike, ludake, samoubice, revolucionare i buntovnike, ja sam poeziju zavolela u prvom osnovne, uz Desanku Maksimović. U četvrtom razredu sam na regionalnom takmičenju recitatora govorila njenu “Prolećnu pesmu” i pobedila.

To takmičenje se održavalo – verovali ili ne i nemam pojma zašto – u Žitorađi. Moj učitelj nije mogao da pođe, pa je nastavnica srpskohrvatskog, Ljilja, sela sa mnom u opštinski auto i došle smo u Žitorađu. Nikad ranije nisam bila tamo. Pre nego što je takmičenje počelo, ušla sam da onjušim dvoranu, da vidim je li strašna. Od crvenih plišanih zavesa me uvek podilazila jeza. Bež dvorane su bile moja sigurna zona. Kad sam pomolila glavu kroz vrata doma kulture ugledala sam najveću, najcrveniju i najplišastiju zavesu ikada. Umrla sam od straha. Neko je rekao da prva tri mesta moraju da prenoće u Žitorađi. Nemam pojma otkud ta nebuloza, ali od tog trenutka moj dečiji um je neprestano molio boga da ne budem u prvih troje.

“Molim te bože, šta god da se desi, samo da ne pobedim.”

Nikada pre ni posle toga nisam tako iskreno i iz srca sebi priželjkivala poraz.

Nisam ja tu neki novajlija, imam iskustva u ovome, takmičim se već tri godine. Ovo mi je četvrta. U prvom razredu sam recitovala epsku pesmu. Ne mogu sad da se setim naslova, ali počinjala je ovim rečima: “Vino piju Novak i Radivoj…”. Možeš misliti, pesma za prvaka.

Te ’87. roditelji baš nisu nešto hrlili na školske priredbe, a kamoli na takmičenja. Mislim da moji nisu ni znali da se takmičim. Niko me nije snimao mobilnim telefonom, nemam ni jednu sliku sa tog događaja.

Moje prvo takmičenje. Izašla sam na binu i počela. Preda mnom je sedela cela osnovna škola, nastavnici i đaci od prvog do osmog razreda.

“Vino piju Novak i Radivoj…” glas mi je bio samouveren, izgovarala sam deseterce razgovetno i gledala publiku u oči. U isto vreme kao da posmatram sebe i ne znam ko je ta osoba, ko je to dete tako rešeno da pobedi, ovo nisam ja.

Na kraju pesme sam se poklonila i sišla sa scene. Nisam očekivala ništa. Jurila sam se sa drugom decom po školskim hodnicima. Učitelj me našao i doveo u salu da čujem rezultate.

Prvo mesto na nivou nižih razreda – ja! Molim??? Pa ja sam najmlađa od svih, kako prvo mesto?! Kako pored ovih opasnih i velikih?? Rekoh već, nemam ni jednu sliku iz tog dana, ali dobro se sećam i sećaću se do smrti mog hoda od škole do kuće. Ja sam pobedila. Pobedila i gotovo! Idem kući da to kažem roditeljima. Grudni koš mi pun ponosa i najčistije dečije sreće.

Isti scenario se ponovio naredne dve godine. Pesme “Gaša” J.J.Zmaj i “Kako šeta stari profesor” Milovan Danojlić. Oba puta idem na opštinsko takmičenje i tamo ispadnem. U trećem razredu moj učitelj se iznervira i posvađa sa žirijem. Popljuje i izvređa predsednika žirija, nekog sudiju za prekršaje. Kaže mu da mu je glava šuplja kao tikva.

– U stvari, tikva ima semenke, a u tvojoj glavi nema ništa! Dokle ćeš da puštaš dalje decu svojih poznanika?! Nikad niko od njih nije otišao dalje od regionalnog. Nikad u istoriji nismo imali đaka koji bi nas predstavljao na republičkom takmičenju, samo zato što ti šalješ na regionalno ove tvoje antitalente!

Moj učitelj, Bratislav Dinić, legenda. Najbolji i, pored oca i majke, najbitniji čovek u mom odrastanju. Znao je da iz najstidljivijeg đaka izvuče maksimum hrabrosti i znanja. Ali imao je i on svoje žute minute, a sudija za prekršaje mu se namestio u nezgodnom trenutku.

Četvrti razred, rešila sam da više ne recitujem dečije pesme. Viša sam od svih u razredu za glavu i zaljubljena u jednog Bobana.

Pobedim na školskom, odem na opštinsko, kad tamo, oni me puste dalje. Kad se takmičenje završilo, jedna špicasta žena sa paž frizurom, koja je bila desna ruka sudije za prekršaje i takođe član žirija, priđe mi u hodniku i kaže:

– Pustili smo te samo zato što tvoj učitelj ovde pravi scene, nije baš da si zaslužila.

Okrene se i ode. Ja, dete od deset godina, ostanem da stojim na hodniku, zbunjeno.

Moje noći pred takmičenja, to su noći treme i drhtanja. Majka bi mi uveče uplela kikice da sutra raspletem talasastu frizuru. Ponavljala bih pesmu u sebi milion puta. Pred zoru zaspala. Ujutru u sedam me je pred školom čekao opštinski auto i nastavnica Ljilja.

– Učitelj ti se razboleo, ja idem sa tobom.

“Jao kako ću bez učitelja. Ovi rekoše da su me samo zbog njega pustili dalje. Pa dobro, šta je tu je. Nastavnica Ljilja je dobra žena, snaći ćemo se ona i ja.”

U najstrašnijoj dvorani doma kulture, onoj u Žitorađi, te 1990. u prvom redu sedela je Ceca. Ova Veličković. Prepoznala sam je kad sam ušla.

“Vidi ova pevačica gleda mene, a ne ja nju.”

Malo sam se pravila važna.

Krenuo je takmičarski deo. Deca su izlazila, jedno po jedno, recitovali i vraćali se u publiku. Mozak mi se zapalio od one crvene zavese. Počelo je da mi se vrti u glavi i da mi se povraća. Još više zbog straha da ću morati da prespavam u Žitorađi ako prođem dalje. Molila sam boga najjače što mogu da ne pobedim, da ne budem među prvih troje. Gde bre da spavam u Žitorađi, jeste normalni??

Prozvali su moje ime, izašla sam na crvenu pozornicu i krenula da pričam iz stomaka iz srca i pluća, glava mi nije radila. Završila sam, poklonila se i sišla.

Kad je poslednje dete izrecitovalo pesmu, izašli smo na pauzu dok žiri veća. Sve vreme tokom pauze držala sam se za vrata opštinskog auta. Ja ovde ne ostajem, niti planiram da pobedim. Ljudi, pustite me kući.

Pozvali su nas unutra.

Draga Jonaš, predsednica žirija, držala je papir u ruci, okrenula se prema nestrpljivoj publici punoj nade i glasom koji je generacijama Jugoslovena usađen u kolektivno nesvesno, svojom besprekornom dikcijom koja izaziva strahopoštovanje, rekla:

– Ove godine je jedna devojčica ostavila na mene poseban utisak. Recitovala je pesmu koja ne odgovara njenom uzrastu, bolje od mnogih koji su stariji od nje. Prvo mesto ove godine, osvojila je…

I izgovorila moje ime i prezime. Svet mi se srušio. Jao majko mila sad moram da spavam u Žitorađi. Hoću kod mame i tate! Krenule su mi suze. Nastavnica Ljilja me zagrlila. Grlila me jako kao da sam joj ćerka. Bila je pred penzijom, a nikad nije doživela ovo. Nijedan đak naše opštine nikad nije otišao na republičko takmičenje. Mislila je da plačem od sreće, a ja sam samo htela kući.

Trebalo je da prođe nekoliko meseci pa da osvestim da je ovo moj najveći recitatorski, možda i najveći životni uspeh do tada. Ne zbog plasmana, ne zbog prvog mesta, svega toga je bilo i kasnije, pogotovo kad su ovi što igraju na sigurno i poznato videli da imaju konja za trku. Ipak, gore pomenuti uspeh je pre svega moralna pobeda i neuporediv sa bilo kojim drugim. Zašto?

Zbog mog učitelja, zbog sudije za prekršaje, zbog one špicaste žene, zbog nastavnice Ljilje, zbog republičkog takmičenja, zbog moje mlade ljubavi prema poeziji i talentu za izražajno čitanje stihova koje će me na kraju pretvoriti u onu koja ih piše, zbog pravde koja ponekad pobedi i muljaže koja nekad zakaže, zbog životnih lekcija koje sam tada naučila, zbog vere u sebe i druge koju sam tada stekla, zbog ljudi koji se u nepravednom sistemu izbore za drugog i taj drugi, malen i nemoćan, pobedi, ispliva i zasija. Zbog predsednika opštine koji je čuo da ima tamo u nekom selu neki đak koji je prvi ikada otišao na republičko. Raspitao se ko sam i gde sam. Za takmičenje u Titovom Užicu dao mi svoj veliki auto, svog vozača i pet hiljada dinara. Rekao učitelju Diniću:

– Smestite se u najbolji hotel. Vodi dete na Taru, vodi je da vidi muzeje, spomenike, grad i okolinu. Nemoj da dete bude gladno i žedno.

Proveli smo tri dana u Užicu. Mama i ja u jednoj sobi, a učitelj sprat ispod nas. Moja luda mama nije znala kako da se oduži za sve, pa skinula zavese u hotelu i oprala.

– Mama, zašto pereš hotelske zavese?

– Ćuti dete, sad sam srela nastavnicu sa Kosova. Žena htede da se onesvesti kad je čula da smo nas dvoje ljudi doveli jedno dete. Plus vozač, limuzina i pet hiljada za švrćkanje! Ona sama dovela njih trideset, vozom iz Prištine, sa jednom hiljadom budžeta. Moramo nekako da se odužimo.

– Ali mama…

– Ćuti Marina, treba da budeš zahvalna.

I bila sam, stvarno jesam. Bila sam zahvalna Dragi Jonaš za one reči, i danas sam ponosna na njih. I predsedniku opštine za celi ugođaj i knjigu koju mi je tom prilikom poklonio, neprimerenu mojim godinama, ali to nekako ide uz celu priču, Rušdijeve “Satanske stihove”. Najviše sam zahvalna učitelju Diniću koji je verovao u mene kao što nikad niko nije.

1993. tri godine posle drame u Žitorađi, umrla je Desanka Maksimović. Čula sam vest na dnevniku i plakala, plakala dugo. Umrlo je nešto pitomo, nenametljivo, smerno i delikatno, osećajno i pametno u srpskom pesništvu. Čini mi se da su je danas svi zaboravili i da je ona, zajedno sa ovim kvalitetima koji su nekad važili za vrednosti, nestala iz našeg vidnog polja. Zanimljiviji su nam pesnici kad su nemoralni i nenormalni, pa ih ne razumemo, pa ih se plašimo. A Desanka jasna i odmerena, koga to još zanima u svetu izvitoperenog spektakla.

Mene nikad neće prestati da zanima i uvek ću da volim tu njenu veliku dušu, da cenim njenu finoću i da pamtim one njene stihove u kojima sam se pronašla kad mi je bilo deset godina i koji me posle tri decenije i dalje opisuju bolje od svih rečenica sveta:

 

                “Da ima u meni cela nežna plima

                 reči nerečeni’,

                 da bih srce mogla poklanjati svima

                 i da opet mnogo ostane ga meni.”

 

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-ne-tako-satanski-stihovi/

 

 

Uvek sam čekala da život počne. Nisam ga jurila, nisam mu se nudila, niti sam se borila za njega. Jednostavno sam čekala. I on je počinjao. 

Čak ni to čekanje nije bilo pravo. Nije bilo nestrpljivo i nervozno. Čekala sam da život počne, zaokupljena nečim drugim. I on je počinjao.

Život mi je dolazio u stan, u krevet, u inbokse, u tvitove, u pesme, u lajkove. Ja se nisam pomerala sa mesta, on bi mi dotrčao u krilo.

Naravno, u tim “čekanjima” često sam pljuvala po životu i beživotnoj sebi, pisala pesme o tome kako sam mrtva i ne umem da živim. A ja sam izgleda to znala bolje od drugih. U svojim oplakivanjima nisam žalila za životom, već za tom iskrom koja sam mislila da mi fali – motiv da zagrizem život, da ga zgrabim i osvojim, to je ono što nikad nisam imala. A sada polako shvatam da mi tako nešto nije ni bilo potrebno.

Da bi čovek imao tu iskru, mora pre svega da se plaši da mu život možda nikad neće doći ili će ga zauvek napustiti. Meni je tog straha falilo. I život mi je uporno dolazio.

Život me je udao, razveo, preselio, opet udao, rodio mi dete i izdao mi knjigu. Ja sam samo sedela u sobi, malo pisala, malo maštala. Nikad nisam jurila za muškarcima, niti sam bila nesrećno zaljubljena, niti me je neko ostavio, niti bih ja nekog ostavila da nije došao život i rekao mi da je sad kraj i da mora da me nosi na drugo mesto. Nikad se nisam borila za ljubav. Za ljubav se ne bori, ako je ima, ona je samo vaša i niko joj ništa ne može. Ako je nema, onda se nema za šta ni boriti.

S druge strane, u beskrajnim danima dokolice i dosade, rado sam izmišljala ljubavne priče, kreirala afere veće od života, trčala i ginula za nebitnim ljudima, samo zato što su nebitni. To je bila moja sebična zabava u kojoj sam se poigravala sopstvenim i tuđim emocijama, pre svega svojim, tuđe su bile kolateralna šteta. Ali napraviti sebe tužnom! Izmamiti sebi suze. Slomiti svoje srce. To mi je bilo omiljeno egzotično putovanje. Gledati sebe kako trčim i padam i derem kolena i pijem i plačem i patim. Oh, dajte mi kofu kokica, to je moj omiljeni program.

Za bitnim ne bih ni korak pustila. Bitan bi morao da dođe, kod mene, u inboks, u sobu, u krevet, u moju prozaičnu čekaonicu života u koju niko nije pozvan. On bi morao da se nametne mojoj samodovoljnosti i da dokaže da je baš on taj i da je došao po mene. To dokazivanje se ne sastoji od upornosti i navalentnosti, već od odolevanja svemu najgorem što imam, a sa čime u startu upoznam onog ko se predstavlja kao “pravi”. To je prvi level. Drugi level je da će se odreći svega na svetu i staviti mene na tron tog sveta. Ja u životu pravog moram da budem apsolut. Ako nisam, onda je krivi. To zahtevam, jer to i nudim. Dva puta u životu mi se desilo. Dva puta sam se udala.

Gledam nesrećne ljude koji celog života pate što su sami, što su nezaposleni ili rade posao koji ne vole, žene bez samopoštovanja, žene dosadne same sebi, trče za “pravima”, daju dupe za karijere, sve rade pogrešno i život im nikad ne dolazi.

Da bi život došao, vi ne smete tako paćenički da ga želite, da se laktate i ujedate u redu za život. Da bi život došao, mora vam biti dobro i bez njega, u vaša četiri zida, u vašoj glavi, bez alkohola, sedativa, droga, bez karijere koja vam dokazuje da nešto vredite, bez partnera koji vas voli, bez ikakvih pomagala, samo vi i vi. To mora da bude žešće dobro. Da bi život došao, ne smete ništa da očekujete od njega i morate biti okej sa tim ako vam se “ništa” i dogodi. Da bi život došao, neophodno je da, kada dođe, ne drhtite i ne strepite nad njim, već da ga držite na udaru svih mogućih pretnji, da ga ne štitite, da ga ne štekate, jer to nije jedini život koji imate. Pustite loš život da se sruši, a onda u miru i dostojanstveno, sačekajte da dođe sledeći.

 

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-zivot-dolazi-sam/

Lepo je kad neko

zaboravi da kaže hvala,

da čestita rođendan,

da pita kako si.

Lepo je kad neko

ne oseća dužnost

da te se seti.

Ima nešto iskreno u tom zaboravu.

Nešto nevino i prisno.

Nešto toplo i spontano

što sam uvek cenila više

od narcisoidnog sećanja 

koje usiljeno i letargično 

štiklira ljude

na svojoj listi obaveza.

Pre neki dan sam šetala Korzom, sa maskom na licu, a dva džabalebaroša od po triespetšest godina, koja su sedela na klupici i posmatrala prolaznike, da ne kažem prolaznice, glasno mi dobacila:

– Kako nam je dobro! Tu nam šeću i komadi s maskama!

Iste sekunde sam se okrenula prema njima i očima koje su stajale iznad maske uputila im pogled koji je obojici prerezao grkljane, a zatim visoko podigla ispružen srednji prst leve ruke prema njihovim licima. Onda sam nastavila svojim putem, a oni su nekako zbunjeno i stidljivo promrmljali:

– Dobro, i to je neki pozdrav. (Misleći na moj ispružen prst.)

Odjednom mi ih je bilo žao. Pomislila sam da sam prenaglila i da momci nisu mislili ništa loše. Njihova reakcija na moj prst je pokazala da ipak nisu neke neotesane siledžije. Možda su se samo šalili. Ja sam izgleda tu postupila prestrogo, shvatila situaciju preozbiljno i postavila se kao nasilnik. Neki loš osećaj me pratio na putu do stana. Kad sam došla kući pokušala sam da shvatim šta zapravo mislim o dobacivanju na ulici, da li me je to ikada ozbiljno ugrožavalo, šta mi u tome tačno smeta i zašto je moja reakcija bila tako ogorčena i drska.

Svet muško-ženskih odnosa je zamršena, pipkava oblast u kojoj mnogi pojedinačni primeri ne mogu da se podvedu ni pod jedno opšte pravilo, jer smo mi kao individue posebni i različiti, a beskonačne kombinacije individua kao ljubavnih parova stvaraju jednu još beskonačniju raznolikost koja teško da može da se obuhvati bilo kojim opštim stavom, ali pokušaću da sagledam neke mogućnosti.

Dobacivanje na ulici mi nikad nije predstavljalo neki naročit problem, pogotovo u mladosti. Muškarce koji dobacuju sam doživljavala kao jadnike koji kefću i cvile za mnom, dok ja boginja koračam dignute glave; nikako kao neke dominantne pojave koje me ugrožavaju. Sećam se jedne vršnjakinje iz srednje škole koja je bila ponosna kad joj mali Romi koji prodaju cigare na ćošku, dobace da ima dobre noge. Smatrala je to komplimentom. Reći ćete da je tu problem u društvu koje uopšte postavlja stvari tako da žena svoje samopouzdanje treba da gradi na dobrim nogama. A ja ću vam odgovoriti: zašto ga ne bi gradila, između ostalog, i na nogama? Jesmo li mi postali neka nadcivilizacija koja se gnuša telesnosti i lepote? Ja nisam samo duh, ja sam i telesno biće. Estetika mog tela učestvuje u celokupnom dojmu o mojoj lepoti. Fizička lepota nije samo oruđe seksualnosti, već jedan aspekat našeg postojanja koji se u puritanskom novom levičarstvu previše trivijalizuje i nipodaštava.

Razmišljala sam tog dana kako su nekima od nas dobacivanja bila značajna i blagotvorna u mladim danima. Uvek ću da pamtim ozareno lice svoje vršnjakinje dok priča kako su joj mali prodavci cigara rekli nešto lepo o njenim nogama. Ostale devojčice su joj se smejale iza leđa, jer je imala dežmekaste noge i jer ko šiša mišljenje malih musavih švercera. Ali da je to dobacio neki iole dopadljiv tip, ne bi se bogami ni one smejale.

Zamislila sam zatim običnu mladu ženu, radi u pekari, muž je vara, nije čula od njega kompliment ni lepu reč već mesecima. Ujutru dok hoda prema radnom mestu gde će joj miris bureka prodreti u folikul dlake i jedan centimetar ispod epiderma, od čega se uvek oseća masno i smrdljivo, neki radnici sa gradilišta će joj dobaciti da je mačka i da ima dobro dupe. Vidim je kako celog tog prepodneva sa osmehom preliva perece i slaže kroasane.

Ali onda zamislim ženu koja je toliko polomljena od umora, od brige, ima bolesnu bebu, nekog je sahranila, krenula je na razgovor za posao od kog joj zavisi sve, njene misli su potpuno fokusirane tamo na tu brigu i nije joj do muškaraca, nije joj do seksa, ne želi nikoga da zavede, ne zanima je telo, a neki drkadžija na ulici, koji nema pametnija posla u tom trenutku nego da razmišlja o sisama i guzičetinama, i koji ne vidi šta se događa u njenoj glavi, svojim rečima zajahuje na nju kao na santu leda i uznemirava je. Ona samo hoće da je svi puste na miru. Ona oseća njegovu seksualnu tenziju kao zlostavljanje.
Najekstremniji primer dobacivanja na ulici iskusila sam u Turskoj. Tamo muškarci stoje na trotoarima, gledaju vas u oči i glade se po spolovilima. Tamo ne možete da prođete petsto metara kroz grad, a da vam pedeset njih ne dobaci nešto eksplicitno i gnusno, neki čak hodaju za vama, neki vas hvataju za ruku, kao da se probijate kroz testo od muškaraca koji vas koče, dozivaju, smetaju. Ali čak i ta ekstremna verzija dobacivanja na ulici nije uvek i svakoj ženi podjednako naporna. Moja drugarica i ja smo bile mlade, otišle na more da se zezamo i zapravo smo umirale od smeha i beskrajno se zabavljale posmatrajući sve te ljude koji bezmalo onanišu na ulici. U kontekstu naših godina, godišnjeg odmora i vremena koje smo provele tamo (desetak dana), mi smo se ludo zabavile. Ali ne mogu ni da zamislim kako izgleda stalno živeti u takvom ambijentu. Zamišljam to kao neki košmar ili mučenje. Na trenutak mi se učini da sve one islamske žene koje idu pokrivene zapravo to rade da bi se sakrile od uznemirivača. Posle nekog vremena bih verovatno i sama poželela da šetam sa čaršavom preko glave.

Vratimo se sad na dva stidljiva Riječanina koji su mi rekli da sam komad. Pa šta ako su rekli? Komad znači dobra riba. Ja jesam dobra riba, ništa nisu pogrešili.

Moderni aktivizam često zapetljane krivudave stvari posmatra kockasto i do te mere ih banalizuje da ponekad pomislim da su među aktivistima i borcima za ljudska prava najograničeniji glupaci današnjice. Na osnovu mojih životnih principa i životne prakse sebe smatram radikalnom feministkinjom, ali ja nisam bukvalista, nisam balvan od žene. Znam da su igre zavođenja koje pokreću ovo čovečanstvo, jedna posebna vrsta metafizike koja se javlja kao konstanta u različitim epohama i kao univerzalni princip koji daje gorivo svetu. One ne počivaju na korektnosti, uvažavanju i miru. Zavođenje je rat, ljubavnici su neprijatelji. Sterilni rodno osetljiv govor je jalovo tlo za mogućnost zavođenja. Zavođenje je izazov i opasnost, ona igra u koju ulazimo znajući da ćemo možda biti povređeni i to joj daje posebnu privlačnost. Taj iskonski praljudski šablon ostaje isti iza svih sistema i ideologija. On je deo ljudske prirode. Ako celi ovaj svet obložimo i tapaciramo senzitivnim ponašanjem i korektnim govorom, umrećemo od dosade, uskratićemo sebi izazov zavođenja, ugušićemo ljudskost. Ovde je, kao i u svakoj drugoj stvari na svetu, bitno pronaći pravu meru, oceniti koji pojedinačni slučajevi prelaze tu meru, a koji ne. Ne suditi svima podjednako.

Tog riječkog popodneva dok sam šetala Korzom nije baš trebalo da pokažem prst onim momcima. Mogla sam samo da se nasmejem i kažem „tako je!“. Mene zapravo nije uvredilo to što su me nazvali komadom. Ono što me je razjarilo bila je činjenica da su te reči izgovorili kao da me nema. Osetila sam se kao vazduh, kao odsustvo same sebe, o kojoj oni tako slobodno i glasno pričaju. A to me ne vređa kao ženu, već kao čoveka. To ne mogu da oprostim.

Upravo to radi celi naš jezik koji na mestima gde treba da stoje ženska zanimanja, ima šupljine. Taj jezik nas ignoriše, mi smo za njega nule. I ne samo kad su u pitanju zanimanja. Imenice đak, predak, potomak, sve su u muškom rodu. Žene su nule na porodičnim stablima, u školskim klupama kao i na radnim mestima. U tom smislu je rodno senzitivni govor neophodan i bespogovoran. Ja nisam filozof, ja sam filozofkinja. Nema veće društvene degradacije, poniženja i stigme od odsustva imena za neku pojavu. Ljudi se bune protiv rodno senzitivnog govora jer im je rogobatan, ne shvatajući da im je takav samo zato što je nov, a oni bi radije uživali u komforu poznatog i starog, za promene treba malo širine i bar neki elementarni napor, a ljudi su uski i lenji. Njima smeta reč psihološkinja, oni ne shvataju bitnost postojanja te reči i nebitnost očuvanja stare forme jezika po svaku cenu, po cenu nečijeg dostojanstva, ženskog dostojanstva, ljudskog dostojanstva.

Rodno senzitivan govor je nedvosmisleno neophodan, ali dobacivanje na ulici ne spada u domen ljudskih prava i sloboda, ne spada u domen dostojanstva i morala, već u domen zavođenja koje u celom ljudskom i životinjskom svetu funkcioniše po drugačijim pravilima, koje ne počiva na fer odnosu, poštovanju i partnerstvu, već na provokaciji. Ta provokacija nekad može da bude sitna, nekad umerena, a nekad preterana. Treba ih razvrstati, osvrnuti se na kontekst, pa tek onda razdvojiti i one neprimerene osuditi. Mi ne možemo da zanemarimo celu iracionalnu, nagonsku i destruktivnu istoriju ljudskog roda i pravimo se da smo neka pročišćena superiorna bića, ili još gore, da namećemo naš ideal pročišćenog superiornog bića ostatku sveta kojeg ta iluzija ne zanima. Ljudi su telesni, mračni i divlji. Ljudi nisu racionalni i pribrani. Ljudi ne žele dobro sebi i ne možemo ni da zamislimo kakve ih sve nelogičnosti čine srećnim. Pred tom našom zverskom prirodom politička korektnost žmuri, pravi se da je nema, pokušava da je ukroti i prevaspita. Nije ni čudo što na globalnom nivou, u centrima moći neoliberlnih imperija, izbijaju teroristički napadi kao gnojni čirevi ugušenog divljašva planete koje kulminira tamo negde pod maskom građanske finoće i odgovornosti i eksplodira kad ga najmanje očekujemo. Sterilini sistemi ideja koji guše divljaštvo u nama, pucaju. Neodrživi su. Našoj zverskoj prirodi treba malo prostora, samo malo, ponekad, ponegde, da se čuje njen zvižduk, da se oseti njen dah, da zarežimo jedni na druge, da dečak devojčicu povuče za pletenicu, da devojčica dečaku odalami šamarčinu, da slomim Šararu drveni cvet o glavu kad me nervira, da se osećam nadmoćno, a ne jadno kad mi dobacuju. Ne mora sve da bude uređeno lenjirom, trebaju nam maleni sobičci našeg haosa, kao institucije od najvišeg značaja za očuvanje mentalnog zdravlja. Da bismo ostali normalni, da bismo ostali ljudi, da nas ne ubije dosada.

Objavljeno u https://www.teklic.hr/featured/kolumna-kako-dise-tako-i-pise-frida-sarar-kako-se-oseca-zena-kojoj-muskarci-dobacuju/169493/