ne lomite mi aleksinačke lipe

čujem posekoše neko silno drveće po aleksincu. bila sam tamo jednom, prošle godine. čudno, jer živela sam dobar deo života u tom kraju, ne znam kako me put nikad nije odveo u aleksinac.
prošle godine sam bila sa roditeljima i borisom u sokobanji. na povratku rešimo da svratimo. moja mama kaže da baš voli aleksinac i da bi uvek tu došla da prošeta i popije kafu. a ima u njemu i sijaset radnji, prodavnica, zanatlija, dućančića, kaže mogla bi celi dan da ih obilazi.
ništa joj ja to ne verujem. mislim, aleksinac. to je nešto kao ružna sestra paraćina. zamišljam neko depresivno mesto sa napuštenim rudnicima, olinjale fasade, ljude mrkih lica. neki očaj i bedu, propale puteve i pse lutalice. ali ništa ne pričam mami. ajde da svratimo u aleksinac. hoće ona tamo da kupi borisu bicikl.
uđemo u grad, parkiramo se. glavna ulica se uveče pretvara u pešačku zonu. kafići izneli stolice. ljudi sede, pričaju, neki šetaju, deca se jure, lipe mirišu i u daljini se vidi crkveni toranj koji ima sat i liči na katolički. pitam mamu je l’ crkva nekad bila katolička, nema takvih crkava u našem kraju. možda su je sagradili rudari katolici, počnem tu da tripujem svakojake scenarije. crkva je oduvek pravoslavna, kaže mama. sagradio ju je miloš obrenović, ali je stil barokni, vojvođanski. pogled na tu crkvu daje ovom malom mestu neku egzotičnu notu, izdvaja ga.
na glavnoj ulici ima toliko ljudi da izgleda kao da je čitav grad izašao napolje, da u letnje popodne niko u aleksincu ne ostaje u kući.
mama i ja gledamo radnje. bila je u pravu, bezbroj radnji i radnjica, trebalo bi mi tri dana da sve obiđem. ja sam tako zamišljala vranje (ni u vranju nisam bila). usput pitamo neku ženu da nam kaže gde se nalazi prodavnica igračaka. ona nam u pet rečenica sve objasni, nekako šarmantno i sa stavom. u tih sedam sekundi i pet rečenica sam videla kakvi su to ljudi, ti aleksinčani. bistri, duhoviti, otvoreni i srdačni. žena nas je uputila prema fontani. tamo skrenemo levo i ne možemo da promašimo.
krenemo mama i ja, nije aleksinac veliki, traži traži, ma nigde nema fontane. a onda slučajno, ne znam ni sama kako, spazimo jedan zbor lokalnih baba u kućnim haljinama i papučama kako nadgledaju unuke i divane međusobno, a ispred njih neki betonski krug i u njemu jedan pišmoljak, cvrcavac, ma mizerija mlaza od deset centimetara, kao česmu u kupatilu da si pustio, to je fontana. to? čekaj, TO!?!
pa jebem ti život i vlast, zar u ovom gradu, ovako živom i razdraganom, sa ovako vedrim ljudima koji nisu zaboravili da se druže, koji sve letnje večeri provode napolju na javnim površinama, kojima je grad dnevni boravak, zar niko ne vidi da ovde treba da dođe jedna poštena fontana što baca vodu u vis, da rashladi babe i razveseli decu. gradite kojekakve milionske fontane gde im nije mesto, terate ih da pevaju i svetle po kružnim tokovima, kao neka atrakcija za automobile, a ovamo ste među ove žive ljude što provode popodneve sa svojim sugrađanima, pustili prcvoljak, ne može ciga pod miške da se zapere. sramota bre!
baš sam se bila iznervirala, ali su ipak lepi utisci prevagnuli. “sledećeg leta opet dolazim u aleksinac”, pomislila sam.
boris dobio lep bicikl, duplo jeftiniji nego što bi koštao u beogradu ili rijeci. u aleksincu je sve jeftino.
i vratili se kući.
danas sam videla vest o posečenim stablima, zbog renoviranja ulice navodno. kad vidim posečeno drveće, obuzme me jeza kao da gledam mrtve ljude. šteta je nepopravljiva. pomislila sam, hm, ova vlast jeste lopovska i divljačka i ništa im nije sveto, ali znaš šta? mnogo vole fontane! to je ta gastarbajterska estetika, bez fontane u dvorištu – ništa. možda u aleksincu, ovako ćosavom bez kestenova i lipa, osakaćenom za hladovinu, konačno nikne jedna velika prava fontana, kakva mu oduvek pripada.

Da ga ne zaboli

Ne smem da pišem tužne pesme sada

dok sam trudna.

Ne smem da silazim u svoj stomak

i uznemiravam bebu.

Sve što mogu je da nemušto plačem

u nekom mraku,

tiho, bez jecaja,

bez misli

i kopanja po sebi.

Dok mi sin spava

u hladovini rebara,

umem nečujno da patim

kad baš moram i kad nemam kud.

Kad mi se oči uzburkaju

i grlo mi se stegne,

ne silazim u sebe,

dole on spava.

U jamama podočnjaka mi more,

suze puštene s lanca,

lude, ogromne, besne.

Razgrćem tugu,

guram je iz stomaka,

ne razgovaram sa njom,

puštam je niz suze.

Stomak mi je kolevka

nad kojom bdim i teram čume.

Bežite aveti od mog sina!

Popnite mi se u ramena,

u srce, u glavu,

isplivajte kroz oči.

Ne poznajem vas,

ne znam zašto plačem.

Projurite kroz mene tiho,

da ga ne probudite,

da ga ne okrznete,

da ga ne zaboli.

čemu služe reči

uzmi reči i upotrebi ih. izgradi pomoću njih svoju misao van sebe, najverodostojnije što umeš. reči su obično sredstvo, nikad nisu cilj. ne blebeći koješta da bi formirao zanimljiv izraz. razmišljaj o onome što izražavaš i o svojoj potrebi da to izraziš. odakle ti ta potreba? šta je sadržaj misli koju želiš da formulišeš? da li je to neko već rekao pre tebe ili je misao revolucionarna? ako je revolucionarna, izražavaj se precizno, daj sve od sebe da ne budeš pogrešno shvaćen. ako nije revolucionarna, zašto je izgovaraš? želiš da izraziš svoj lični odnos prema svetu kroz neki uobičajeni fenomen? ni tu se ne počinje od reči, nego od sadržaja. nije originalnost tvog aspekta u šarenilu reči kojima ga objašnjavaš i kitiš. originalnost je u sadržaju, u razumevanju onoga što taj lični aspekt jeste, u analizi, raščlanjivanju, udubljivanju, poniranju, obuhvatanju, sažimanju. što jasnije vidiš ono što želiš da kažeš, bolje ćeš ga reći. što više mašeš rečima o onome sto ne razumeš najbolje, sve više se zatrpavaš i udaljavaš od drugih i od sebe. pišeš i govoriš gomilu bezvrednog teksta koji nikog ne zanima i može da prođe samo kao trend i kao prevara. 
uzimati reč kao svrhu, to je bogohuljenje. gubljenje vremena. krađa tuđeg vremena. opsenarenje. šibicarenje. prostakluk. sramota.

Nepotrošeni na razumevanje

Potreba da me svi razumeju
na pravi način,
toliko me je umorila i istrošila.
Bolje da sam stvarala,
umesto objašnjavala.
Bolje da sam pustila,
neka misli ko šta hoće.
Ali ja sam uvek verovala u ljude,
u sve što oni mogu
kad im se pruži šansa.
Verovala sam u “sveto razumevanje”,
u bliskost između različitih umova,
kao najvrednije i najveće
što ovaj mali život može.

Kad bolje razmislim,
i dalje isto mislim.

Nisam ja tu neka
što baca stvari u svet i ne osvrće se.
Niti neka koja mistifikuje i zapetljava.
Ja verujem u ono što pričam,
govorim to precizno i jasno.
Dođem
i rečenicama ti porežem stvarnost.
Ne glumim ludilo, ni originalnost.
Originalnost bez sadržaja je govno.
Maska koja prikriva ništa.
Mene samo sadržaj zanima.
I čini me srećnom
kad se razumemo.
Ja ću glas da izgubim
da bih ti objasnila.
Uložiću vreme i snagu
da srušim to što nas udaljava.
Ako ovo bitisanje,
ovih šaku decenija nad zemljom,
ima ikakvog smisla,
ako u njemu postoji nešto
što bismo nazvali Bog,
onda je to trenutak
kad dve monade duha
jedna prema drugoj nađu put.
Onaj ko je uspeo da ga ovo ne zanima,
pretakaće tu prazninu
iz neuroze u neurozu,
dok se ne upokoji
ledeno sam,
upakovan u sebe
i nepotrošen na razumevanje.

Stari avatari

Kad svet ne bi stario
i moji mladi prijatelji
postajali džangrizavi starci.
Kad mi vaša deca pred očima
ne bi tako brzo rasla.
Kad prijatelji naših roditelja
ne bi bili desetkovani bolestima i smrću.
Kad holivudske zvezde mog detinjstva
ne bi bile sredovečna gospoda.
Kad vam avatari,
koji su nekada pisali o snovima i ljubavi
ne bi danas bili
tako ogorčeni i ravnodušni.
Da mi bar internet nije
jezivo omatorio,
duplo lakše bi mi palo
što starim i sama.

Autoput

Rekla sam sinu da krene putem,
autoputem,
koji smo mu izbetonirali
otac i ja.

Postavili putokaze, znakove i upozorenja.
Kupili mu auto, dali ključ u ruke.

Ali on je krenuo peške, kroz prašumu.
Iz ručno pravljenih korica
izvadio mačetu
i probijao se kroz rastinje.
Neki tigar mu je zagrebao po srcu.
Prešao je žedan preko devet voda.
Močvara mu je nagrizla stopala
i po koži su mu ožiljci od oštre paprati.
Na autoputu, koji je bio dosadan i
tako drugačiji od svega što on traži
– monoton spomenik nerazumevanju
za kakvo su sposobni samo roditelji –
stajali su putokazi na kojima je pisalo:

OVDE CE TI TIGAR IZGREBATI SRCE
NAPIJ SE NA OVIH DEVET VODA
NEMOJ BOS KROZ MOČVARU
ZAŠTITI KOŽU OD OŠTRE PAPRATI

I ostale gluposti o kojima odrasli tupe
dok mladi rade ono što niko ne razume.

Moć

Ja sam bila sposobna

za veliku sreću.

A nisam imala pojma o tome.

Bojala sam se,

ako ostvarim snove,

biće mi svejedno

i moraću da umrem.

Držala sam se daleko

od razloga za sreću.

Oni su bili mesto

na kome je spavala

nikad probuđena istina

o meni

i onome što mogu.

 

Nema veće istine o čoveku

od njegovog suočavanja

sa sopstvenom srećom.

 

Sreća je precenjena,

čula sam negde i to me tešilo,

vraćalo nazad u ništa.

A mogla sam da zapnem,

imala sam sve što treba.

Imala sam želju.

Bila sam radoznala i bezbrižna.

I nije mi bilo naporno da volim.

Misli o dalekim pejzažima

i velikim gradovima

obuzimale su me i tresle.

Ljudi su me uzbuđivali.

Enterijeri inspirisali.

Bila sam najlepša

i moj duh je svetlucao, šareneo se,

širio i zavodio, kao rep rajske ptice.

Svi koje volim

bili su mladi i zdravi.

Smrt nije bila na vidiku.

Mogla sam da oživim sve što sam zamislila

i da vrištim od sreće.

Ali nisam znala da imam tu moć.

To sam shvatila tek sada

kad je sve postalo bljutavo i bledo,

gradovi se smanjili i ljudi postali prazni,

knjige postale dosadne

i umire mi majka.

 

Sedim na najlepšem balkonu

i gledam u more.

Uvek sam čeznula za morem.

Pored mene sedi čovek mojih snova,

oko nogu nam se mota

naš savršeni sin.

Tu sam, na mestu svoje sreće.

Nikad nisam bila, niti ću biti

srećnija nego sad.

Briga me za gradove, predele,

knjige i ljude.

Zanima me samo ovo što vidim oko sebe

i srećna sam.

Umorna i zabrinuta za budućnost svog sina,

srećna sam.

Završila potragu za velikom ljubavi,

a ta potraga me činila živom,

i srećna sam.

Moje nebo iznad mora

prekriveno je tumorom moje majke,

noću se gušim u suzama

i srećna sam.

Ni tako mlada ni tako radoznala

ni tako najlepša kao pre, srećna sam.

Ja imam moć da budem srećna.

Da sam to znala ranije,

mogla sam srećom da ozračim svet.

Bez trikova

Kad te budem zavolela

radiću kao konj.

Ustajaću u zoru

da oribam podove,

skuvam ručkove,

uglancam komode

i pločice u kupatilu.

Želim da imamo

lep, udoban stan.

Kad te budem zavolela

neću se češljati svaki dan

i zube ću da perem tek oko podne.

Neću se ogledati

čak ni u prolazu.

Zauzeta sam,

mislim na tebe

i stvaram nam dom.

Zasmejavaju me

oni glupi naslovi

u ženskim novinama:

Očuvajte strast

Iznenadite vašeg muškarca,

za neku jadnu uplašenu ženu-klovna.

Ja kad te zavolim, da znaš,

biću dosadna i smrtno ozbiljna.

Neću pokušavati

da te zadržim trikovima.

Kad te zavolim

moći ćeš da mi gledaš u dno očiju.

Toliko će biti bistre.

Bez taloga od tajni.

Bez mulja od prenemaganja.

Kad te budem zavolela

nećeš biti ljubomoran.

Jer tu sam, tvoja,

neočešljana, prosta, verna,

umorna od rintanja,

zaspim uveče čim legnemo u krevet.

 

A ti, kurvin sine,

tad sedi za kompjuter

i na internetu gledaj

slike drugih žena,

očešljanih, budnih,

sa očima mutnim kao žabokrečina.

Mirjana

Prijateljica moje mame,

starija žena crvene kose,

nosila je istočnjačke tunike i kimona,

stalno držala cigaru

među prstima zatrpanim

oniksom i smaragdom.

Kuća joj je bila puna srebra i porcelana.

U ormarima su živela krzna

i rukavice od pitona.

Nije se uklapala u malu sredinu

u koju smo se tog leta doselili

moji roditelji, sestra i ja.

Imala sam trinaest godina.

Tuđe komentare sam uzimala

kao istine o sebi

i slagala ih u stomak kao zbirku salveta.

(Otac mi je jednom rekao da sam debela.

Petnaest godina kasnije

oslobodila sam se bulimije i anoreksije.)

A ona je tog dana

klimnula glavom u mom smeru

i rekla mojoj mami:

“Kad ona uđe na vrata, cela soba zasvetli.”

Imala sam trinaest godina

i nikad ranije nisam čula tu rečenicu.

Nisam imala pojma da je to floskula

kojom se opisuju zvezde.

Da sam znala,

možda bih bila ponosna i gorda.

Ali ja sam je prvi put čula tada,

kada je teta-Mira govorila

o meni.

Zapamtila sam te reči.

“Ja sam neka koja svetli.”

I verovala sam joj.

Mama mi je pričala o njoj.

Imala je sina koji se udavio u jezeru.

Godinama posle nije se kupala

i odbijala je da pije vodu.

Primećivala sam kako me posmatra.

Prati pogledom njihanje

mojih zvonastih nogavica

po dnevnoj sobi

i osmehuje se na sve

na šta se moja mama krsti.

Četvrt’ veka je prošlo od tada.

I desetak godina od njene smrti.

Ja ću uskoro imati četrdeset.

Imam sina i ormare pune dragocenih gluposti.

Primećujem kad devojčice svetle.

Gledam u njih

i posmatram njihove mame

koje ih drmusaju za ruku

kao vreće pune mraka.

A one svetle, uprkos tome što ih niko ne vidi,

što ne vide ni sebe same.

Tužno je što mnoge

neće znati da su svetlele,

neće se naći niko da im kaže.

Umreće, misleći da su obične i iste,

tražeći svoju jedinstvenost

u velikom smaragdnom prstenju

i rukavicama od pitona.