Soba u kojoj ti živiš,

popločana i konfuzna.

Zaglavljena među vekovima i kulturama.

Teške zavese, visoki prozori.

Gramofon i suvo cveće.

Prebrojao si sve atome zamrzao ih po volji.

Masivna drvena vrata sa okruglom bravom.

Džez i Bah. Fotoaparat u fioci.

Krzno na rasparnom nameštaju.

Uočljiva centrifugalna sila

jednostavnog, pretovarenog stočića sa dva nivoa.

Prvi nivo: šolje, različite, čaj i kafa,

možda konjak, ti ne piješ sokove.

Drvena kutija sa cigarama,

barokna kič piksla,

uredno složene kožne rukavice.

Drugi nivo: knjige, stari časopisi,

dva-tri pisma,

nepravilni oblici nehotice spravljanih cedulja,

šah, naočari,

mentol bombone u limenoj kutiji.

Pokraj stola, na podu, istočnjački bambusov plato za čaj.

Mali prašnjavi tepih.

Police sa figurama od kamena i bronze

i voskom oblivenim svećnjacima.

Jedna slika na zidu.

Veliko belo kupatilo.

Miriše na tebe, na tvoju mokru kosu i prstenje.

Čajna kuhinja, mahom u neredu,

sa vazom svežih margarita.

Spavaća soba. Udobna i jednostavna.

Osvetljena i sveža.

Čiste košulje, vojnički naslagane

na policama orahovog ormana.

Duboke cipele ispod kreveta.

Ogledalo. Parfem u najnižoj fioci.

Hodnik nemaš.

 

Čitavo ovo svratište tvojih misli, ambicija,

svesnih želja i predivne opčinjavajuće podsvesti,

smešteno je negde daleko iza mojih leđa,

zakamuflirano sivim naseljem predratnih zgrada,

iskrivljenih gelendera i tamnih prljavih haustora.

Obavijeno žamorom i piskom bose musave dece

i plitkim pogledima njihovih religioznih majki,

koji zdušno prate svakog tvog gosta i neuobičajenu grimasu,

prstiju zaronjenih u hladnu vodu

ulubljenog lavora sa pomodrelim vešom,

naduvenih i crvenih od studeni,

pohabanih noktiju i duboko urezane tanke zlatne burme

u grubu kožu domalog prsta desne šake.

U toj vrevi bezupitnog života živiš ti.

Silaziš niz stepenice, preskačeš mačke na ulazu,

koračaš odmereno trotoarom pored uličnih fenjera

kroz jutarnu maglu

i vruć, čežnjivi miris hleba.

 

 

 

 

 

 

Videla sam im u očima,
kad ostanemo sami,
život koji se pali,
život veći od njih,
život za koji nemaju muda.
Dečačko uzbuđenje,
strah
i neku metahrabrost
apstrahovanu od volje i smisla,
od okolnosti i karaktera.
Ta hrabrost je ono što se mora.
Ona je kao vreme,
znaš da vodi u smrt i ne opireš se.
Videla sam
kako lišeni izbora
obigravaju oko dragocene lutke
koja je tu i sada, sa njima,
stvarna.
Ona je mogućnost da ti se nešto desi.
Ona je otvoreni portal.
Uzimaju me za ruku,
vode me, voze me
svojim trotoarima, sporednim ulicama.
Čudni mrakovi i krivine.
Mene tu nema, oni jure svoj život.
Ja sam mreža kojom ga hvataju.
Nema me i uživam u tome.
Nema me i zato mogu
da priđem jako blizu,
da vidim iz prvog reda
pogled zapaljen životom.
Idemo negde, ne znam gde.
Ne znaju ni oni.
Ne znaju šta sada.
Šta se sa njom radi?
Čemu ona služi?
„Ona je mogućnost da mi se nešto desi.“
I život im se upali u očima.
Vode me, voze me,
beskonačno dugo,
ne žele da stanu.
Prave se da znaju gde idu.
Odugovlače.
Bitno je da sam tu
i da smo krenuli negde.
To ih smiruje:
jer su zagrizli, jer nisu ispali pičke.
To ih plaši:
jer su zagrizli, jer nisu ispali pičke.
Zgrabili su lutku i trče besciljno.
Cilj ih zbunjuje. O cilju ne razmišljaju.
Cilj je nedostižan.
Cilja nema.
Napravili su krug.
I nigde nisu stali.
Ona se vratila u svoju sobu
vožena životom koji je goreo.
Sad neokrnjena spava,
sanja da krvari.

Na trideset stepeni

knjige se lagano bare,

zidovi cvrče

i cveće na balkonu se roštilja.

Ruževi za usne i tamne čokolade

teku po mojim policama.

Naša tela se dinstaju u znoju.

Gradski kontejneri kuvaju riblje iznutrice.

Na Mrtvom kanalu barke plutaju

kao tek uzavrele njoke

i Jadran je čaj od algi.

 

Fali samo džinovska varjača

da fino sjedini sastojke,

pomeša udove i sasušenu stolariju,

okači mi kosu o grane

i celu me zamuti među stvari.

Jer teško je, stvarno teško,

držati sebe na okupu,

znati gde su ti granice,

gde počinješ, a gde se završavaš,

na vražjih trideset stepeni.

 

 

Treba mi sto dana

u kući bez prozora,

privremeno slepilo

i da me niko ne dodiruje.

U ušima da mi nikne

pamučno meka tišina.

Svet da se ugasi.

Da me opkoli mrak.

Roj misli da odleti.

Želje da se pretvore u kamenje.

Samo srce da otkucava vreme,

bez trajanja i brojeva,

bez kalendara.

Jedan isti trenutak

pulsirao bi u tami,

širio se, skupljao

i talasao mrak.

Postala bih crni bezimeni beskraj

kojeg ništa ne uokviruje.

Depresija je napor

da se obuzda katran

koji nam curi iz očiju i nosa.

Svakog dana iz stomaka

kulja zapaljena Amazonija

i crni dim guši sve oko mene.

Taj mrak je biće

sa kojim se borim.

A depresija ona muka

koja mu ne da da pobedi.

Od te muke sam umorna i krvava.

Treba mi kuća bez prozora

da izdahnem mrak

i da zaspim u njemu.

Da se pretvorim u otkucaje srca

koji će me jednog dana

svojim upornim ponavljanjem,

naspavanu,

opet probuditi.

Na pitanje „šta slušaš?“
odgovorila sam zbunjeno i nemušto.
Mislim da nisam ni odgovorila.
Auditorijum
oko kuhinjskog stola naših prijatelja
nekoliko sekundi se čudio toj tišini.
Onda smo promenili temu.
Pomislila sam da
nisam dete da se svrstavam
u žanrove.
Učinilo mi se
vulgarno i prevaziđeno
da pominjem imena, bendove i pravce.
Pretpostavljam da bi
bilo lepo da postoji
neki mračni ženski elektro
ili heroinski onostrani rok
ili mikroskopski bolno izgraviran soul
ili narodnjak koji melje džigericu
ili nekakav muzički bezobrazluk, iznenađenje,
neslućeni zaokret.
Ali pre svega nešto
toliko autentično
da moraš da zaboraviš sve
što znaš o muzici
da bi mogao da je slušaš.
Nisam rekla ništa, ćutala sam.

Pre dva dana,
na terasi kod Žarka,
jeli smo ukradeno voće
i pričali o pizdarijama.
Rekao je da su nekad
umorni ljudi iz fabrika
uveče išli u kazalište,
da zaborave dosadu i umor.
A sada u kazalište idu foliranti.
Nema industrije, nema radničke klase.
Nema umora.
Pomislila sam kako
su ljudi umorniji nego ikad,
radno vreme okupira celi dan,
a sistem im je obezbedio
jeftiniju zabavu od umetnosti.
Osim što može da bude opasna
i izazove nepoželjne revolucionarne ideje,
za umetnost treba para i vremena,
a to naš radnik nema.
Umesto toga
ima mogućnost da na internetu
napravi virtualnog sebe
koji je odmoran i slobodan.
I to ga uteši
taman toliko da preživi
sve to beskonačno rmbanje.
To sam pomislila, ali ništa nisam rekla.

Jednom sam u gimnaziji
dobila keca iz muzičkog
jer nisam napisala rad o tome
kako je na mene delovala
Bahova Tokata i Fuga u d-molu.
Nisam napisala jer sam mislila
da ta kompozicija nije pisana
da gane nekog čovečuljka poput mene.
To sluša Bog kad sedi u kafani
i razbija čaše.
Ta na naaaa! Tras!!!
To navede Svemir
kad ga za okruglim stolom
neko pita „šta slušaš?“
Da čovek piše o tome
kao da ga se tiče,
bilo bi svetogrđe.
Zato nisam napisala ništa,
pokazala praznu svesku
i dobila keca.

Zapravo, vrlo često
prećutim ono što mi je bitno.
Fali mi izazov da bih se oglasila.
Izazov veći od samodokazivanja.
Podstrek veći od želje da se bude u pravu.
Pitanje bez ponuđenih odgovora
i odgovori bez predvidivih posledica.
Fali mi neizvesnost koja vodi u suočavanje sa sobom.
Fali mi rizik
izgovaranja onoga što bi me moglo promeniti.

Sve bi bilo u redu

da nema ovog mraka

koji mi jede dane.

To je poplava besmisla,

ja hodam po krovovima.

Nema životnog toka,

samo usamljeni trenuci,

želje, misli, dela

što su nekako uspeli da isplivaju

i podsete me

na tugu, na ništa,

na mrak,

jer svetleći u njemu

ističu ga.

Okean crnog mastila,

plimu nad mojim životom,

koji se nikad nije dogodio,

koji se nikad nije zaleteo,

koji je ponekad,

slučajno i trenutno,

isplivao i zaboleo me.

Nije za mene
ovaj stan,
nije čišćenje,
nije kuvanje,
nije dete
i nije muž.
Nije za mene
leto puno buba,
način na koji se smenjuju
dan i noć,
ovo ljudsko telo
sa četiri uda.
Nisu za mene
mladi, a ni stari,
vernici, ni ateisti,
komunisti, ni fašisti,
feministkinje, ni domaćice,
pesnici, ni tajkuni.
Nisu za mene ljudi,
strahovi, skriveni porivi,
društveno prihvatljivo ponašanje,
ambicija i takmičenje.

Za mene je
veliki krevet,
25 stepeni,
sve vreme sveta
za preslaganje misli
sa leve na desnu stranu glave.
Za mene su suze i euforije,
za mene je obamrlost i vino,
za mene su ogledala
i haljine koje sam izmislila,
za mene su olovke i knjige,
zidovi i ekrani.
Za mene je muškarac
sa velikim kurcem,
ili nekoliko njih, čisto da se nađu,
da me ostave samu čim to poželim.
Za mene je vetar i plutanje po moru.
Za mene su ideje i osećanja,
iskrenost koja demontira
sve kulturne stege.
Istina i samo istina.
Za mene je oblak,
jer svet me guši,
svet reži, cvili, nadmeće se i trune.
Svet smrdi i pravi se lud.
Za mene je sloboda
jer sam rođena kao čovek
i još uvek nijedno živo tkivo
nisam zamenila
protezom prilagodljivosti.
Svaka ćelija mi diše i vrišti,
sapliće se o tuđe drvene noge
i staklene oči.
Mene treba dići na paperjasti oblak
kao eksponat čovečanstva
i zaštićenu vrstu u izumiranju.

Pesma dođe u mene
kad stvari,
u njihovom neprestanom kretanju,
jednog trenutka zauzmu svoje mesto
i ja ih ugledam kakve jesu.
Pesme su emocionalni uvidi,
svetlost bačena u mračne ćoškove duše,
razumevanje jednog malog mehanizma
(a ima ih bezbroj)
koji proizvodi nijansu izvesnog osećanja,
opažanje konstelacija iskustva koje su
definisale deliće mene.

I svaki taj uvid je bolan.
Svi smo osetljivi na ono što jesmo.

Pesme su osvetljeni komadi mog bića.
Posle svakog mikro svetla izgledala sam drugačije.
Pesme su me menjale u sopstvenim očima.
Bez njih bih se i dalje tražila po mraku.
One su fotografije novih svetova
i dokumenti mojih oblika.
Kad ih napišem bezbroj i stavim na gomilu,
svetleće kao žar cigare u beskrajnoj mrkloj noći.

Vozili smo se prema studiju nakostrešeni jedno na drugo i na ivici svađe.

„Pa zar ću u ovakvom raspoloženju da pevam himnu naše ljubavi i sreće?“, pomislila sam.

Pre mesec dana, dok je pravio aranžmane, ja sam negodovala jer su mi svi zvučali zabijeno, tmurno i setno, kao neki balkanski Massive Attack. Rekla sam mu da se ne igra sa ovom pesmom. To je najsrećnija stvar koju ćemo ikada da snimimo. Ne znam kako smo uopšte uspeli da je napravimo, mi nismo ljudi koje inspiriše sreća. Ali ona se desila, izašla iz nas i ni za šta na svetu ne bih dozvolila da se ta sreća pomrači, umanji ili previdi. U njoj ja pevam o slobodi, o odlukama koje menjaju život iz korena, a za koje nikad nije kasno, o počinjanju od nule, o ljubavi i sreći. To je pesma koja slavi iskakanje iz životnih klišea i rutina. Pesma o onome što svi potajno sanjaju: da zauvek pobegnu iz svojih kolotečina u neizvesnost, u more, u epsku ljubav, u slobodu. Zato to nije samo naša pesma, već pesma koju sav osećajan, neukalupljen i zaljubljen svet može da peva.

I stvarno, on je jednog dana seo i napravio muziku koja miriše na leto, na Brazil, muziku od udaraljki, dečijih glasova i zvukova iz luna parka. To je bilo to!

Ali ja sam se vozila prema studiju i gunđala. Muž mi je tog dana išao na nerve i za trenutak sam se zabrinula kako ću tako nadrndana da pevam srećnu pesmu, a da ne zvučim neuverljivo. Onda sam shvatila da, šta god se oko mene dešavalo, u sebi imam jedno srećno mesto iz kojeg mogu da pevam. Okolnosti tom mestu ne mogu ništa. Ono je kao mala tvrđava. U nju ću danas da siđem i otpevam najsrećniju pesmu. To mesto je tako stvarno i istinito, da nema nikakve sumnje u autentičnost emocija koje će se desiti dok pevam. To mesto je ono što mi zaista jesmo. Mi nismo ovaj dan, ovaj trenutak i ovo raspoloženje. Mi smo nešto mnogo kompleksnije i veće. Na mom srećnom mestu je ta naša bit, a ne ovaj dan ili bilo koji drugi. Onda sam pomislila da svaki čovek ima u sebi takvo srećno mesto. Ako ljudi zavole ovu pesmu, kao što je volimo mi, to će biti zato što ih ona tera da siđu u ono srećno utvrđenje duboko u sebi i odande pevaju.

Izašli smo iz studija ozarenih lica, zaljubljeni u „Pesmu o letu“ i jedno u drugo i u celi svet. Nakon što smo je dovoljno puta otpevali, pesma se iz „srećnog mesta“ prelila u naš dan. Kod kuće smo saznali da je umro Žoao Žilberto, otac bosa nove. Šarar, koji celog života obožava brazilsku i afričku muziku, rekao mi je da nikad nije sanjao da će snimiti pesmu u kojoj bi se čula ta ljubav prema brazilskom zvuku i da je potpuno ludo što se to desilo baš danas, na dan Žoaove smrti.

Ipak, ovo nije pesma o smrti, već o životu, ovom za koji smo se sami izborili i koji je nešto najvrednije što smo ikada stvorili. Za neupućene, Šarar i ja smo bili u brakovima, upoznali se na tviteru, razveli se, bankrotirali, srušili svetove i slomili srca, svoja i tuđa, i u kasnim tridesetim počeli novi život zajedno, u malom stanu u predgrađu Rijeke koji nije bio sasvim opremljen, pa smo kupili dušek i spavali na podu. Tada smo napisali ovu pesmu, a objavljujemo je danas, 19.07. uoči trećeg rođendana Borisa Šarara, najslađe plave glave koju nam je „naša borba dala“.

 

Siđite u vaše srećno mesto i pevajte „Pesmu o letu“

 

Baš zato
što sam dopuštala
stvarima da uđu u mene,
da me raspore i povrede.
Baš zato što sam
patila i plakala kao niko.
Zato što nisam
zatvarala dušu
kad se prema njoj zaleti
zastrašujući stampedo
uskovitlanog života.
Baš zato što sam svemu dozvolila
da me dotakne i razori.
Malene sporedne stvari pustila sam
da marširaju preko mene.
Tuđi pogledi, grimase i uzdasi
rezali su me kao žileti.
Sva tuga sveta
protekla mi je kroz telo.
Od tatinih tužnih priča pred san
plakala sam iznova i iznova,
plakala sam odozdo negde iz creva,
svaki put na istu priču
o staroj gospođi i njenim mačkama.
Nije to zato
što sam bila dete
i verovala bezuslovno u očeve reči.
To je zato što baš nikada nisam
zatvorila sebe za osećanja.
Nisam se štitila od strašnog sveta
dok je na mojoj slezini igrao pikado.
Testerisao mi jetru.
Radio “indijansku vatru” na srcu.
I zabijao mi asfaltne bušilice u grudi.
Baš zato, kažem,
jer sam svemu dozvolila sa me pogodi,
sve se to slilo niz mene,
iscurelo mi kroz nožne prste
dole u zemlju,
ništa me nije uništilo,
ništa me nije unakazilo,
i dalje u meni klija
ta mlada biljka
nežna
i smrtno ranjiva,
neozleđena
i otporna na sve.