Kad sam prvi put videla oglas za statiste u akcionom filmu koji se snima u Rijeci i okolini, pomislila sam “idem, pozvaće me, biće zabavno, pojaviću se na bioskopskom platnu bez ikakve odgovornosti i napraviću pedeset selfija sa Selmom Hajek, Semjuelom L. Džeksonom, Morganom Frimenom…” Ionako nemam pametnijeg posla. 

I stvarno, pozvali su me, dva dana pred snimanje. Rekli mi kako da se obučem, gde da dođem i to bi otprilike bilo to. Kad statirate u filmu, vi ne raspolažete baš hrpom informacija. Tačnije, niste obavešteni ni o čemu. Informacije do vas dolaze u poslednjem trenutku, kad se sve ostalo podmiri, posloži, pripremi, vi onda uskačete. I morate biti spremni. Niko vas ne pita da li ste upravo zapalili cigaru, otišli u wc, zagrizli sendvič. Uzvik “Akcija!” podrazumeva da ste na pravom mestu u pravom trenutku. Skalamerija sa hiljadama opruga, šrafova i zupčanika, tako izgleda jedan set visokobudžetnog filma. Kad se svi oni zavrte i mašina se zahukta, kad se steknu svi uslovi da snimanje krene, vi tada nemate prava da vam se piški. Ali mi smo to znali i nismo imali problem sa tim.

Nas desetoro, tri mlađe žene, tri starije, tri adolescenta i jedan sredovečni muškarac, to je bila moja ekipa. Pošto snimanja traju po dvanaest sati, a puno se čeka, imali smo vremena da pričamo više nego što bismo ikada pričali sa strancima. Jer mi smo se na tom setu prvi put sreli. Tog jutra u 6:30 u Opatiji kod fontane sastalo se deset potpunih stranaca. Dok smo čekali da nas kostimografkinja presvuče, mi nismo ni gledali jedni u druge, jedva smo čekali da odemo na snimanje, da sve već jednom počne, vidimo poneku holivudsku zvezdu i ako imamo sreće, upadnemo u neki zgodan kadar. 

A onda, kad je sve počelo, kad smo zauzeli svoja mesta i počeli da beskonačno puta ponavljamo probu jedne scene, sa dugim pauzama između ponavljanja, polako nam je postalo jasno da na toj terasi i oko te terase, ni na puškomet nećemo naići na holivudsku zvezdu, da većinu scena rade njihovi dvojnici, da je pitanje hoće li neka od petnaest kamera da ukači baš nas i ako hoće, da nas neće izbaciti u montaži. Holivud je iz sekunde u sekundu postajao sve dalji. Zvezde su pile šampanjac na svojim jahtama i ležale na krevetima za masažu po istarskim vilama, dok su njihovi dubleri i kaskaderi, zajedno sa nama, radili na terenu umesto njih. Jedna statistkinja koja ima iskustva u ovome ispričala mi je da je na nekom snimanju videla Naomi Vots. Kaže, ona se ne obuva sama. Ima asistentkinju koja priđe da je izuje i obuje. Njenu scenu statisti vežbaju sa dublerom pedeset puta, a onda dođe ona i snimi je za sedam minuta. Služavka joj preobuje cipele i onda ona napusti snimanje. Počeli smo da se zezamo kako je celi naš set fejk. Dubleri pravih glumaca, Rijeka glumi Firencu (radnja filma je u Firenci), mora da smo i mi dubleri nekih pravih statista. A reditelj? Pa on je dubler pravog reditelja!

Sijalo je sunce tokom prve polovine dana na terasi hotela Bonavia, mi smo glumili turiste koji se prepadnu kad ugledaju kombi kako se tumba niz stepenice. Bilo je to simpatično i ambijent je bio ugodan i delovalo je kao posao iz snova dok nije počela kiša. A onda smo par sati snimali bogami i po kiši. Tu smo već bili na ivici snage i živaca, malo smo i gunđali, ali niko nije odustao. 

Posmatrajući svakog od nas pojedinačno, nikome ovo statiranje nije bilo preko potrebno, niti je honorar bio presudan motiv. I to je ono zbog čega bismo ostali na setu i u najgorim mogućim uslovima. Tri gospođe u penziji, sa lepim karijerama iza sebe, vitalne, vedre, kojima život nije dosadio i još uvek im oči zasijaju kad se pomene avantura. Nas tri mlađe žene, svaka sa svojom životnom pričom. Jedna preživela rak dojke, jedna putovala u Indiju pa joj je guru rekao da treba da glumi u filmu i ja, mene znate. Ali možda najveći utisak su tri adolescenta. Od kad sam postala majka dečaka, na mušku decu svih uzrasta gledam kao na sinove. Zamišljam svog sina u njihovim godinama. Imam neki zaštitnički i blagonaklon stav. Sa tim dečacima sam pričala o filozofiji, o religiji, o politici. O Platonu i njegovom mestu u savremenoj analitičkoj filozofiji. O Žižeku i Petersonu. Da se razumemo, nisam ja njima držala predavanja. Mi smo razgovarali. Dečaci znaju sve. Ja sam frapirana koliko su ta deca obrazovana i načitana. Osim toga imaju svoje rep bendove, pristojni su i normalni, bave se sportom i preziru nacionalističke spike. Imaju prijatelje u Banjaluci, Sarajevu i Beogradu. Podsmevaju se Kolindi i Vučiću. 

Sa gospođama sam pričala o životu, o muzici, o filmovima. Jedna od njih obožava Fon Trira. U njihovim očima nijednog trenutka nisam videla letargičnost, prezir prema mladima, dosadu ili ne daj bože starost. To su tri devojčice od 60+ godina, dovoljno vitalne da barabar sa nama fizički podnesu 12 sati napornog seta i da duhovno ni na trenutak ne štrče iz ekipe.

Više puta smo se pitali: ko nas sastavi? Svako od nas je specifičan i karakteran, drugačiji od ostalih iz grupe. Svi smo pomalo egzibicionisti i egoisti, ali u stanju da povučemo sav taj ego i pretvorimo se u poslušnu vojsku kad se od nas to zahteva. Samo zato jer smo sami tako odlučili! Niko nas nije naterao da dođemo na snimanje, to je bio naš izbor. I mi smo tvrdoglavo branili taj izbor i po kiši i na suncu i tokom dosadnih čekanja i promašenih očekivanja. Svi smo bili u istom sosu i besprekorno smo to izveli. Popili smo hiljadu kafa, pušili, jeli zajedno, ručkove, čokolade, sendviče. Jurili za suncem i sklanjali se od kiše. I pričali neprestano. 

Nikad nisam bila u boljem timu. Ne volim akcione filmove, obično su totalno komercijalno sranje, ali ovom filmu svaka čast. Ne zato što je po vilama i jahtama spovijao Selme i Semjuele, nego zato što je negde između svojih šatora, između rasklopivih klupa i kranova sa kamerama, napravio tim snova. Neponovljiv tim koji je funkcionisao glatko bez ijedne probe. Tim koji se smejao i družio i jeo i slušao muziku iz wc-a. Tim koji mi je vratio veru u život i u treće doba, gledajući tri devojčice koje ne zanima što imaju 65, koje žele i mogu mnogo više od odlaska na pijacu i penzionerskih šetnji. Dečaci koji su čitali Kanta i Ničea i zabole ih šta peva Tompson. Nemoj više niko da mi je rekao da su milenijalci glupi i nezainteresovani i da čitaju prepričane lektire na forumima. Neki verovatno da, ali takvih je bilo i u naše vreme. Gospođe su mi ulile nadu u moju budućnost, a dečaci su mi ulili nadu u budućnost ovog sveta, ovih naših državica, u budućnost mog sina. Kad su njih trojica ovakvi, znači da i za moje dete ima šanse.

Hvala holivudskoj produkciji što mi je priredila dva nezaboravna dana sa najharizmatičnijom ekipom na svetu, koja me oplemenila i razveselila i koju ne bih menjala ni za pedeset Selmi i stotinu selfija. Hvala Olgi, Ianu, Klari, Barbari… Oni su za mene zvezde, film ne moram ni da gledam.

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-zasto-mi-se-isplatilo-statiranje-u-holivudskom-filmu/

Kada sam se pre sedam godina razvela od prvog muža, to je bio moj početak i moj kraj. Celi život mi se zarotirao oko te jedne tačke u vremenu. Stvari su izgubile svoja nekadašnja značenja, trebalo im je pronaći nova. Čitav svet se poljuljao i sve sam dovela u pitanje. Mojoj stvarnosti je bila potrebna drugačija interpretacija. Zamišljala sam kako pišem autobiografski roman i bez dvoumljenja ga u svojoj glavi započela rečenicom o danu kad sam se razvela. Kao da je taj dan postao bitniji od mog biološkog rođenja, kao da moj život počinje upravo tu, a onda se u koncentričnim kružnicama širi prema prošlosti i budućnosti.

Imala sam dobrog muža. Čestitog, dostojanstvenog, vernog, beskrajno tolerantnog, koji me je voleo najviše na svetu. Jedanaest godina smo nas dvoje živeli neku ljubav koja je transcendirala iskustvo, nadilazila svakodnevne nepodudarnosti, držala nas zajedno bez obzira na činjenicu da smo dva sveta, dva različita karaktera, dve ličnosti sa potpuno drugačijim interesovanjima, dva usamljena ostrva u braku. Kad bih posmatrala druge ljude koji se razvode, nisam shvatala čemu tolika drama. Negde sam pročitala da je razvod na drugom mestu po stresnosti, posle smrti drage osobe. Šta tu ima toliko stresno, mislila sam. Dvoje ljudi ne odgovaraju jedno drugom, ne vole se, nesrećni su, reše da se razdvoje i da svako krene svojim putem. To su čista posla. To je izlaz. To je dobra i konstruktivna odluka. Čemu stres?

A onda se meni desio razvod i sve sam shvatila. Ne, tu nikad nisu „čista posla“. Ne, tu nikad ne prekidate nešto u čemu ste apsolutno nesrećni, niti ostavljate nekog koga uopšte ne volite. Razvod je jedan kompleksan čin, emocionalno kompleksan. To je odluka pomoću koje, da biste ubili ono loše što vas muči, morate ubiti i ono dobro. Svaki brak ima dobre trenutke, dobre dane, dobre uspomene. Ali ako par prestane da bude srećan i ako ono loše prevagne, vi ne možete ono dobro prosto da izbrišete gumicom. To dobro je i dalje tu, gleda vas u oči i moli vas da ga ne ubijete. Ja sam imala osećaj da kidam svoje žile kojima sam srasla za muža. Da golim rukama čupam krvne sudove iz kojih lipti krv svuda po meni i njemu. Treba biti mnogo hrabar da zbog srećnijeg života i nove skladnije ljubavi, ubiješ onu staru koja ti se sklupčala u srcu i tu pustila korenje. Mesecima, možda i godinama nakon toga, imala sam utisak da me na autoputu udario kamion i da još uvek nisam sakupila sve udove, uši i prste koji su se razleteli po poljima oko asfalta. U svom samačkom stanu u Beogradu plakala bih po celu noć. Osećala sam da sam sama u celom mračnom svemiru u kome nijedna zvezda ne svetli. Tresla sam se od jecaja i osećala kako propadam kroz spratove, kao da mi je neko izvukao tlo ispod kreveta. Nikada se u svom životu nisam osećala tako izgubljeno i usamljeno.

Od kad znam za sebe, još od najranijeg detinjstva, ja sam verovala u boga i obraćala mu se u mislima. Imala sam utisak da me čuje i da je uvek tu. Taj osećaj me pratio celog života, ali u trenucima nakon razvoda, kao da ni On više nije bio tu. Moja stvarnost se ispraznila od tog toplog duha koji ju je ispunjavao. Bog me napustio, ostala sam sama u ledenom mraku. To je najteža tačka mog života do danas.

Naivno sam verovala da se razvod tiče samo mene i mog supruga, a da ostatak sveta nema ništa s tim. To je najveća zabluda. Taj potres se proširi i na vaše bližnje, na rođake, na prijatelje, na kolege. Odjednom svi bivaju usisani u vrtlog vašeg razvoda i prolaze kroz njega kao kroz neki filter iz koga ispadaju drugačiji nego što su do tada bili. Počinju da se dele na one koji su uz vas i one koji su uz njega, na one koji su vam izašli u susret i one koji nisu, na one koji su vam se javili i one koji su samo ćutali. Ne biste verovali koliki broj ljudi koji su vam do tada bili bliski, jednostavno zaćuti. Zaćute roditelji, zaćute prijatelji, zaćute braća i sestre i vi bukvalno ostanete sami. U tom trenutku me to mnogo bolelo i zamerala sam svojima što ćute i što nisu uz mene kad mi je najteže, ali sam kasnije u vremenu koje je došlo, razgovarajući sa ljudima koji su se takođe razveli, shvatila da je to uobičajena pojava i takoreći pravilo. Kad se razvedemo, naši bliski ljudi zaćute. Oni koji su nas rodili, dali nam život, čuvali nas i bdeli nad nama – zaćute. Njih ta situacija parališe, oni ne znaju šta da rade s tim, oni se isključe i skamene. A mi, koji smo upravo srušili porodično gnezdo, jedini dom koji smo imali i krenuli sami u život, bez partnera na kojeg smo do tada navikli, stojimo u krvavoj lokvi svojih suza, u iznajmljenom stanu koji miriše na nepoznate ljude, sa najvećim egzisencijalnim strahom koji čovek može da oseti i gledamo u leđa naših voljenih.

Ako planirate da se razvedete ili ste već u tom procesu, imajte na umu da je to borba koju ćete voditi sami. Ako niste sposobni da najpaklenije trenutke svog života provedete u ekstremnoj samoći i napuštenosti od svih, razmislite još jednom želite li da se razvedete. Jer sada kad sam prošla kroz to, potpuno mi je jasno da to ne može svako. Ima mnogo ljudi koji ostaju u lošim brakovima i mi smo često skloni da ih osuđujemo zbog toga. Ali ja više ne. Razvod je stanje od kojeg čovek može da poludi. To je hod po ivici ludila. U tom beskrajnom propadanju i nedostatku bilo kakvog čvrstog oslonca, a ni druge osobe na koju bismo se oslonili, naš mozak može nepovratno da se zbuni. Ponekad bih samo molila onog boga koji me više ne čuje da ne poludim, da ne postanem beskućnica koja priča sama sa sobom na ulici, da se saberem, da izdržim. I izdržala sam.

Vama koji možda sada prolazite kroz sve to, ili ćete tek prolaziti, samo sam htela da kažem da niste jedini kojima su svi okrenuli leđa. To tako ide. Ima nešto u našoj prirodi, u našoj kulturi, u ovom društvu, što nam u takvim situacijama ne dozvoljava da iskomuniciramo. Dovoljno je što ste se razočarali u brak i život, ne treba vam sad još i razočarenje u bližnje. Vratiće se oni čim budu spremni. A dok se ne vrate, zagrlite jako sami sebe. I ne dajte se.

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-razvod/

konačno je izašao filmić koji je hrt snimio o jeziku i meni. gledala sam radne verzije filma već nekoliko puta i ova premijera mi nije bila ništa novo. međutim, čitajući sinopsis priložen uz video, odjednom mi se u glavi sve anuliralo i gledala sam te rečenice kao neko ko se sa pričom susreće prvi put. tekst me je dirnuo i naježio.
film će se prikazivati u sloveniji, bangladešu, holandiji. producenti su zahtevali univerzalnu temu koju će razumeti celi svet. dok smo snimali film razmišljali smo kako predstaviti tu srpsko-hrvatsku tenziju onima koji nisu odavde. da li je tema dovoljno univerzalna?
na sastancima koji su se održavali povodom serijala, na kojima su učestvovali autori svih pet zemalja gde se snimalo, ispostavilo se da je tema jezika, jezičke neuklopljenosti, korištenja jezika u političke svrhe, nelagodnosti praktikovanja svog jezika tamo gde se govori drugačije – svima razumljiva. i više nego razumljiva. neki su se u problemu prepoznali lično i film je pobrao ovacije.
ja sam, ispostavilo se, neka žena koja se bori za čast jezika, otima ga od sistema i politika i deli ga ljudima koji njime govore. jezički robin hud.
pesma “jebo vas jezik” je fenomen. pročitalo ju je sad već stotine hiljada ljudi i ne prestaje da se deli. bar jednom u deset dana mi dođe vest da je izvedena negde, ubačena u neku predstavu, recitovana na radiju, prevedena na neki jezik. ta pesma je bila povod za ovaj film. ta pesma je objavljena u “novom listu” uz veliki autorski tekst koji je pisao davor mandić. izašla u zborniku kulturne različitosti i na mnogim portalima širom interneta. snaga te pesme ne prestaje da me iznenađuje i zapanjuje. pisala sam je sa istim žarom i istim sposobnostima kao i sve ostale pesme. nisam mogla ni da sanjam da će od ove svet da poludi i da će postati moja lična karta, da će me učiniti vitezicom jezika.
s druge strane, to nije pesma koja je napravila samo bum u mom životu, to je pesma kojoj po odjeku i ludilu koje je napravila, nema ravne u regionu, možda i u zadnjih par desetina godina.

i zamislite sad, još uvek niko, ali baš niko, nijedan izdavač iz bivše jugoslavije, nije mi se javio sa pitanjem da li možda imam spreman neki folder sa još neobjavljenim pesmama u okviru kojeg bi se našla i “jebo vas jezik”, pesma od koje već mesecima štuca ovaj truli balkan, a sad se širi i na ostatak sveta.
ja imam hit, imam jebeni poetski “like a rolling stone”. događa mi se da ljudi kupuju “halter ego” pa mi se jave razočarani što unutra nije i pesma “jebo vas jezik”. da živim u americi već sad bih gostovala, možda ne kod opre, ali kod ellen svakako i deset izdavačkih kuća bi mi ponudilo neke lepe pare u utrci za pravima na objavljivanje. ali nažalost, ovde nema tržišta, ovde nema prepoznavanja kvaliteta, ovde ima samo guranja u dupe, tapšanja po ramenu, književnih klubova i sekti, u kojima se perverzno polaže pravo na jezik kao materijal. ovde nema otvorenosti i istine, ovde nema interesovanja za ono o čemu svi bruje, ovde se pravimo slepi dok pored nas stoji džinovski ružičasti slon. ali meni zapravo nije žao tog slona. nije mi krivo zbog pesme “jebo vas jezik” što se izdavači nisu setili da pitaju za nju, jer ona je do čitalaca došla i još uvek dolazi, bez knjige i bez izdavača, dok se oni bave štampanjem svojih knjižuraka nad kojima strastveno onanišu u mraku polica kojima niko ne prilazi. toj pesmi ne treba niko, ona je potrebna njima, ali oni to ne vide.
nego mi je žao nekih drugih pesama, nekih mladih autora koji tek dolaze i ne žele da se laktaju i nazivaju sebe piscima, žao mi je onih tananih misli koje ne gaze sve pred sobom kao što to radi “jebo vas jezik”. žao mi svega autentičnog što nije deo nikakvog lobija, društva, salona. žao mi je jer znam da toga ima, da među nama rastu izuzetna deca koja u ovom seljačkom balkanskom “znaš me-znam te” sistemu neće ni moći ni hteti da se pozicioniraju i otići će na kraj sveta, kao i svi njima slični do sada, ne bacajući bisere pred svinje, ostavljajući svinje da leškare u svom blatu.
da ne pomisli neko da sam previše ljuta, zaista nisam. ja nikad nisam gorela od želje da budem simpatična urednicima, niti sam ikada pisala za njih. moje sveske ne mora nikad niko da vidi, zabole me. ovde samo govorim o jednom sistemu koji je jalov i truo i koji nas sve decenijama unazad gura u isto tupilo i ista sranja, jer ne dozvoljava onima koji nešto vrede da isplivaju. to je ozbiljan problem.
a moje pesme i ja, nama je dobro i ovako.

Imam prijatelja koji je vajar i koji u svemu vidi skulpturu.

Na primer, zvuk koji se prolama iznad publike koja aplaudira je skulptura čoveku kome je upućen aplauz.

On zamišlja tragove koraka, znoja, urina, krvi, sperme, koji su se stotinama godina taložili na putevima i stazama ostrva Cresa, kao jednu skulpturu onih koji su tamo do sada živeli. Zamišlja te tragove kako, posmatrani odozgo, svetle noću kao farovi reke automobila na ulicama velikih gradova. Svetleća skulptura generacijama ostrvljana, u našoj glavi. Spremio nam je večeru i pričao o tome.

Ja popila flašu mladog vina i širila ruke od oduševljenja i pijane radosti. Ivan sedeo ispod lampe na balkonu, smeškao se, pušio i dremao.

Jutros kad sam se probudila, zadesi me jedno od onih iskonskih čuđenja nad običnim stvarima i odjednom nikako da razumem kako to ljudi požele da naprave dete. Dvoje ljudi pravi nešto treće od njih samih i posle više nikad nisu sami. Dvoje ljudi odlučuje da ne spava mesecima. Žena nosi veliki stomak devet meseci, prolazi kroz užas porođaja i izobličenje tela. Ali od svega mi je ipak najčudnije što dvoje ljudi poželi da od sebe napravi nešto treće. Čini se da je to vrsta igre. Oni prave nešto zajedno, kao što deca prave kulu u pesku.

Razmišljam kako je to najozbiljnija od svih igara. I čudno je što par bebu najviše želi kad je najzaljubljeniji, kad idu na pusta ostrva, puste plaže, kad im je ostatak sveta suvišan i samo žele da su zajedno negde sami. U tim trenucima oni žele i bebu. Žele da su sami i ne žele da su sami. Šta je sad to?

Kad veza uđe u životnu kolotečinu i beba postane deo planiranja porodice, a ne spontani produkt ljubavi, onda mi je jasno: on i ona su ionako možda dosadili jedno drugom i traže nešto treće da ih spasi. Ali tada obično jedan želi, a drugi ne želi. I ostale peripetije.

Mladi, sebično zaljubljen par, nedvosmisleno obostrano želi da napravi novog malog čoveka. Iako su u tom trenutku potpuno dovoljni sami sebi. Ta želja nije plan, nije ideja, nije namera. Ona se probija iza svih planova, ideja i namera. Često ide i protiv njih. Ta želja je nagon, potreba, instinkt. Iracionalni zov iz dubine naših gena, ćelija, tkiva. Zov novog života iz dubine smrtno zaljubljenih duša.

Tada sam se setila našeg prijatelja Žarka i pomislila kako je beba skulptura ljubavi.

Dvoje koji se vole prave bebu, ne zato što im nešto nedostaje, nego jer imaju svega previše. To se preliva. Ta ljubav pritiska iznutra kao inspiracija, kao kreativni nagon i mi podižemo skulpturu našoj ljubavi.

Onda sam pomislila da sam i ja jedna ljubavna skulptura. I da su svi ljudi koji šetaju svetom skulpture podignute nekoj ljubavi.

Pa ima li lepše definicije ljudskog bića? Čovek je skulptura ljubavi!

Hvala našem prijatelju, prof. Žarku Violiću, koji mi je bio inspiracija za ovaj uvid. Hvala i Ivanu Šararu, što već tri godine čuvamo, gledamo i volimo, našu ljubavnu skulpturu.

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-skulptura-ljubavi/

Moj muž zviždi dok se penje stepenicama u našoj zgradi. Živimo na petom spratu bez lifta, pa stepenica ima na pretek. Taj njegov zvižduk mi uvek izazove nelagodu. Ja hodnicima zgrade hodam tiho. Ne volim da remetim tuđi mir. Ne dam detetu da galami, ućutkujem muža koji zviždi. Da nije njih dvojice, od prizemlja do petog sprata ne bih progovorila ni reč. Međutim, realno gledano, niti taj muž nešto glasno zviždi, niti to dete naročito galami. Bar ne toliko da zvuk može dopre iza zatvorenih vrata, u stanove naših komšija. Oni mogu da poremete samo mir ljudi koje sretnemo na stepenicama, ukoliko ti ljudi žele da pet spratova koračaju u tišini, bez melodija odsviranih zviždukom i bez dečije galame. Ali ti ljudi skoro uvek reaguju osmehom. Otac koji zvižduće i mali sin koji brblja. Majka koja ih ućutkuje je tu najmanje simpatična.

Mi živimo u svetu gde pravila pristojnosti nalažu da ćutimo, da ne smetamo. Kada je počelo toliko da nam smeta što čujemo tuđe glasove na stepenicama, u čekaonicama, u prevozu? Sećam se da su nekad, nije to bilo tako davno, pre trideset godina na primer, ljudi sa sela pevali u polju. Pevali terajući stoku. Pevali iz sveg glasa dok okopavaju kukuruz ili beru divlje kupine u brdu. Danas mi je muž iz nekog razloga rekao: “Vi Srbi ste raspevan narod.” I ja se setila te pesme, svoje nane koja ustaje u pola pet i peva. Onog Živote što se na bicikli vraća iz Kruševca i peva na sav glas, cela ulica se ori, čuješ ga petsto metara unapred. I niko ne misli da je lud. Niti to nekome smeta. Ljudi mu mahnu iz dvorišta. Poneko zapeva sa njim. Nisu oni u tome videli neko veselje, niti posebno uživanje. Ljudi su nekada pevali. Na poslu, na putu, to je bio sastavni deo života. Toga više nema. Ne samo u gradovima, i sela su zanemela. A ja kao veliki štreber poštujem potrebe savremenog čoveka i njegov kodeks tišine.

Moj muž i sin, međutim, malo drugačije vide stvari. Ne razmišljaju o kodeksima. Puste direktno iz srca melodiju i misao, da se kotrljaju niz stepenice i udaraju o zatvorena komšijska vrata. I niko do sad im nije zamerio. Naprotiv, ljudi klimnu glavom i osmehnu se. Nije to osmeh ljubaznosti, osmeh uzdržanog čoveka koji poštuje tišinu. Iz njih se tada osmehnu prababe što su nosile mleko na leđima i pevale, osmehnu se deca kakva su nekada bili, osmehne se čežnja za ljudskijim toplijim svetom. Tih par sekundi, dok se mimoilazimo na stepenicama, Ivan i Boris zrncem duše okrznu slučajnog prolaznika, a njegovo ozareno lice i nasmejan pozdrav ubiju u pojam moju pristojnost, želju da budem korektna i da ne smetam. Ljudi su željni dodira sa drugom dušom, a taj dodir je nemoguć dok samo gledamo svoja posla i sva briga za drugog se svodi na trud da ga ostavimo na miru.

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-ljudi-su-nekad-pevali/

Predugo sam bila mlada. Toliko dugo da je prestalo da bude zabavno. Postalo je dosadno i prežvakano, a to je značilo samo jedno: da sam konačno ostarila, sazrela, evoluirala, degenerirala, štagod, ali pomakla se sa mrtve tačke izanđane mladosti.

Jedna od najiritantnijih stvari koje karakterišu mladost je sistem vrednosti koji čoveka ceni s obzirom na njegovu moć da bude drugačiji, glasniji i da proizvede nešto što će kod drugih, u manjem ili širem obimu, izazvati reakciju, pobunu, konflikt ili idolopoklonstvo, cenzuru ili odobravanje. Mladalački projektovan nadčovek je čovek trenutka, ludosti, ekcesa, ostrašćenosti i harizme; jednostran, jednoslojan, fluorescentan u svom gledištu koje vrišti, zanesen svojim idealima, neproračunat i bezobziran. Na putu ka ostvarenju svog cilja on nikad namerno ne gazi preko mrtvih, pa mrtvi ne mogu ni da mu zamere. On je takav, on je umetnik, mislilac, vođa, on je luckasto spontan i nije ukalupljen u kodekse građanske pristojnosti. Na bazi šarma infantilne bahatosti, dozvolićemo mu i da nas malkice vređa, ignoriše, koristi. Roditeljski blagonaklono ćemo mu oprostiti uskogrudost, zastranjivanje, neobjektivnost, zadrtost i dogmatičnost. Na kraju krajeva, on je najčešće uspešan i realizovan, a baš te osobine su ga dovele tu gde jeste. Zbog uporne samoživosti i nekritičkog pristupa, on je izgurao svoju priču i maše njom kao svetlećim mačem oko koga se pomodarsko mnjenje roji i talasa. To je dodatni razlog da ga jedan mladi glupander uzdiže i ceni. Jer mladost je vazda neafirmisana i nikad to neće oprostiti sebi.

Onda nekako, na jedvite jade, ostarim. I sve se izvrne naglavačke. Zanimljivo je kod sazrevanja što je to nevidljiv proces, koji se odvija mimo našeg znanja. Samo se jednog jutra probudiš sa gotovim zrelim mišljenjima ili sumnjama ili pitanjima, kao na božićno jutro, sve te to čeka ispod jelke. Onda ide faza raspakivanja, čuđenja, analiziranja, preispitivanja, razumevanja. Između ostalog, čovek kakvog sam gore opisala više nije heroj.

Biti odmeren, nenametljiv, normalan i neostrašćen, obziran i pristojan, sa beskrajnim razumevanjem stvari i poštovanjem prema drugima (drugačijima), često nemati mišljenje jer posmatraš stvari iz previše uglova, a ako imaš mišljenje, nemaš potrebu da ga po svaku cenu iskažeš. Umereno ambiciozan, zdravo angažovan, pronicljiv, širok i slojevit, saosećajan, istinoljubiv, pravdoljubiv, bez snobovskih predrasuda prema malim glupim divnim stvarima, pokrenut onim što ima da kaže, a ne onim što želi da postigne.

Takve ljude sad cenim. Takve ljude želim za sagovornike i prijatelje. Takav čovek bih želela da budem. Ne mislim da takvi ostaju u senci, niti da su nadglasani harizmatičnim bukačima.

Mislim da samo takvi mogu da stvaraju velike stvari. Globalno velike i vanvremenski velike. Makar u svom vremenu bili nevidljivi i tihi i makar ovi drugi pokupili svu slavu trenutka i sve aplauze i paradajze svoje palanke.

objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-bila-sam-mlada-samo-jer-sam-morala/

Toliko se gadim ambicije.

Ne daj bože da je nanjušim

kod nekog koga cenim.

Taj odmah može da zaboravi

na moje uvažavanje.

Svakog dana opipavam svoje motive,

radim rutinski pregled

u strahu da ću osetiti čvor,

zloćudni zametak ambicije.

Za sebe bih bila precrtana i mrtva.

Svet je trula kreatura

oblikovana željom da se uspe.

U tom obliku nema ničega čistog.

Ni čiste ljubavi, ni čistog talenta,

ni čistih ideja, ni čistog stvaranja.

Ambicija je gorivo za modeliranje sveta.

Ono pravo, istinsko i čisto

nikad nije oblikovalo svet.

Ono se taloži na dnu.

Taloži se već predugo,

Toliko dugo da su njegovi slojevi formirali stene

dole u dubinama

u koje ambicija ne zalazi.

Taloži se tako uporno i prirodno,

tako fokusirano i solidno,

da ova istorija koja vijori nad njim

izgleda kao slučajnost,

kao trenutak,

pejzaž od peska

pod kojim leži bog.

Nakon što se vratio sa letovanja, Filip je danima skakao prema nebu i vikao “buć”.
Mislio je da se more okrenulo naopačke.
Marta, njegova starija sestra, zabrinuto se posmatrala u ogledalu i pitala mamu:

– Kad će da mi otpadnu ove uši i izrastu druge?

Marta je verovala da se uši menjaju kao zubi. Zaprepastila se kad je saznala da uši nikad ne otpadaju.
Filip se zaprepastio kad su mu rekli da se nebom ne može plivati.

Svakog dana deca se čude onome što je obično i bezupitno veruju u najčudnije stvari.
Babaroga? Pih. Leteći ćilim? Tja. Dečak od drveta? Šta tu ima čudno!?
Ali zato – uši koje ne otpadaju? Nebo po kome se ne pliva?! Sve sama čudesa.
Ovaj “obični” svet na koji su odrasli oguglali, u kome bezuspešno tragaju za čarolijom, za decu je sav od čuda.
Kada bi Filip, koji još ne ume da nacrta ni čiča Glišu, uzeo flomaster, zabio ga u papir i vrteo njime besciljno u krug, kao da muti fil, Marta bi napravila ozbiljan izraz lica i rekla:

– Bata crta oluju.

Upitan šta je to što crta, on bi svima odgovarao isto:

– Ti!

Marta se smejala podrugljivo, uverena da Filip vuče odrasle za nos. Nije je zanimalo što je “ti” jedina reč koju on ume da kaže. Smejala se jednog dana i svojoj tetki koja je došla kod Filipa po portret, sedela mirno, da ne remeti umetnika dok stvara, pijuckala kafu i tiho razgovarala. Marta je dopuzila ispod stola da prisluškuje. Tetka je izvukla nogu iz baletanke, protegla zgužvane prste i rekla kako glumac u nekom filmu kaže da zvezdano nebo izgleda kao grad noću.
Marta je pomislila da nebo može da bude bilo šta: more, grad noću, Filipov crtež. Nebo je prazno kao papir u koji Filip još nije zabio flomaster. A zemlja je puna, prepuna stvari. I svaka stvar ima ime i nešto znači. Po značenje dete mora da ode iza sedam gora i mora, u svet odraslih. Marti se nije išlo. Daleko je, brate. A i, odrasli najčešće odgovaraju sa “ne znam”. Deca, pak, na sve imaju odgovor.

Tetka je jednom rekla Marti, dok su sedele na drvetu i jele trešnje, da neki ljudi otkrivaju, a neki upoznaju svet.

– Kad upoznaješ, ti učiš. A kad otkrivaš, ti stvaraš.

Nad kišom ispljunutih trešnjinih koštica, Marta je zamislila da je svaka stvar na svetu beskrajna kao nebo. Nebo po kome može da se pliva. Ako zaroniš dovoljno duboko u neku stvar i slobodno plivaš po njoj, ona postane šta god poželiš.
Tako je jedan vadičep postao dasa Marijan, koji je svuda sa sobom vodio bandu opasnih drugara, hemijskih olovaka. Marijan je bio zaljubljen u Marijetu, bočicu od acetona. Ali Marijetin otac, džinovska drvena olovka kupljena na vašaru, bio je protiv te ljubavi. Oh, kakva drama.
U Martinom svetu stvari su imale duše koje im je ona udahnula. Mama i tata ne znaju da stvari u kući, saksije, ključevi, olovke, imaju svoje životne priče.
Kad je počela da uči da piše, svako slovo je bilo svet za sebe. Slova su bila ogromna, plava, prozirna, zvezdana. Marta se penjala uz uzbrdicu velikog “A” i skakala u ambis beskonačnog “O”. Češljala kosu sa “E” i punila “U” kuglama sladoleda.
Činilo joj se da slova nestaju u rečima i da reči nestaju u rečenicama, a da rečenice nestaju u govoru. Ne baš da nestaju, ali prestaju da budu neba. Bilo joj je žao slova zarobljenih u male i velike linije i brojeva zarobljenih u kvadratiće. Ponekad je zamišljala da su deca u školskim klupama kao slova uglavljena između dve linije.
Setila se kako su roditelji prvog septembra s uzdahom promrmljali:

– Eh, od danas kreću obaveze…

Mislila je da odrasli previše brinu i zamislila reč “obaveze” zelenu i žbunastu, nakostrešenu kao jež.

Marta se od neba udaljavala kao padobranac, gubila iz vida beskraj i gledala gde će da sleti. Marta se od neba udaljavala kao odrastanje od detinjstva. Stvari su bile sve manje i manje, mogao si da ih staviš u džep. Nisu to više one stvari po kojima se roni. Stvari su paradirale i mahale svojim značenjima koja ne otkrivaš, nego ih učiš, jer tako se postaje dobar đak i dobra ćerka.
Znala je sve definicije, rešavala zadatke, učila lekcije i tačno odgovarala na pitanja. Odgovori su bili u udžbenicima, nije morala da ih smišlja sama. Bila je najbolji đak i njena slova nikad nisu štrčala preko linije. Tata se šepurio na roditeljskim sastancima. Marta je volela njegovo zadovoljno lice.
Činilo joj se da sad razume stvari bolje nego ranije. Jedino joj nije bilo jasno zašto deca moraju da se smanje da bi postala ljudi. Slegla je ramenima i pomislila da je to verovatno jedna od onih običnih stvari kojima se samo detinjstvo čudi. A ona nije više htela da bude dete, rešila je da odraste.

Ipak, svaki put kad školsko zvono oglasi kraj časova, Marta bi izletela u dvorište i trčala besciljno kao Filipova oluja.

(Najuži izbor na konkursu redakcije “Dobro jutro, deco” Radio Beograda 1, za najlepšu dečiju priču. Emitovano u emisiji “Dobro, jutro deco”)

Kad govorim o Marini Abramović, ja ne želim da se bavim njenom popularnošću i slavom. Ni njenim poreklom i biografijom. Ni finansijerima njenih izložbi. Ni njenim milionima. Ni njenim odnosom prema Srbiji.
Ne samo zato što nemam nikakve čvrste dokaze na osnovu kojih bih tačno znala šta se u toj velikoj mašineriji, u kojoj se vrte politika i novac, dešava, već zato što je sve to daleko manje bitno, možda i potpuno nebitno u odnosu na njenu umetnost.
Ne pišem ovo kao Marinin fan, jer to i nisam. Dugo nakon što sam prvi put čula za nju, ja sam negovala neku vrstu iracionalne antipatije prema njenoj pojavi, izgledu, energiji koju emituje, pa čak i boji glasa i načinu na koji priča. Ta žena mi je delovala tako hladno i daleko, da nisam mogla da nađem ni jednu jedinu nit koja bi me sa njom povezala i zakačila za nju. Tako je i danas. Marina Abramović je potpuna suprotnost svemu što ja jesam. Ali njena dela, njena značajna, iskrena, nezaobilazna dela, ona nemaju veze ni sa mnom, ni sa njom.
Ta dela su velika. I zaslužuju poštovanje.
Marina je potpuno analogna žena. Žena telesenosti i prostora. Žena akcije. Žena koja uvek živi ovde i sada, iako se često poziva na prošlost.
Njeni performansi, koje zadnjih pola veka izvodi po celom svetu, jesu brutalni. U njima se ona ne štedi, ne pretvara, ne glumi. Performans nije gluma. Performans nije svedena forma teatra. On je sve suprotno od teatra. On je puštanje jedne ideje u prostor, na način na koji to nijedna druga umetnost ne radi.
Performans je mlada umetnost koju većina ljudi i dalje ne razume, smatra je bezveznom i suvišnom i folirantskom. Izgleda im kao neka sprdačina u odnosu na umetnosti za koje znamo hiljadama godina unazad. Ali on to nije. Kad upoznate Marinu i njen rad, shvatićete smisao performansa. Upravo ona mu ga je dala. I zato je velika.
Neću sad da nabrajam šta je sve radila, ni da se bavim analizom svega što je stvorila. Ne pristupam ovoj temi kao umetnički kritičar, niti koristim Marinu da bih branila bilo čiji interes, već kao neko ko umetnost konzumira mimo dnevno-političkog zujanja u ušima, bez sujete, skrivenih motiva i bez foliranja. Pristupam joj i kao neko ko stvara, kome je blizak taj poriv da ideju iz sopstvene glave materijalizuje u svetu i podeli je sa drugima. Pristupam joj kao najiskreniji poštovalac svega što na ovom svetu ima smisla i zaista nešto vredi. Takvi su Marinini radovi.
Od malih “gigova” po evropskim galerijama, preko pešačenja po Kineskom zidu, do svetske slave i vrhunca karijere u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, ona svojim telom u realnom prostoru pravi umetnost i pretvara svoje ideje u čist život. Ona je kraljica performansa i njegov rob, istovremeno. Nju performans goni. Ona celu svoju mladost putuje i nastupa, izlaže se opasnosti po opskurnim prostorima i pred opskurnom publikom, a onda se seli u sve ozbiljnije i veće prostore, kultivisaniju publiku, i nikada ne staje. Svaka od tih njenih minijatura nosi u sebi univerzalnu poruku koju razume svaki čovek na planeti, nosi brutalnu istinu i bol.
U trenutku kad celi svet koji naginje ka umetnosti ili se zanima za umetnost, već dobro zna ko je Marina, MoMA pravi izložbu koja obuhvata celo njeno životno delo, i svi se pitaju hoće li uspeti da napravi nešto zanimljivo i novo, i dalje imamo većinu koja ne zna šta je to performans i da li je to uopšte umetnost.
Te 2010-te godine u MoMA-i, ona je napravila performans svog života, u sklopu izložbe “Umetnik je prisutan”.
Ako bih morala da izdvojim jednu stvar zbog koje joj se divim, to bi bilo sledeće: kako je od raznih i mnogih iseckanih, poluhaotičnih i složenih performansa na početku karijere, prelazila na sve jednostavniji, elegantniji izraz, na ideje kojima ne treba mnogo lomatanja i krvi da bi prodrle direktno u srce publike, da bi vrhunac jednostavnosti postigla na izložbi svog života, na Olimpu svetske umetnosti, gde je tri meseca samo sedela i gledala publiku u oči. Jednog po jednog. Može li jednostavnije i elegantnije od toga?
Naravno, mnogima je taj koncept bio smešan, jer šta, žena samo sedi i ne radi ništa, znači i to je sad umetnost. Plus, masa pomahnitale rulje vrišti izpred muzeja i satima čeka da sedne naspram nje. Svet je, dakle, otišao dođavola. Tako su to videli oni koji ništa ne kapiraju.
A ja sam u tome videla jednu dominantnu misao koja postoji u srcu svakog iskrenog umetnika, u to sam sigurna – u trenutku kad podeli sa svetom ono što je stvorio, on ima osećaj da svakog od tih ljudi koji će doći u dodir sa njegovom idejom, vidi kao osobu, da mu gleda u oči i da mu se lično obraća.
Taj osećaj je tako opipljiv i prisutan u svakome ko stvara, ali ga nikad niko nije ni pomenuo, ni pretočio makar u reči, izrazio kao ideju, jer on je pre svega fiktivan. Nemoguće je da pisac ili slikar ili kompozitor pogledaju svoju publiku ponaosob u oči. Oni to čuvaju u sebi kao mentalnu sliku koju je Marina dovela u prostor i materijalizovala je. Tri meseca, šest dana nedeljno, ona ih je gledala u oči, jednog po jednog, stare i mlade, muškarce i žene, obrazovane i neobrazovane, bogate i siromašne, jer umetnost pripada svima i umetnik se obraća svima.
Osim toga, ta ideja prisutnosti, o kojoj želim da pišem u jednom narednom tekstu, publika koja prepoznaje da li me ima u mojim stihovima ili sam na nekom drugom mestu dok ruka piše zanimljive doskočice na temu emocionalnog života.
Ideja prisutnosti koja je presudna u tome da li ćemo nešto da nazovemo umetnost. Na dobrim slikama, u dobrim kompozicijama i dobrim tekstovima, ti osećaš da je taj koji stvara tu pred tobom. I ne moraš da znaš ama baš ništa o umetnosti, ne trebaju ti nikakve škole, nikakva uputstva i predznanja, ako umeš da osetiš to prisustvo, ti razumeš umetnost.
Tu srž, esenciju stvaralaštva, Marina nam je prikazala kroz svoj jednostavni performans, kao nikad niko do sad. To nije bilo obično sedenje u MoMA-i, to je bilo odavanje počasti čitavom umetničkom stvaralaštvu od kad postoji svet i publici koja je umela da prepozna ono što vredi.
Koža mi se ježi dok ovo pišem. Bravo, velika Marina.

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-marina/

Ja imam pravo na sva svoja osećanja.

Imam pravo da mrzim, da budem sebična i ohola,

da budem kukavica i da budem ponosna.

Imam pravo da traćim vreme

i ne razvijam svoje talente.

Imam pravo da budem loša ćerka i loš roditelj.

Da budem površna i sujetna. Netolerantna i isključiva.

Imam pravo da ostavljam mesta i ljude, da živim prazan život

i da me nerviraš bez razloga.

Imam pravo da se ne informišem, da ćutim u društvu

i da se dosađujem.

Imam pravo da odem bez „zbogom“ i da se ne javljam na telefon.

Imam pravo da menjam mišljenje, da izgledam nedosledno

i da me ne razumete.

Imam pravo da negujem svoje neuroze, da budem mazohista

i da me loži nasilje.

Imam pravo da želim da me nema i da uživam fantazirajući da sam nula.

Imam pravo da budem savršena i da verujem da sam bog.

Sve su to reakcije na udarce koje mi zadaje svet.

To su refleksni jauci koje mi društvo zabranjuje.