Probudili smo se

na vodenom krevetu,

iza debele zavese

koja zaklanja stakleni zid.

Stisnuo si dugme na daljinskom upravljaču,

garnišna je zazujala,

iza ogoljenog stakla

ptice su sletale na bazen,

dan je mirisao na zgnječeno grožđe,

koža mi je pet tonova tamnija,

mamurluk drobi telo,

zaspala sam s prstenjem na rukama.

Imam krvave fleke na posteljini

od odranih kolena.

Iz ormara sa svilenim ogrtačima

uzimam onaj sa palminim granama

i smaragdnim puminim očima.

Šavovi kožnih sedišta

našeg prašnjavog kadilaka

ocrtavaju mi se na butinama.

Imam pustinjski pesak u sandalama.

Ti praviš Bladi Meri za doručak,

stojiš go pred frižiderom

gledaš ima li celera.

Ja plačem pod tušem,

fantazija me napustila,

više nije u meni, sad se otelotvorila,

opkolila me i zarobila,

zapravo me oslobodila.

Nisam više zaposednuta

američkim klišeima.

Spali me i urnu prospi

po ostvarenim snovima.

 

Znam da književni svet

ne voli ovo da čita,

vi cenite kad se piše

o pubertetskim bubuljicama,

o siromaštvu i slabostima.

Ali za mene to nije nikakav podvig,

da izbacim najjadnije iz sebe,

da vam prikažem svoja dna,

to radim svakodnevno i dosadno je.

Ne tera me da plačem, ne znači mi ništa.

Boli me kad zamislim da sam savršena,

da svetu ništa ne fali i da živim punim plućima.

Dok pišem o tome ja se probadam noževima,

misao o najboljoj verziji sebe

mi stvara nemir u kostima.

 

Sinoć sam slušala neku pesmu,

u glavi se probudila Kalifornija,

zamislila sam žene u svilenim kimonima,

koščatim prstima drže debele kristalne čaše,

pune viskija.

Vetar miriše na hlor,

imamo bele itisone u spavaćim sobama.

Moja kosa je bila ogromna,

grizla sam ivicu čaše biserno belim zubima.

Oko bara u prizemlju

muškarci su prislanjali ispružen dlan

na gola leđa svojih sagovornica.

One osećaju njihov dah na ušima.

Sa gramofona šušti brazilska muzika.

Molekuli vazduha zveckaju i klepću

kao drvene perle nekih tamo hipika.

Okrugli rubin Sunce, spušta se iza vinograda.

Dobiću tumor ako to ne budem doživela.

 

Siđite sa Olimpa,

siđite sa Triglava,

sa prve galerije Narodnog pozorišta,

zaključajte biblioteke,

isplešite sa Kolarca,

zaboravite univerzitete,

dovoljno već imate u glavi.

I krenite među narod.

 

Narod je gluv i slep, odlučuje srcem.

Narod voli harmoniku i šatore,

treba mu pečenja i rakije,

treba mu lekova za bolesne,

treba mu radio, pozdravi i čestitke,

ne zanima ga da se kultiviše.

Idite među narod i pitajte ga kako je.

Prosvetiteljstvo okačite mačku o rep,

ono dolazi kasnije.

Narod oseća da ga prezirete

da mislite da je rulja i da biste da ga popravljate.

Mirišete na krug dvojke,

narodu se gadite.

Da biste nekog popravljali morate prvo da mu priđete,

da mu pružite ruku i da ga razumete.

Dok su Dačić i Nikolić mudro

sedeli u Zvezdama granda,

širili ruke i pucketali prstima,

vi ste kolutali očima.

Dok je Vučić u aleji velikana

sahranjivao Šabana,

povraćali ste u potocima.

Jer vi ste nobles, vi ste gospoda,

vi ste fini.

Niste ni onjušili narod,

niste mu bili u blizini.

Kojim entitetom biste da vladate?

Nekim alternativnim Srbima iz vaše imaginacije?

Zato su vam ovi pobrali sve glasove.

Jer su prišli narodu onakvom kakav je.

I sad ga jašu.

A vi, braćo, kukajte.

 

 

Ne trebaju mi lajkovi.

Ne trebaju mi klanovi.

Ne trebaju mi udruženja

i književni klubovi.

Ne treba mi podrška.

Ne treba mi protekcija.

Ne trebaju mi poznanstva,

iskustva i deljenje lekcija.

Večnost kosmosa je cela u meni.

Ne trebaju mi usmerenja, čelom rušim tvrđave.

Ali ne kucam ni na čija vrata, ne obijam pragove,

ne opsedam mejlove i telefone,

ne potežem za rukave,

moje laktove nećete osetiti na svojim rebrima,

ni moje đonove na svojim mrtvim telima.

Ne očekuj da pročitaš foru, moje pesme su dosadne.

Ako ti je do zabave, idi negde drugde.

Ja sam ćerka grofa, ne radim ovo da bih preživela,

ne grabim, ne grizem, ja sam plemkinja.

Ne divim se poeziji,

ta kurva me nije zadovoljila.

I dalje sam sjebana, nisam se iscelila.

Dok pišem pesme muškarci me nose na ramenima.

Otac me držao kao kapljicu na dlanovima,

dva muža su teglila moje ludilo na grbačama,

jedan me nagovorio da objavljujem u knjigama,

ne znam što sam pristala, sad sam kao pesnikinja,

jebe mi se za pisanje, samo bih živela.

Da sam bila pametnija, te sveske bih spalila

bila bih niko, to sam i planirala.

I ne bi bilo šanse da neki picopevac

što pohađa kurseve

sad komentariše moje stihove.

To nisu stihovi, to nije veština,

to nije jebeni zanat,

to je moja slezina.

Trebalo je da ih zapalim da gore,

koji sam kurac objavljivala,

da nabore mojih creva kasape i porede sa drugima.

U zapećcima moje glave

letnji mamurluci su oblikovali lagune,

duboka prozirna plavetnila

nevidljiva ostatku sveta.

Mesta koja me žele.

Zovu da legnem u njih

i ne mislim ni o čemu.

Mesta bez sadržaja,

samo gluvo zadovoljstvo

koje mi gnječi telo.

Ta mesta misle umesto mene

i hrane se mnome.

Inteligentni okeani na kojima ležim

opuštenih prstiju, raširenih ruku

i oči su mi vrele.

Njihova slana voda ulazi u usta i uši,

ja im pripadam, predala sam se

i sve je po mom.

Ništa u tom svemiru ne žulja.

Telo mi je malaksalo i gnjecavo,

naleže na izbočine,

pluta u apsolutnom zadovoljstvu.

 

O tome sam maštala jutros

dok sam išla po burek,

hod mi je bio lelujav,

trotoari i ljudi su delovali prljavo,

gadio mi se ovaj hladni tvrdi svet.

Hodala sam i zamišljala kako ležim,

bez ambicije, prepuštena užitku

i svrha kosmosa je da mene mazi.

To se desi svaki put

kad u sebi pomešam leto

i mehuriće penušavih vina.

Nešto me tera da maštam

o beskrajnom zadovoljstvu,

koje u jednom trenu postane

sasvim nepodnošljivo,

pa u isto vreme poželim

da mi tako opuštenoj i podmirenoj

neko gurne glavu pod vodu,

stisne me za vrat,

da me poreže i prodrmusa,

da me brižno zlostavlja,

da me uzbudi.

Trebaju mi ogrebotine i oštećenja,

treba mi nasilje i borba.

Savršena, netaknuta i slobodna,

nemam razloga da ustanem da živim.

 

Priča o privatnosti na internetu. Kakvo je to prodavanje magle! Kakva malograđanština! Mislim da su ljudi retko koju ideju popili tako nekritički i tupavo, kao što su to uradili sa idejom privatnosti na internetu. Logično, jer reč “privatnost” zvuči tako bezazleno i nedvosmisleno ispravno. Ipak, radi se o jednoj velikoj kontroverzi, a evo i zašto.

Ko je i kada proglasio privatnost za neupitnu vrednost? Pravo na privatnost ima smisla u fizičkom svetu, ali šta nam ono donosi ako ga primenimo na internet? Meni lično ništa. Nisam špijun, nisam političar, nisam haker, nisam kriminalac. Kad bi me neko istresao iz gaća pred celim svetom i prikazao sve do zadnjeg detalja koji se kriju u ovom mom životiću, niko mi ne bi mogao ništa. Našla bi se tu izvesna količina ljudskih slabosti, neke greške, neke gluposti, neke blamaže, ali brate ništa što bi značajno moglo da se usmeri protiv mene i naudi mi. Ako dobro poznajem ljudsku vrstu, a mislim da poznajem, čini mi se da većina ima privatnost sličnu mojoj. A to znači: većina nema koga da se plaši i nema šta da krije.

Uprkos tome, postoje ljudi koji nikada ne bi izneli u “javnost” ni mrvicu svog života i svojih razmišljanja. I to je potpuno legitimno opredeljenje. Ali takvi nisu na internetu.

Na koji način me gugl i fejsbuk ugrožavaju, ako prikupljaju podatke o mojim pretragama i na osnovu mojih objava kroje sadržaje, reklame, itd. koje će mi ponuditi? Na primer, više me zanima rekama za novu kolekciju neke modne kuće, od one za građevinski materijal i stočnu hranu. Internet mi to i nudi. On se oblikuje po meni. Za razliku od oflajn realnosti koja je “tvrda”, internet realnost je “mekana” i kao testo obavija vaše konture. Kako se konture menjaju, menja se i oblik testa. Mnogi na to gledaju s negodovanjem, kao na neku zarobljenost u sliku koju je o nama stvorio internet i nemogućnost izlaska iz opne svog virtuelnog lika. Onlajn život tako postaje rifrešanje jednog te istog sadržaja ad infinitum. Vrtimo se u krugu svojih interesovanja i nemamo priliku da upoznamo nešto novo. Ali za to nam nije internet kriv. Ta primedba zvuči kao njurganje razmažene dece koja očekuju da im roditelji obezbede zabavu u životu, umesto da maštaju, otkrivaju, igraju se.

Internet se prilagođava onome što vi jeste. On vam ne brani da budete nešto drugo. Naprotiv, čim vi postanete to drugo, internet će vam se prilagoditi, dobiti novi oblik i ponuditi vam nove sadržaje. Ali vi ste uporno dosadni i isti, pored ovolikog sveta, ovolikih biblioteka, prostranstava i ljudi, vi blenete u internet i ljutite se što vas internet ne menja. Promenite sami sebe. Uvek pođite od sebe. I opustite se. Nije sve pretnja. Nije internet paklena mašina za zloupotrebu naših privatnosti. Pre svega zato što su nam privatnosti takve da ih je nemoguće zloupotrebiti. 

A možda je baš u tome fora. Možda “malom čoveku” prija ideja o nekoj veličanstvenoj privatnosti koju mora grčevito da čuva. On otprilike razmišlja ovako: “Možda nemam pare, moć, ljubav, nisam naročito pametan, a ni talentovan, ali znaš šta imam? Privatnost! E to ovi lopovi neće moći da mi otmu!” Privatnost je sve što on ima i zato do nje najviše drži. Iako se nikad nije ni zapitao šta ta privatnost predstavlja, tj. šta ja tako mala i nebitna gubim ako mi se privatnost oduzme. Ponoviću po stoti put: ne gubim ništa. Priča o privatnosti na internetu je priča o carevom novom odelu. O tome neka diskutuju i za to neka se bore hakeri, anonimusi i špijuni. Mi obični možemo da se zanimamo za taj njihov problem, ali samo kao za neki daleki fenomen, a ne da se ložimo i uzvikujemo parole kao da nas se to lično tiče.

I još nešto. Ako ste ušli u romansu sa tehnologijom, koja se sve više razvija u pravcu da postane naša eksternalizovana svest, naša produžena ruka, morate joj nešto dati. Nema romanse u kojoj jedna strana ništa ne pruža. Tehnologiji su potrebne informacije o nama da bi radila za nas. Ako nisi spreman da joj pružiš te informacije, ti onda ne razumeš elementarne principe na kojima cela ta ideja počiva. Ti bi da sediš na igranci stisnutih usana i da namrgođeno gledas u pod, a pritom očekuješ da ti neko priđe i da se nešto desi. To tako ne ide. Da bi zaplesao, moraš da se opustiš i otvoriš prema drugome. A čini mi se, da je na ovoj igranci kod interneta, previše tetki što sede stisnutih kolena i balvana koji gledaju u pod. I uopšte ne shvataju da su oni ti koji gube. Bitku sa vremenom, bitku sa promenama. Ostaju negde tamo u prošlom veku, da gunđaju o predtehnološkoj privatnosti koja više nikoga ne zanima.

 

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-cemu-sluzi-privatnost/

Ja sam bila jedna od onih što se smrtno naljute kad čuju izraz „seksualno opredeljenje“. Ta sintagma mi se činila tendencioznom, jer ne označava samo pojavu, već dodaje i jedan sloj naše odgovornosti za ono što ta pojava jeste. Kad seksualnu naklonost jednom ili drugom polu nazovemo „opredeljenje“, ispada da smo sami tako odabrali. Da smo sami krivi.

Zašto kažem krivi? U ovom patrijarhalnom, konzervativnom svetu nema seksualnosti bez krivice. Čak i u hetero odnosima, seks je izakulisna radnja, tabuizirana i ranjiva, koja jedva uspeva da se provuče kroz iglene uši društvene prihvatljivosti, samo zato što eto služi produžetku vrste pa je nemoguće da je baš totalno ugušimo. Kad je u pitanju seks iz zadovoljstva ili ne daj bože istopolni seks, tu se odmah ide pod giljotinu.

Onda sam videla da i gej ljudima smetaju reči „seksualno opredeljenje“. Oni uporno pokušavaju da dokažu ovom svetu da su se takvi rodili, da to ne može da se nauči ili usvoji, da nije stvar odluke i da na kraju krajeva – nisu krivi. Međutim, čini mi se da je to pogrešan put i da takva argumentacija zapravo podilazi postulatima patrijarhata, neguje ih i uvažava. Opravdava im se i izvinjava.

Ono što mi hoćemo, svi mi, slobodni ljudi, koji ne patimo od nekritički nametnutih kategorija tradicije, ali se ne klanjamo ni imperativu savremenosti, kao ni diktaturi trendova, jeste diskurs u kome se niko ne pravda za ono što jeste. U kome svoju seksualnu orijentaciju niko ne mora da podupire determinizmom genetskog koda, da mu se ne bi sudilo. U kome varijacije u seksualnoj privlačnosti među polovima nisu uslovljene nikakvom nužnošću. U kome je seks oslobođen tabua i razrešen krivice. Mi želimo jezik koji seksualnim slobodama ne traži matični broj i kliničku sliku.

Jer ovaj svet se menja, seksualnost nije više okamenjena i ukleta. Ona je promenljiva, nepostojana, varljiva, eterična. Ona je stvar odluke koju niko ne može da nam zabrani. Do danas sam bila hetero, od sutra mogu biti lezbijka. Čik neka se nađe neko ko će mi zabraniti da budem što jesam samo zato što sam sama tako odlučila.

Tačno je da se svi mi rađamo sa određenim predispozicijama. Ali one mogu da se razvijaju ili zakržljaju, mogu da se modifikuju načinom života. Sticaj okolnosti može da nam ogadi jedan pol i učini da počnemo da simpatišemo drugi. Tu sad često uleće i onaj argument o usvajanju dece: deca gejeva će po ugledu na roditelje biti gejevi. Gluposti. Deca gejeva će biti ono što hoće. Oblikovaće ih njihov život, a ne roditelji. Deca gejeva će možda biti gejevi, a možda i neće. To zavisi samo od njih. Oni će odabrati šta će biti. Da, odabrati. Jer svet koji će doći nikome ne nameće seksualnost kao nešto zadato. U svetu koji će doći roditelji neće brinuti o seksualnom opredeljenju svoje dece. U tom svetu sintagma „seksualno opredeljenje“ nije uvredljiva.

Na pitanje „zašto si gej?“ odgovor je „jer sam tako rešio?“

 

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-seksualno-opredeljenje/

Da kažem i ja koju reč o toj prestonici kulture. Neprirodno je ćutati i praviti se lud kad svi oko mene pričaju o tome.

Šarar ne želi da se bavim ovom temom i javno iznosim stavove o njoj. Ali, ko je on da mi odredi kojom temom ću da se bavim i o čemu smem da imam mišljenje? Mogu da mislim, govorim i pišem o čemu god hoću. To niko ne može da mi zabrani. I potpuno je nebitno što je ovo Rijeka i što je Ivan Šarar moj muž. Isto bih razmišljala i da je u pitanju bilo koji drugi grad i bilo čiji muž. Nikakvi jadni privatni interesi, ni pristrasni motivi me ne opredeljuju da mislim ovo što mislim. Imam svoju glavu, svoj lični integritet i zdrav razum koji ne sudi „ni po babu ni po stričevima“.

Svet je u džinovskom sranju. Nešto ovako ekstremno nas nije zadesilo još od Drugog svetskog rata. Sve je stalo, granice su zatvorene, ekonomija je pukla, ljudi širom sveta dobijaju na milione otkaza, bolnice su pune, doktori rade danonoćno sa krvavim tragovima od maski koje im se urezuju u lice, leševi se odvoze kamionima, kopaju se masovne grobnice u parkovima, ljudi strahuju za živote svojih starijih članova porodice i hroničnih bolesnika, a vi se pitate šta je sa prestonicom kulture. I ne samo da se pitate, ljutite se što je nema. Kao da se taj projekat odigrava u nekoj paralelnoj realnosti u kojoj nema besparice, izolacije i smrti, u kojoj ekonomska kriza neće izobličiti ovaj svet u nastupajućim godinama. Da, trebaće nam godine da se oporavimo od korone. Biološki i mentalno i društveno i finansijski. Ali ono što vas brine, dok se hale sportova, sajmovi i bivše kasarne opremaju hiljadama bolničkih ležaja, a dnevno bez života ostaje na desetine hiljada ljudi, jeste – šta je sa prestonicom kulture?

Za one koji ne znaju baš ništa iz građanskog odgoja i zasnivaju svoje svetonazore na informacijama sa društvenih mreža, moraću da napomenem da se EPK finansira novcem iz javnih proračuna koji se trenutno ne pune: ekonomija stoji, turizma nema, porezi se ne uplaćuju, olakšice poslovnom sektoru stvaraju ogromne rupe u budžetima. I nije pitanje samo kulture, pitanje je svega drugog: školstva, zdravstva, penzija, vrtića, javnog prevoza. kompletna struktura javnih finansija se urušava kao nikada u novijoj istoriji. Nema para za kulturu, mili moji. To je prva stavka koju ne smete preskočiti.

Druga stvar je (zamislimo nemoguću situaciju da para nekako ima, tj. da su nam danas pale s neba i da je jedini problem zabrana okupljanja) kako projekat koji se planirao godinama, za mesec dana prebaciti u virtuelnu formu, reducirati ga, modifikovati, preimenovati. Ah da, zaboravila sam da je tu „genijalnu“ ideju o prevođenju programa u virtuelnu formu daleko lakše izgovoriti, nego sprovesti u delo. Pa čak i da se u tome uspe, bilo bi vam krivo što su ostavili baš ovog, a izbacili onog drugog, pošto svi do jednog smatraju da su bogom dani i nezaobilazni da baš oni predstavljaju Rijeku u svemu. Dajte ljudi, malo naučite da se nekada dostojanstveno držite po strani. Vulgarno je to opšte džapanje za svoj deo kolača.

Ali najbitnije od svega je treće: tvrdoglavo insistiranje na kulturi dok svet izrešetan masovnim grobnicama i ne stiže da objavi minut ćutanja, da objavi dan žalosti, jer su svi dani i svi minuti natopljeni u žalost i smrt. A vi sada, u ovom suludom vremenu, u ovom morbidnom trenutku, tražite od jednog projekta u kulturi da spase stvar. Da spase vas. Sve svoje unutrašnje razmirice, nesuglasice, neuroze i nesanice, sva nezadovoljstva i strepnje, prelili ste u EPK i EPK je sada postala vaš žrtveni jarac.

Ne možete okriviti kafiće što ne rade, prijatelje što vas ne posećuju, autobuse koji ne voze i redove ispred prodavnica… na kraju ne možete optužiti sami sebe što vam je nepodnošljivost vlastitog života u izolaciji postala fluorescentna i štipa vas za oči, a nemate gde pobeći. Ali znate šta, lepo ste se dosetili, možete za sve optužiti kulturu! Jer, u pravu ste, sada je trenutak da se svi kulturno uzdignemo. Sada je trenutak da oplemenjujemo svoj duh prosvetljujućim sadržajima, sada je trenutak za umetničke projekte i za intelektualno onanisanje, tu nad svežim grobovima.

Kultura je širok pojam, znatno širi od umetnosti. Kultura obuhvata i mentalitet i tradiciju i moral, odnos prema drugom čoveku. Što se mene tiče, ova prestonica kulture bi mogla da uspe jedino ako bi se svi njeni učesnici mobilisali u vidu pružanja konkretne pomoći ugroženim licima u ovo preteško vreme. Umetnici da pristojno odlože svoje performanse, koncerte i galerije za neka sretnija vremena, umetnički direktori da postanu koordinatori dobrotvornih akcija, a šefovi i političari da sav novac za kulturu (ako ga ikada bude) prebace u budžet za pomoć ljudima koji su ostali bez posla ili su na bilo koji drugi način pogođeni ovom situacijom.

Prava umetnost, ona iskrena i zaista vredna, često nastaje u baš ovakvim okolnostima, kad vas život stisne sa svih strana. Ali takvoj umetnosti ne trebaju finansije, niti bilo čija potpora i organizacija. Što bi rekao Bukovski:

„ne, dragi moj, ako ćeš da stvaraš
stvaraćeš, makar radio
16 sati dnevno u rudniku
ili
ćeš stvarati u maloj sobi sa 3 deteta
dok si na socijalnoj pomoći,
stvaraćeš i kad su ti deo uma i deo
tela razneti,
stvaraćeš slep
obogaljen
dementan,
stvaraćeš s mačkom koja ti se penje uz
leđa dok se
čitav grad trese od zemljotresa, bombardovanja,
poplave i požara.“

Sigurna sam da će ovo vreme iznedriti mnoga dela koja ćemo nekim narednim generacijama moći da prikažemo na revijama umetnosti poput prestonice kulture. Sad nije vreme za revije. Sad smo u kanalu, u rovu do pojasa. Uživanje u umetničkim sadržajima putem virtuelnih aplikacija dok celi svet nariče i pati bilo bi nekulturno. Održati prestonicu kulture pod ovakvim uslovima bilo bi nekulturno.

I na kraju, ono što je nedvosmisleno lepo i pohvalno, jesu pojedinačni istupi koji, ne zahtevajući nakakvu zaleđinu brenda EPK, niti bilo čiju finansijsku potporu, izvode svoje minijature, uveseljavaju ovaj tužni svet na nepretenciozan način, poput Toze koji projektuje slikovnicu o rigojančiju na fasadama riječkih zgada. Treba nam više Toza, trebaju nam pojedinci koji preuzimaju inicijativu, kultura je sada moguća samo kao gerila. Sistem se slomio, a kad se sastavi moraće da se pozabavi bitnijim stvarima od kulture. Ako čekamo na sistem, na kulturu neće uskoro doći red, jer ona zaista nije od životne važnosti, niti prva u nizu prioriteta. Zato predlažem svima vama koji galamite po internetu da začepite i stvorite nešto, evo kao Tozo. Jer da ste delali, umesto što brbljate uz vetar, bilo bi vas taman dovoljno da povampirite prestonicu, da je okupirate i pobodete svoje zastave na nju, niko vam se ne bi ni suprotsavio. Bila bi vaša.

Ali čak ni tada vas ne bi spasila, niti biste mogli da otplovite na njoj iz svih ovozemaljskih nedaća, kao na Nojevoj barci, dok se ostali živalj davi u potopu. EPK nije slamka spasa. Ovo nije trenutak za dokazivanje pred svetom, niti za brigu o ostavljanju utiska. Saberite se. Udahnite. Preživite. Ne budite nekulturni.

 

Objavljeno u https://www.teklic.hr/featured/kolumna-kako-dise-tako-i-pise-frida-sarar-ima-li-kulture-posle-korone/162071/

U svakom ratu prednost ima ona strana čija je retorika perfidnija i čiji je diskurs namazaniji. Da li ćemo nakon neke borbe biti smatrani pobednicima, u velikoj meri zavisi od toga kako smo nazvali svoje učešće u tom okršaju. Jesmo li oni koji se brane ili smo osvajači? Pametan “ratnik” zna da istoriju ne pišu oni koji su na bojnom polju bili jači, već oni koji su smatrani nevinim. O tome koga će istorija proglasiti nevinim, nažalost samo ponekad odlučuju činjenice. U velikom broju slučajeva tu presuđuje propaganda, koja kao jedno od najmoćnijih oružja koristi pobednički diskurs.

Mene rat kao oružani sukob najmanje zanima. Mnogo više me zanimaju svakodnevni ratovi i borbe koje čovek vodi na poslu, na ulici, u kući i u svojoj glavi. U svakom od tih ratova postoji neki rečnik koji morate raskrinkati, otići iza značenja i proveriti nije li napravljen baš tako da radi protiv vas. Jezik nikada ne uzimajte zdravo za gotovo. Reči nisu naivne i nepristrasne. To su zmijska legla u kojima se talože značenja potekla iz različitih sistema, epoha, vrednosti i okolnosti, koje često ne proističu iz ideja slobode, jednakosti i pravde. Mnoga značenja imaju za cilj da vas degradiraju i ponize, da vas stave na “svoje mesto” i da vas okuju u neki sistem vrednosti u koji vi ne verujete. Takve reči i značenja mi moramo da uklonimo iz govora, ako nam je stalo do vlastite slobode. Dajući legitimitet ropskom diskursu nekog prevaziđenog sistema, mi povampirujemo taj sistem i podržavamo njegove vrednosti.

Ova tema je jako široka i ja nemam ambiciju da je obrađujem detaljno i sistematično, jer bih onda morala da napišem knjigu. Ovde želim da se bavim sa par termina koji mi bodu oči, iz oblasti muško-ženskih “ratova”.

Patrijarhat više ne postoji. Nemojte mi govoriti kako je po selima i zabitima, pa i po gradovima gde su žene i dalje zaposlene kod svojih muževa kao domaćice. Na terenu taj proces ide mnogo sporije. Međutim, u savremenoj zapadnoj kulturi, na nivou prava i sloboda, na nivou zakona, žene i muškarci su ravnopravni. Ne postoji više nikakav spoljašnji faktor koji ženu drži u potčinjenom položaju. Ostali su samo oni unutrašnji, u ženskim (i muškim) glavama. A njih je mnogo teže ukloniti. Vekovima su te glave pokušavale da zadrže dostojanstvo, izbore se za neki položaj i dobiju na značaju u muškom svetu. Vekovima ženska psiha konstruiše najfinije mehanizme poricanja, manipulacije i “mirenja sa sudbinom” da bi preživela svoju obespravljenost. Teško je raspetljati odjednom sve to. Žene su isplele tako fine, pipkave, fleksibilne mreže koje kao bršljen obavijaju čvrstu strukturu patrijarhata, da sad više ni same ne umeju da se iz njih oslobode. Moraće još mnogo godina da prođe dok žene shvate da one nisu paučina, mahovina i puzavica, i da ne moraju da se prilagođavaju konturama ničijeg sistema da bi preživele. Slobodna žena je tvrđava. Isto kao i slobodan muškarac.

Motivi koji me pokreću da se bavim ovom temom, da razmišljam i pišem o njoj, ne potiču iz nekog principa, uverenja, ideologije. Ja ne pripadam nijednoj ideji niti organizaciji. Moji motivi potiču iz mog stomaka. Iz mojih osećanja. Iz mog doživljaja same sebe kao slobodnog bića koje se rodilo na ovom svetu sa istim predispozicijama za život, učenje, mišljenje, kao i muškarac, i ne pada mi na pamet da ikada igram bilo kakve uloge koje se nekada neko usudio da mi dodeli samo zato što sam žena, belkinja, imam crne oči, govorim srpski… U mojoj glavi nikada nije bilo mesta za lažne vrednosti i utvare. Patrijarhat je danas samo utvara. A opet, ljudi se služe nekim rečima koje su najmilija čeda patrijarhata, kao da je civilizacija zapela tamo negde pre dvesta godina podno Durmitora.

Domaćica. Reč utvara. Ta reč može negde da stoji kao muzejski eksponat i sećanje na prošlo vreme, ali ona više ne bi smela da ima primenu u svakodnevnom životu. Kao što kudelje i vretena stoje u etnografskom muzeju. Niko više na tome ne prede vunu. Sada to radi industrija. Tako je i ova reč, domaćica, celi opis jednog načina života i ženinog mesta u kući i braku, potpuno nestao kad je žena počela da se školuje, radi, zarađuje, razvodi se, bira da živi sama, itd. To ne znači da domaćice više ne postoje. Kao što rekoh, ima ih po selima, a i po gradovima, možda i više nego što mislimo. Upletene u one svoje bršljenove i mreže, ignorišu stanje stvari sadašnjeg trenutka. Ali ova civilizacija više nije patrijarhalno orijentisana. I zato mi, koji smo toga svesni i koji u ravnopravnosti ne vidimo nikakvu pretnju, mislim i na muškarce i na žene, mi tu reč moramo da sahranimo i stavimo joj spomenik kao podsećanje. U ravnopravnoj bračnoj zajednici gde oba partnera podjednako brinu o domu i deci, nema mesta za reč “domaćica”.

Kurva. Šta je to kurva? Žena koja naplaćuje seks je prostitutka, tako se zove to “radno mesto”. Ali šta je kurva? Razmislite dobro. Šta treba da uradi jedna žena da biste pomislili da je kurva? Ja mogu da se setim jedino arhaičnog pravila da žena mora da uđe nevina u brak, što povlači moralnu osudu ukoliko ona ima više od jednog seksualnnog partnera u životu. Ali molim vas, seksualna revolucija davno bejaše, naše babe su orgijale na Vudstoku, kako je moguće da i dalje, među njihovim praunucima, postoji reč “kurva” i upotrebljava se kao da tobože ima neko značenje?

Glagol “zvocati“. To je jedan specifičan glagol, veoma uske primene. Koriste ga gotovo isključivo muškarci da bi opisali određenu govornu radnju kod žena. Uz ili umesto “zvocaš” obično ide i gnjaviš, daviš, smaraš… Oni to nikada ne kažu svojim ljubavnicama, sveže smuvanim devojkama ili nedajbože devojkama koje muvaju. Taj glagol je rezervisan za njihove žene, majke njihove dece, neretko domaćice i suprotno od kurve. Kad oni kažu “zvocaš”, žele da poruče da vršiš nepotreban pritisak na njih, da si naporna i blago agresivna, da ih ne razumeš i da treba da ih pustiš na miru. Ali kako je moguće da baš te žene svetice, domaćice, majke i supruge, budu toliko dosadne i nerazumne, toliko sebične i samožive, toliko naporne svojim muževima? Šta one u stvari hoće?

One hoće da muž izbaci smeće. Taman kad je digao noge na tabure i započeo igricu na telefonu. One su bile toliko bezobrazne da tokom dana nemilosrdno pune tu kantu ljuskama od jaja, korama od krompira, prljavim pelenama koje su promenile, flašama ulja koje su potrošile, buđavim hlebom koji bi tu stajao tri meseca ako ga one ne bi bacile i još kojekakvim glupostima koje su posledica spremanja obroka, čišćenja i brige o deci. Međutim, nije to odmah zvocanje. Prvih pet do deset puta muž se pravi da ne čuje. Nastavlja sa gledanjem u ekran kao da su ženine reči neki povetarac što mu ćarlija oko ušiju. Tek kad ona to izgovori i jedanaesti put, on revoltirano ustane protiv nepodnošljivog zvocanja. I nijednog momenta ne pomišlja da ona to ne bi ponovila jedanaest puta kad bi on reagovao nakon prvog puta. Muškarac od kojeg žena traži ravnopravnost ili nešto približno ravnopravnosti, reaguje kao ranjena zver. Isuče nokte da vas izgrebe, pa se savije u ugao i cvili. I vi onda stojite i osećate se pogrešno, krivo, drčno. Vi nikada niste hteli da budete žena koja zvoca. Razmišljate “u kakvu sam se vešticu pretvorila?” A šta se zapravo desilo? Upale ste u klopku patrijarhalnog diskursa. Nasele ste na neprijateljsku terminologiju. Pogledajte muža u oči i recite mu: “Ja ne zvocam. Ja sam ljudsko biće koje može da ima svoje primedbe, predloge, komentare i kritike na račun bilo koje pojave u svetu, pa i na račun tvog ponašanja. I ništa od toga nije zvocanje. Prestani da me vređaš takvom terminologijom i odgovori mi na pitanje/predlog/kritiku kao partner. Drži se teme. Tema je smeće, a ne šovinistička kategorizacija mog načina govora.”

Žene nisu domaćice. Žene nisu kurve. Žene ne zvocaju. Žene nisu postolja za lepljenje patrijarhalnih etiketa. Ovde sam navela samo tri. A ima ih još puno. Budite oprezni, dok mislite, pričate i raspravljate se. Jezik nije uvek na vašoj strani.

Objavljeno u https://www.teklic.hr/featured/kolumna-kako-dise-tako-i-pise-frida-sarar-domacica-kurva-i-zvocanje-sta-znace-ove-reci/164064/

Nas dvoje imamo jednu igricu, neku našu intimnu foru spontano nastalu, koja se integrisala u svakodnevicu, a da nikad nismo ni razmišljali o njoj, nismo je podvrgli nikakvoj interpretaciji, analizi, čak je nismo ni spomenuli, ali to radimo stalno – puštamo neku muziku s namerom da iznenadimo onog drugog.

Izazov se sastoji u tome što muzika ne sme da bude neobična i nepoznata. Takmičimo se ko će pronaći neku dobro poznatu, zaboravljenu muziku, koju možda nismo slušali i voleli. To može da bude nešto što smo mrzeli, a sada iz ove perspektive vidimo u njoj neki detalj, neki šum koji ima logike i funkcioniše u ovom trenutku. Iskopati iz hrpe muzičkog smeća ono što nekad nije vredelo, a sad vredi, jer se svet promenio. Ili u onome što je bilo popularno i jeftino pronaći kvalitet koji je neprocenjiv i jedinstven. Svega smo se mi tu naslušali, od bluza iz prve polovine dvadesetog veka, preko detroitskog tehna, do pop hitova dvehiljaditih. A onda pre par nedelja ja pustim nešto toliko kontraverzno, toliko ispljuvano i stigmatizovano, toliko srozano, da nama, folirantima sa društvenih mreža, nikada ni u najcrnjem snu ne bi palo na pamet u bilo kojoj varijanti.

Dakle, iznenadim Šarara do koske i pustim Bijelo dugme.

Izraz na njegovom licu: kao da sam povukla neki kobni potez u šahu posle kog nema dalje.

– Šta, tako ćemo?

Pogleda me licem koje samo deca imaju kad porežu dlanove pa mešaju krv da postanu braća.

Ja njega pogledam licem superiorne carice koja je pobedila u igri.

Bijelo dugme nisam slušala od sedmog osnovne. Šarar ga valjda nije slušao nikad. A sad smo seli i slušali pažljivo, kao da prisustvujemo nekoj tajnoj misi. Slušali smo celi dan.

Sutradan sam ja otišla negde i nije me bilo pola dana. On je ostao kod kuće i čuvao Borisa. Kad sam se vratila, rekao mi je čim sam ušla na vrata:

– E ovako, sad sam preslušao sve albume Bijelog dugmeta, da jednom za svagda raščistimo o čemu se tu radi.

Pričali smo o tom konceptu, o “čobanskim” pesmama, o tome kako su samo dva čoveka na Balkanu do srži razumela Jugoslovene i umeli to da upotrebe u svoju korist: Tito i Bregović.

Taj Bregović je opasan, opasan tip. Volela bih da se napijem sa njim. Ali najviše od svega fascinirao nas je, me je, Željko Bebek. Slušala sam pažljivo i mogu pouzdano da tvrdim: nikad niko sa ovih prostora nije tako pevao. Da li ste vi čuli kako taj čovek peva?! On ima neki muški krik koji nije ni režanje i stenjanje (kakvo možemo čuti kod naredna dva pevača datog benda). Taj krik je iskonski i javlja se na mestima na kojima ga niko ne očekuje. On peva pametno. Peva genijalno. A slušala sam ga par puta dok priča, čovek nije baš oličenje genijalnosti. Neka mi oprosti ako nekim čudom ovo pročita. Dar koji on ima je veći od njega. to nije pojedinac Bebek. To je nešto veliko, univerzalno, tanano, besno, estetski izbalansirano kao savršena jednačina. Uznemirujuće ogroman, potresno savršeno aktualizovan, svemirski talenat peva kroz usta građanina Bebeka. Mogla bih da napišem knjigu o tome kako to grmi iz čoveka, a onda nestane, istroši se glas i ostane obična mala ljuštura od osobe kroz koju je nekad teklo ono najveće i mi gledamo u tu ljušturu kao u neki spomenik umrlom talentu. Klanjamo joj se i poštujemo je.

I ne samo to! Treba biti hrabar da bi se pevalo tako. Treba biti lud i neustrašiv pa da zineš i rikneš iz stomaka, bez zazora i strepnje od onoga što će izaći. Građanin Bebek je tu hrabrost imao. Imao muda da peva. To nemaju mnogi virtuozni glasovi koji celog života nižu savršene tonove poput nekakvog instrumenta i niko ih ne čuje i niko ne zapamti njihovo ime.

Znam da ste superkul i da vam je sve to seljački, ali eto ako biste mogli samo malo da prevaziđete tu ograničenost nebeske kuloće i da bez predrasuda (što je najteže, ali probajte) poslušate ovo o čemu pričam. Mislim, nije da morate, ali to vam je kao da niste otišli na neko daleko egzotično putovanje na kome se viđaju retke zveri i čudna prelamanja svetlosti na noćnom nebu.

Objavljeno u https://www.teklic.hr/featured/kolumna-kako-dise-tako-i-pise-frida-sarar-gradanin-bebek/163025/

Dok je moj sin bio još mala beba, jednog dana u šetnji nas je srela neka opasna baba, pogledala u mene pa u dete i strogo zapitala:

– A gde mu je kapa?

Ljubazno sam joj odgovorila da je kapa u torbi i da ću mu je staviti ako bude trebalo.

– Stavite mu je. Hladno je.

Zaobišla nas i ušla u zgradu. Krenula sam par koraka i pomislila kako jeste hladnjikavo, pogotovo za tu tanku lobanjicu prekrivenu paučinom od kose. Čini se i da duva neki vetar. Zastala sam, izvadila kapu iz torbe i stavila je detetu na glavu. Što smo duže hodali sve više sam uviđala da je baba u pravu. Hladno je, previše hladno da bi beba šetala okolo bez kape.

Rijeka je puna stepenica. Nizbrdica koja se spušta na more. Osim što ih mrzim kad se leti umorna vraćam sa plaže, tada sam ih mrzela još više jer su bile prepreka kolicima. Beba i ja smo zarobljeni među nizovima stepenica i imamo jednu maršrutu po kojoj možemo da šetamo. Pošto je put uvek isti, uhodan, dosadan, moj sin i ja tokom te šetnje mnogo razmišljamo.  On razmišlja zašto magarac koji visi sa tende na kolicima hoće da šušti, a žaba ne i pita se ko je ona beba u ogledalcetu koja mu se nekad smeje, a nekad je ozbiljna i pospana.

Ja sam tog dana razmišljala o babi.  Koliko je antipatična, taj njen vojnički nastup.  Pa opet, poslušala sam je. Čak sam joj i zahvalna. Da je nisam srela, moje dete bi u ogledalcetu gledalo crvene uši smrznutog prijatelja koji ne ume da kaže da mu je hladno. Razmišljajući dalje, pomislila sam da nismo u pravu mi roditelji kad se ljutimo što neko komentariše kako odgajamo svoje dete. Pa nismo svi najpametniji, nismo savršeni i ne znamo uvek najbolje. Zašto ponekad, umesto da se smrtno uvredimo, ne bismo poslušali ili bar razmislili o tuđim komentarima našeg roditeljstva.

Da, mi dajemo sve od sebe i želimo samo najbolje. Ali to ne znači da uvek najbolje postupamo. Mislim da bismo bili još bolji roditelji kad bismo dozvolili sugestijama i kritikama da bar budu razmotrene, ako ne i usvojene.

S druge strane, pomislila sam da ovakvi ljudi, kao ova baba, oni menjaju svet. Ne mora celi svet, ali sitnice u svetu. Oni se angažuju i oni ih menjaju. Mi koji smo previše fini i koji smatramo da nas se mnogo toga ne tiče, mi ne menjamo ništa. Setila sam se sebe u par situacija kada je trebalo da odreagujem, a nisam, baš iz tog razloga, jer nisam htela da se mešam u tuđu privatnost.

Jedne jeseni, tople i pitome, ali ipak jeseni, krajem oktobra, kad su kiše već ohladile ulice i trotoare, videla sam oca sa malim bosim detetom koje je tek prohodalo. Otac je neki new age hipik, u šarenoj lanenoj tunici, ima dredove i patike na nogama. On nije bos, a dete je boso. Osim što je asfalt toliko hladan da niko više ne hoda ni u papučama, po trotoaru regularno obitavaju pseće pišaćke, šlajmare i raznorazni sitni, golim okom nevidljivi parčići koječega što se zarivaju u đonove. Došlo mi je da mu priđem i da se posvađam s njim. Da ga pitam što se on ne izuje bos kad je to tako cool. Došlo mi je da opsujem nešto, mnogo sam se iznervirala. Ali nisam rekla ništa, jer sam htela da budem fina i da ne zabadam nos u tuđe stvari.

Imam još jedan slučaj kojeg i ne želim da se sećam jer me previše potrese. Devojčica od četiri ili pet godina sa babom na plaži. Boli je zub. Plače. Plače toliko jako da uznemiruje celu plažu i osećam kako nam je svima preselo kupanje i sunčanje. Njena baba je hladna  i rezervisana. Na detetov plač ona samo nešto promrmlja, okrutno ravnodušno. Devojčica ponavlja:

– Ali bako, boliiii me…

– Isperi usta morem.

Devojčica odlazi u plićak i srče more iz šake, ali je toliko rastrojena od bola da ne ume da ispljune. Guta morsku vodu, zatim kašlje i kao da povraća, guši se i još više plače. Vidi se da dete podnosi grozne bolove, cela drhti, slinava, upovraćana. Baba sadistički mirno sve to gleda i ne prilazi devojčici. Kroz zube procedi:

– Eto vidiš šta se desi kad nećeš kod zubara!

Pa ženo božija, luda osobo, da li je sad trenutak za vaspitne mere?! Da li vidiš da dete trpi užasan bol i da mu treba uteha, treba mu lek, treba mu da se pokupite sa plaže i nađete rešenje! Niko na plaži ne reaguje. Baš zato što su svi fini i ne mešaju se u odgajanje tuđe dece.   Toliko sam potresena da osećam da mi se dan završio. Pakujemo se i krećemo kući, iako smo stigli tek pre sat vremena. Nekako u isto vreme kreću baba i unuka.

– Idemo, vidi šta si uradila, ljudi se ne mogu na miru sunčati od tebe! Uznemirila si celu plažu!

Hvata uplakanu devojčicu za ruku i drmusa je uz stepenice. Mi hodamo iza njih. Srce mi lupa kao ludo. Osećam da ću sledeće sekunde da povučem babu za rukav i da joj kažem. Vrti mi se u glavi od svega. Devojčica pusti babinu ruku i nastavi da hoda metar iza nje. A ja, sluđena i u nekom bunilu, umesto babi, priđem devojčici, zagrlim je i šapnem joj na uvo:

– Ti si dobra devojčica. I ništa nisi kriva. Zapamti: nisi kriva.

Poljubim je u obraz i preteknem ih. Baba ništa nije videla. Nije se osvrtala ni da pogleda dete.

Ušli smo u auto i zaputili se u tržni centar da kupimo namirnice. Onako spaljeni od sunca, sa slanim uštavljenim kosama i mokrim kupaćim kostimima na sebi, stigli smo na parking, izašli iz auta i umesto da krenem ka supermarketu, ukopala sam se u mestu i počela da plačem naglas. Plakala sam celim telom. Drhtala sam kao ona devojčica, jecala iz dijafragme. Muž me grlio, tešio, ali ništa nije delovalo. Toliko sam se saživela sa njom da mi se činilo da osećam što ona oseća, da sam postala ona. Rekla sam mužu:

– Ja sam ova devojčica. Ja sam ona. Njoj treba ljubavi, povela bih je kući sa sobom da je volim. Ovaj svet je grozan.

Plačem svaki put kad se setim toga. Razmišljam kako će me se sećati celog života. Ja sam neka dobra vila koja joj se spustila na rame kroz haos od bola i zaslepljujućeg sunca i dala joj poljubac, zagrljaj i osmeh. Ja sam joj bila jedina iskra svetla u mrklom mraku tog letnjeg dana. A opet, ja sam pizda koja ništa nije preduzela. Ja sam korektna građanka koja je gledala svoja posla. Ja sam niko i ništa spram “moje” stroge babe što ide po gradu i deli lekcije o roditeljstvu. Tu babu bi zapamtili i hipik i baka-Hitler. Ona im sigurno ne bi ćutala.

Na kraju šetnje, dok su se žaba i magarac tiho njihali, a beba u ogledalcetu čvrsto spavala širom otvorenih usta, shvatila sam da ću ovakve stroge babe, stroge dede, stroge tete i čike, bili oni u pravu ili ne, ubuduće mnogo više da cenim. Jer oni su ti koji prave razliku. Umeju da budu napadni i dosadni, umeju da ne budu u pravu, ali ovom svetu su više nego potrebni i to što oni rade ima smisla.

 

Objavljeno u https://www.teklic.hr/featured/kolumna-kako-dise-tako-i-pise-frida-sarar-gledaj-moja-posla/161607/