Prolazimo pored mesta uglavljenog u dno klanca, u kome su sve kuće iste, namenski napravljene tridesetih godina prošlog veka da u njima žive rudari. Dvospratnice jednostavnih linija, prepoznatljiva arhitektura italo-fašizma, čista kao podrezani nokti, kao puritanski moral, sažeta i koncizna kao strog roditelj. U dnu mesta je takođe jednostavna, avangardna crkva. Jezivo umirujuća repetitivnost identičnih kuća poređanih u nizove. Prostor između nizova kuća čini se uzak i sablasan, kao klanac u klancu. Sve deluje pusto i zaboravljeno. Zaboravljeni zidovi i krovovi, zaboravljen rudnik, zaboravljena crkva. Kao da se ništa nije promenilo od tridesetih. Kao da obronci klanca nisu dozvolili vremenu da priđe.

Šarar gleda kroz moj prozor dok vozi, maše mi rukom ispred nosa i pokazuje na kuće:

– Kakva depresija, vidi ovo mesto, potpuno je ludo. Zamisli da odrastaš ovde, u Raši. Tu je odrastao Masimo Savić.

Kažem mu da gleda gde vozi i izvijam vrat kao žirafa da dobacim pogled preko žbunja koje mi zaklanja pogled na mesto koje me omađijalo. Jer videla sam u njemu smrt, zaborav, sputanost, bezizlaz, melanholiju, izopštenost, izolaciju. A videla sam i bele zavese kako se njišu na otvorenim prozorima kad se vetar smiluje da siđe u klanac, zatim cveće na terasama i bicikle naslonjene na fasade kuća. Nisam videla ljude. Da sam ih videla, bila bih manje obuzeta i mesto bi izgubilo tajnovitost. Videla sam samo tragove života kao obojene detalje na sivoj podlozi umrtvljene Raše.

Zamislila sam da živim tamo. Zamislila sam kako mora da je sladak svaki dašak vetra koji se spusti među kuće i samo ovlaš zaleluja ustajalo vreme. Zamislila sam žene koje zabijene u taj pupak kopna imaju sav mir ovog sveta dok presađuju svoje crveno cveće na terasama i peglaju bele zavese. Zamislila sam dečake koji voze bicikle tačno kroz lavirint kuća, u sumrak se parkiraju ispred rudnika i pričaju strašne priče. Zamislila poglede dvoje zaljubljenih koji se sretnu na ulici u izoštrenoj tišini letnjeg popodneva. Kako li mirišu kreveti i jastuci u devojačkim sobama. Mora da su umovi tamo stisnuti i proključali. Mora da su osećanja bujna kao prašume. Sve što sam zamislila učinilo mi se sto puta intenzivnije i uzbudljivije nego u nekom dinamičnom velegradu gde si raspušten, slobodan, na vetrometini, otupeo od izbora i mogućnosti. Raša te satera u ugao i stegne za grlo, pa ti nestane dah.

Pogleda zalepljenog za kuće, izgovorila sam odsutno:

– Ovo mesto je seksi.

Mi smo navikli da živimo u izobilju, da se rasplinjujemo u bezbroj mogućnosti, da nam se nudi više nego što možemo da ispratimo. Navikli smo da nas ta omniprisutnost troši i iscrpljuje. Nismo ni svesni benefita koje nam mogu doneti ograničenja. Um kreativnog čoveka ne izgleda kao Tokio ili Njujork, već kao Raša. To je klanac strasti, stvaralački nagon kome je svuda tesno, koji pomera brda da bi se ispoljio. Kad se u umu stvaraoca zažari jedna ideja, sva svetla Tajms Skvera se ugase; fokus anulira svet.

Budimo toga svesni u ovo klaustrofobično vreme koje nam ne daje da planiramo, koje nam je oduzelo budućnost. Nisu najveći problem zatvorene granice, zatvoreni restorani, prazni stadioni i policijski čas. Veći problem je zarobljenost u sadašnji trenutak, nemogućnost anticipacije, ono što ja zovem „klaustrofobija“ vremena. Mi smo saterani u prezent. Ne možemo čak ni da utešimo sebe najbanalnijom rečenicom „biće sve ok“, jer nemamo pojma šta će biti.

Mi živimo prostorno-vremensku Rašu, bila bi šteta da je potrošimo na žalopojke i neuroze.

Mi smo ljudi polomljeni od sranja,

urnisani od bola,

otupeli od brige.

U život smo se zaletali žmureći,

izakali smo srca.

Na mestu živaca u nama su goleti.

Nosimo groblja u dušama,

sahranjene emocije, minula prijateljstva,

propali brakovi,

sve što smo mogli da budemo, a nismo.

Nama nije do dokazivanja

i naporna su nam tuđa preglumljivanja,

treba nam neko istrošen poput nas

da razgovaramo iskreno i relaksirano,

kad nam deca dozvole da dođemo do reči,

kad ne zaspimo u osam, ispred kompjutera, sedeći.

Bilo je to ’99. godine. Srbijom je vladao Slobodan Milošević. Čitava ova decenija obeležena je ratovima na tlu bivše Jugoslavije, a razrušeni mostovi i zgrade još uvek su se pušili nakon sveže završenog bombardovanja. U domaćinstvima širom zemlje, još od početka devedesetih, spremala se popularna poslastica – embargo kolač. Svaka domaćica je imala taj prepis u svesci.

–  Ma pusti embargo, imam ti novi recept: torta s jedno jaje! rekla bi teta Dragica iz Paraćina. „Torta s jedno jaje“, na to smo mi Srbi tada bili spali.

Deca na Kosovu se zabavljaju tako što piju benzin iz plastičnih flaša, kad im dosadi beskonačno stajanje uz magistralu u cilju da prodaju isti. U školskim dvorištima se diluje droga. Mafija je isprepletana sa vlastima, sa sveopštim pljačkanjem naroda i ratovima.  Piramidalne banke se urušavaju. Zemlja je politički, ekonomski i kulturno devastirana. Takva je i danas, samo je nekad cela ta ruina bila brutalno ogoljena i nedvosmislena, a danas je umotana u perfidni celofan jednog namazanog diskursa koji opštu bedu interpretira kao progres, modernizaciju i put ka blagostanju. Mediji su i onda, kao i sad, služili da zatupljuju mase. U moru treš sadržaja, treš muzike, treš političara i treš informacija, tih devedesetih godina, jedan medijski događaj se posebno izdvaja po svojoj suludosti i bezobrazluku. Pomračenje Sunca.

Državna televizija je danima unapred najavljivala ovaj prirodni fenomen. U studio javnog servisa dolazili su razni „stručnjaci“ koji su upozoravali naciju na opasnost od izlaganja pomračenju sunca. Ovaj događaj se tretirao kao mali smak sveta. Ljudi su to gledali, upijali, počeli da strepe. Neki su se maglovito sećali da su nekad u detinjstvu posmatrali pomračenje i ostali živi, ali pritisak sa tv-a je bio toliko jak i ubedljiv, da su počeli da sumnjaju u vlastito sećanje.

Kruševac je devedesetih bio ofucan i siv. Izrovani putevi, prljavi trotoari, žuti izlozi propalih socijalističkih prodavnica. Ništa nam nije nudio, a mi smo bili željni svega. Naši mladi umovi u kojima su izmaštani svetovi nicali kao pečurke, čeznuli su za nadražajima svih vrsta, za podsticajima, za usmerenjima, za znanjem, za prostorima koji bi bili samo naši, u kojima bismo bili slobodni da isporučimo sav kreativni lom koji nam je eksplodirao u glavama. Ali nije bilo ničega. Par padavičarskih kafića, parkovi sa razvaljenim klupama i trotoari puni pikavaca. Kruševac su tad nazivali malim Čikagom, jer Čikago se smatrao prestonicom narko mafije. Atmosfera je bila u najmanju ruku postapokaliptična. Više niko nije imao nade da će ikada biti bolje, a pogotovo ne mi, deca i tinejdžeri. Naši kratki životi nisu znali za bolje i drugačije. Nije nam padalo na pamet da menjamo svet, ali nam je još manje padalo na pamet da mu se prilagođavamo.

Bojana i ja smo preko dana nosile bordo uniforme sa grbom kruševačke gimnazije, a noću izlazile u grad odevene kao frik šou, kao prostitutke Lolite, kao materijalizovani eksponati šizofrenog uma. Izlasci su trajali po celu noć, a priprema za njih je trajala satima. Svaki put smo se šminkale drugačije, pravile sulude frizure, stavljale na glavu svakakve instalacije, crtale po telu, same šile svoje haljine, same šišale svoju kosu. Preterano mnogo smo pile, provaljivale noću u tuđa dvorišta, jele latice cveća iz saksija, ponašale se kao vandali, ulazile u razbijene izloge i stajale u njima kao lutke, tukle se sa sitnim dilerima, ležale na šankovima, stopirale do Beograda, uskakale u noćne vozove, upadale na svadbe i u romske kafane. Noć je bila naša pozornica. Kad završimo pripreme za grad, izašle bismo na ulicu i šou bi počeo. Manijaci su nam uvek bili za petama, svaki izlazak je predstavljao opasnost. Ali nikad nam ni na kraj pameti nije palo da se smirimo, da se prilagodimo i prestanemo da svojom pojavom iritiramo agresivne ograničene umove koji fizički nasrću na svaku različitost, na sve što ne razumeju. Naši izlasci u grad su bili umetnička dela. Svaki je bio unikatan.

Kad vam realnost ne da nikakvog prostora da se izrazite, roditelji vam žele najbolje, ali ne razumeju vaš grozničavi poriv za kreiranjem i stvaranjem, kad sistem ne mari za generacije koje dolaze, a mentalitet sugrađana i sunarodnika je takav da se morate uklopiti ili ćete biti linčovani, i kad uprkos svemu tome iz vašeg stomaka kulja neartikulisana glad za izrazom i za realizacijom ideja u svetu, onda vi preko takve realnosti krenete kao valjak i gazite sve pred sobom. Nema kompromisa, nema straha, nema preračunavanja. U našem slučaju taj valjak nije bio angažovan i aktivistički, već duboko intiman i individualan, pokretala ga je motivacija od milion volti iz dubine naših utroba, kao što zrno iz kojeg klija biljka ima snagu da probije beton.

Tog jutra smo se probudile u mom stanu. Bojana je spavala kod mene. Počele da se sećamo najzanimljivijih momenata sinoćnog izlaska, a onda je jednoj od nas sinulo:

– Hej, danas je pomračenje Sunca!

Pogledale smo na sat, bilo je taman vreme da pomračenje počne. Istrčale smo iz stana, ja bosa, a Bojana u pidžami. Ne znam zašto, ali trčale smo pravo prema Spomeniku kosovskim junacima, kao da je to mesto sa kojeg je najbolje posmatrati pomračenje. Na putu do tamo primetile smo da su ulice puste. Potpuno puste. Bez ijednog pešaka, automobila. Grad je bio prazan kao u nekom tripu. Nadrealno. Na izlozima prodavnica bili su okačeni čaršavi i cirade. Zastale smo ispred jedne prodavnice, otvorile zamrzivač sa sladoledom i pojele ga tu, dok nas je prodavačica gledala iznutra i nije smela da izađe. Bacile smo omote od sladoleda u kantu, nismo ni platile. Mogle smo da odnesemo celi zamrzivač, samo da smo htele. Ne bi imao ko da nas spreči.

Došle smo do spomenika, ušle na travnatu površinu koja ga okružuje, počele da izvodimo neki ludi ples, čupave i bose. Pevale smo „Let the Sunshine In“. Bile smo uzbuđene, jer to je bilo sasvim novo iskustvo, nikad ranije nismo doživele pomračenje, gledale smo ga samo na filmu. Onda smo se popele na spomenik, sele Filipu Višnjiću u krilo, pa skakale u travu, valjale se euforično kao da se sav život sveta natkrilio tu iznad nas. Bile smo jedino što se mrda i diše u mrtvom centru Kruševca, odakle nisi mogao da vidiš čoveka ni automobil dokle god pogled seže. Nikad pre, a ni posle toga, na ovom mestu nije zabeležen sličan prizor.

Odjednom, kroz sveopštu pustoš avetinjski ispražnjenog grada, ugledale smo malu tamnu siluetu koja nam se približava. Kad je došao sasvim blizu, videle smo da je to mali Rom i krenule prema njemu, misleći kako je došao da ukrade Bojanine papuče. Međutim, dečak je zaobišao papuče, došao do ogradice koja opkoljava spomenik i rekao nam:

– Ja sam vas gledao na televizor.

U prvi mah, pomislile smo da mali nešto izmišlja ili je duvao lepak, jer mnogi mali Romi po kruševačkim parkovima su tada imali kesicu sa lepkom, u rukama i na licu. Dečak se okrenuo i otišao. A mi smo podigle pogled prema vrhu zgrade u kojoj je smeštena televizija Kruševac i videli jednu kameru koja gleda direktno u nas.

– Je l’ moguće da nas sad snimaju?

– Nemam pojma i baš me briga.

Nastavile smo da igramo i pevamo oko spomenika, gledajući kako sunce sve više prestaje da bude okruglo i kroz sablasno prazni Kruševac počinje da duva neki jezivi vetar prepun senki.

Za to vreme, u selu, moji baka i deda sede u dnevnoj sobi i gledaju tv. Na prozoru imaju ćebe i ćilim.

– Da stavim i jorgan? pita baka.

– Pa nisi valjda šuntava, će da otkačiš garnišlu. Neće ništa da nam fali, ne boj se.

Baka sedi u fotelji ispred tv-a, na licu ima dva para naočara za sunce. Jedne dedine, velike, a ispod njih moje crne lenonke. Da je ne ozrači preko televizora.

– Dođi da vidiš Dragane, evo snimaju Kruševac. Nigde nikoga nema!

– Ma jok, evo ima. Neki ludaci se mlate oko spomenika. Skini te naočare kad ne vidiš ništa. Pogledaj, neke sanđame, sektaši… Je li, života ti, šta je ovo?

Baka skida naočare i zagleda se u ekran.

– Kuku grdna! Dragane, ovo naša unuka!!!

U domu mojih roditelja telefon ne prestaje da zvoni. Još od osamdeset šeste, kad smo dobili onaj prvi narandžasti sa brojčanikom, pored kojeg je prababa Mileva sedela po celi dan čekajući da je neko pozove, pa do danas, nikad se ta linija nije toliko usijala. Zovu prijatelji, rođaci, komšije, zovu iz podruma, iz šupa, iz totalno zamračenih dnevnih soba. Sva evakuisana Srbija koja zna ili samo površno poznaje moje roditelje, tog dana je okrenula naš broj.

A mi smo bezbrižno plesale i radovale se i divljale, misleći da nas niko ne gleda. Sve do jednog trenutka. Na ulici se pojavio prvi auto. I vozio je pravo prema nama. Plavi stojadin se parkirao pored spomenika. Iz njega su izašla dva policajca i rekla nam da odmah uđemo na zadnja vrata, jer su dobili nalog da nas privedu. Ja se tada, kao ni sad, nisam plašila ni boga ni oca ni đavola, a kamoli policije. Počela sam da se raspravljam i opirem.

– Po kom osnovu nas hapsite?

– Prijavila vas je neka baba za skrnavljenje spomenika. Gledala na tv-u. Ulazite u auto!

– Ok, a je l’ možete da sačekate da prođe pomračenje, pa nas onda vodite u SUP?

– Ne.

– Ja stvarno ne mogu da idem sad sa vama i da provedem pomračenje u zatvorenom prostoru. Je l’ znate vi koliko se to retko dešava? Nije humano da propustim pomračenje zbog vas.

– Ne zanima me, ulazite u auto.

Posle petominutnog ubeđivanja strpali su nas u auto. Sve vreme sam gunđala sa zadnjeg sedišta kako su mi oduzeli neponovljivo iskustvo i da su krivi što propuštam život i da ne bi smeli da se usuđuju da nekome otimaju stvari koje se pamte. Oni su samo ćutali. Pred kancelarijom inspektora koji je trebalo da nas sasluša, rekli su da ne mogu unutra bosa. Dali su mi neke papuče. Inspektor je bio nasmejan i srdačan. Činilo se da ima sve razumevanje sveta za našu mladost i našu želju da doživimo nešto veliko i novo, nešto što šljašti u oči, zaslepljuje i zrači, nešto sasvim suprotno od jalove sive monotonije grada u kome smo živele. Pomračenje Sunca je bio naš festival i predstava i kreativna radionica i zabavni park i kulturni centar. To je za nas dve nesputane i maštovite devojčice, zarobljene u beznadežnu zemlju, propali grad, u ratove i bedu, bio događaj od istorijske važnosti. Događaj tokom kojeg nam nijednom nije palo na pamet da poželimo da se zabijemo u mračni bar, pušimo cigare i pijemo pivo. Događaj tokom kojeg naši prijatelji mali Romi iz parka nisu držali u rukama kese sa lepkom. Događaj tokom kojeg je sve stalo. Sav uplašeni, lakoverni, rezervisan svet, svet koji se boji drugačijeg, novog i nesvakidašnjeg, istraumiran od svega što bi moglo da preti odozgo sa neba, spustio se u podrume u kojima je još uvek bilo toplih pokrivača i zaliha hrane od bombardovanja. Gore smo ostale samo mi. Kao da je univerzum dugo posmatrao kako se s mukom probijamo kroz njega kao kroz testo, bez mesta na kome bismo bile slobodne i svoje i gde bismo dale mašti oduška, a onda nam organizovao ovaj dan.

Na povratku iz SUP-a srele smo na ulici Makija, starog kruševačkog narkomana, koji se prodrao iz daleka:

– U OVOM GRADU ŽIVI SEDAMDESET HILJADA IDIOTA!!!

Onda nam je prišao i zagrlio nas, pa nešto tišim tonom dodao:

– Mnogo mi je drago da vas vidim. Mislio sam da su baš svi otišli u kurac. ‘Ajmo u Grizli!

U Grizliju, legendarnom kruševačkom klubu za nas padavičare, za šankom je stajao jedan kepec na štakama i mesar Musa koji je imao frizuru kao Sleš i bio potpuno mutav. Maki narkoman, Bojana u pidžami i ja bosa, sveže izašle iz policijske stanice, pridružili smo im se. Maki se osvrnuo oko sebe i mrtav ozbiljan konstatovao:

– Evo ko je jedini normalan u celom Kruševcu – vi, ja, ovaj Musa i ovaj kepec!

Pogledale smo jedna drugu i sve nas zajedno i prasnule u smeh. Ta živopisna grupica koja se usudila da po pomračenju sunca dođe u Grizli, izgledala je sve samo ne normalno. Izgled vara, to je bar svima jasno.

Mesecima posle toga, u lokalnom video klubu mogao si da iznajmiš kasetu sa snimkom radiotelevizije Kruševac na kome Bojana i ja proslavljamo pomračenje. Gledalo se to kao nekakva atrakcija, skandal, kontroverzni sadržaj. A nama je bilo drago što je neko zabeležio taj trenutak kad se univerzum ispružio i postao prazna sala, samo za nas dve. Jer odmah sutradan je sve bilo po starom, morale smo da ga režemo mačetama da bismo se probile kroz njega, da se boksujemo sa njim i živimo uprkos njemu, onako kako svaka slobodna duša može i mora, u našim malim jadnim zemljama i prokletim vremenima, do dana današnjeg.

objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-pomracenje-sunca/

 

 

Ovih dana često razmišljam o zagrobnom životu. Razmišljam o tome u kontekstu vere, ali i u kontekstu psihologije, parapsihologije, filozofije, pa čak i neke buduće, nezamislivo kompleksne nauke koja bi objasnila ovaj fenomen. Ja jesam vernik, ali šta uopšte znači biti vernik? Da li to znači „doslovno i nedvosmisleno usvojiti verske dogme i rukovoditi se njima“? Da li to znači „bez trunke sumnje verovati u Boga“? Takva gotova, zaokružena, neupitna „vera“ mi više liči na sujeverje.

Znam da ovakav uvod može da izgleda kao opravdanje za jeres i sektašenje, za proizvoljno tumačenje svetih knjiga, za izmišljanje vlastite verske prakse. Sve to smatram pogrešnim i opasnim zastranjivanjem, narcisoidnim pokušajem da mi kao pojedinci bolje razumemo verske postulate nego što su to bili u stanju svi sveti oci i dvadeset vekova teologije i dogmtike. Sveto pismo ne može proizvoljno da se tumači, liturgija ne može da se modifikuje u skladu sa našim preferencijama, crkva ne može da se relativizuje, ako smatrate sebe pripadnikom religije zvane hrišćanstvo. Međutim, neka sloboda mora da postoji. Jer jedan od osnovnih stavova hrišćanstva govori protiv idolopoklonstva. A idoli mogu da budu ljudi, misli, ideje, pokreti, organizacije, škole, religije… ukoliko se u njih ne sumnja.

Biti vernik znači sumnjati. Sumnjati jako i stalno. Boriti se sa sumnjom i pobeđivati je, ali joj nikada ne okretati leđa. Sumnja je ono što veru čini živom. Jer vera je kretanje ka idealu koji neprestano izmiče. Ne postoji idealan vernik. Potpuno prepuštanje sumnji vodi u agnosticizam, dok potpuno prepuštanje veri vodi u okoreli dogmatizam. Držati srednji kurs, nivelisati te dve strane, najteži je zadatak svakog vernika.

Dok razmišljam o zagrobnom životu, ja ne zamišljam raj i pakao, niti bilo koji od biblijskih prizora. Zamišljam ga kao preseljenje duše u jednu od dimenzija ove stvarnosti, koju je nemoguće percipirati ljudskim čulima. Ona se ne vidi, ne čuje, niti je možemo dodirnuti, ali to ne znači da ne postoji. Takođe, ne mislim da je duša nekakva bezlična energija koja napušta telo i stapa se sa prirodom nakon smrti. Verujem u ličnost, u ono što mi kao individue značimo u istoriji ovog svemira. Ljudi su ogromni, beskrajni, veći od svemira, izuzetniji i jedinstveniji od njega. Ličnost živi nakon smrti. Kako i gde, to ne znam. Mogu samo da nagađam. Raj i pakao su samo ekstremi, koordinate, arhetipske slike pomoću kojih hrišćanstvo ilustruje i motiviše svoj moral, naš moral. To nisu realna mesta u svemiru. Bar ja tako mislim. Nema nikakve logike da neko tako pametan, sveobuhvatan, dobar i savršen kao što je Bog, osudi bilo koga na večne muke zbog bilo kog ljudskog greha. Niti ima logike da nagrada za ispravan život bude večno uživanje u raju. Pre svega zato što dobrim ljudima vlastito uživanje i nije neki ideal. Ono što ima logike (mada se previše oslanjam na logiku u nečemu tako nadrazumskom kao što je vera) jeste da duša i posle smrti ima neki put, neki razvoj i kretanje u večnosti. Bez toga bi i večnost bila besmislena. Šta će nam večnost u kojoj smo sve vreme na istom mestu, zauvek isti. Mislim da večnost ima svoje eone u okviru kojih duša doživljava transformacije. Možda se ličnost u nekom trenutku razgrađuje, tamo iza desetog kolena kad izađe iz sećanja svojih potomaka. Sve je to jedna velika misterija koju čovek ovim kapacitetima kojima trenutno raspolaže, ni u snu ne može da razjasni.

Ali ono što intuitivno mogu da tvrdim, kao neko ko je pre deset dana izgubio majku, jeste da su naši bližnji u periodu nakon smrti stalno oko nas, da smo zajedno češće nego što smo bili za njihovog života. Nekada sam bila sa mamom samo kad odem kod nje ili je nazovem, a sada sam sa njom stalno. Kad izgubim veru, ona nestane. Kad je vratim, ona je tu. U trenucima kad me spopadne sumnja i kad me napusti vera, izmislila sam najsmešniju molitvu na svetu. Ona glasi: „Bože, molim te da postojiš!“ Bog se sigurno zagrcnuo od smeha. Zamislila sam svemir bez Boga. Bio je hladan kao kuća bez majke. Bio je mračan kao srce bez ljubavi. Bio je suvišan kao ideja bez smisla. Bio je nemoguć kao smrt duše.

„Sama je kriva“. Ljudi moji, kad biste samo znali koliko me nervira ta netačna, prazna, pogrešna i bezosećajna rečenica. Rečenica kojom glupi pametuju, nemoralni donose moralni sud, neugroženi šikaniraju ugrožene. Na ovom našem zatucanom patrijarhalnom podneblju najčešće sam je čula kad se govori o ženama žrtvama nasilja. Ali i u mnogim drugim situacijama. Svakome od nas je nekada, kad smo imali problem, pa pokušali da o tome pričamo sa prijateljem, roditeljima, braćom, sestrama, muževima i ženama, neko od njih odgovorio „sam/a si kriv/a“. Taj komentar je tako učestao i rasprostranjen, da ga niko više i ne primećuje, a kamoli preispituje.

Kad čuju ovu rečenicu, ljudi najčešće slegnu ramenima i slože se. Jer život je jedna tako zapetljana konstelacija odluka, grešaka, odgovornosti, namera i slučajnosti, okreni obrni, za gotovo svaku situaciju može se naći nit koja stvar raspetljava u smeru svaljivanja odgovornosti na nas same, šta god da je u pitanju. U krajnjoj instanci, krivi smo što smo živi. Da smo se ubili dan ranije, ne bismo imali problem.

Kad je reč o ženama koje su pretrpele ili trpe nasilje, one su krive što su se obukle na određen (zabranjen) način, bile na određenom (zabranjenom) mestu, u određeno (zabranjeno) vreme, ponašale se izazovno (zabranjeno), itd. Dakle one su krive, jer su prekršile niz zabrana koje im postavlja patrijarhat i zato su opravdano silovane, napastvovane, vređane, štagod. O ovoj vrsti fantomske krivice puno se pisalo i piše se, ona je nekako najisturenija i najbanalnija, pa se njome neću ovde baviti. Ono što mene zanima jeste jedan suptilniji sloj rečenice „sama si kriva“, koji se ne tiče mesta, vremena, odevanja, ponašanja, niti bilo čega opipljivog, već onoga što se odvija u našoj glavi kad donosimo neku odluku.

Za ženu koja trpi nasilje u porodici kažu „sama je kriva, ona ga je birala“. Za osobu koja je gojazna kažu „sam je kriv, što ne probuši kašiku“. Za osobu koja je usamljena kažu „sam/a je kriv/a, zašto ne nađe prijatelje“. Za osobu koja je tužna kažu „sama je kriva, zašto ne bude srećna“. U tom „sam/a si kriv/a“ univerzumu nema empatije, nema čak ni pokušaja da se razume situacija u kojoj se nalazi drugi čovek. Nema interesovanja za uvid u realnost njegovih osećanja, u izgled njegovog unutrašnjeg života. Usamljenost, gojaznost, tuga, to su realnosti naših sagovornika, koje nas ne zanimaju kao tema. Nas zanima samo da se vraćamo unazad i tražimo krivca, a to je ponekad potpuno nezavisna tema kojom samo zapušimo tuđa usta i sprečimo ga da nam kaže kako se oseća.

Mi jesmo odrasle osobe i naše odluke jesu svesne, ali to ne znači da uvek odlučujemo odgovorno i u svoju korist. Iza naših odluka stoje beskonačni haotični nizovi iracionalnih motiva, strahova, zabluda, trauma. Što je život teži, to su odluke pogrešnije. Zlostavljana deca biraju nasilnike za partnere, oni nastavljaju da budu žrtve jer je to njihova komfort zona, jer im je taj modus života poznat i prisan. Oni nisu sami krivi jer su ušli u odnose sa nasilnikom. Kriv je njihov život, koji mi ne želimo da razumemo. Gojazni ljudi nisu krivi što se prežderavaju. Na to ih tera emocionalna praznina, nesigurnost, glad za ljubavlju, strah od budućnosti, mnogo toga što se zbiva u njihovoj glavi, što je uzrokovano njihovom prošlošću, a što mi ne želimo da razumemo kada im kažemo da su sami krivi. Usamljeni ljudi nisu sami krivi što se ne druže, što su introvertni, što preziru čovečanstvo ili pate od socijalne fobije. To nije stvar njihove odluke, niko na ovom svetu ne želi da bude sam, to je posledica stanja stvari ljudskom društvu, njihovih iskustava, razočarenja, ranjivosti, onoga što mi ne želimo da razumemo jer nam je lakše da kažemo „sami su krivi“.

Niko ni za šta nije sam kriv. Čak ni hladnokrvni serijski ubica. I njega su do tog ponašanja dovele životne okolnosti, genetika, teško detinjstvo. Naravno, to je irelevantno u kontekstu zakona koji ga procenjuje kao opasnog po druge i opravdano stavlja iza rešetaka. U kontekstu prijateljstva, čak i serijski ubica može imati prijatelja koji ga razume, koji ga posećuje u zatvoru i razgovara s njim. Pod uslovom da to nije jedan od onih „sam si kriv“ prijatelja. Takvi ni za sebe nemaju razumevanja.

Istuširala sam se Šanelom 5.

Uvek sam mrzela taj parfem,

miriše na starost,

na užeglu šminku i znojave perle.

To je parfem za nekrofile.

Ja volim jednu ženu

kojoj su crvi pojeli oči,

zagušljivo je sad u njenom kovčegu,

duša mi je u njenom trulom telu,

a njena se preselila u moje.

Danas joj je rođendan,

napunila sam 62,

šetam njenu dušu po svetu.

Htela sam da je vodim na kolače,

ali nisam mogla da ustanem sa kauča.

Mogla sam samo da plačem u pidžami,

pa onda izađem na buru

da mi hladi otekline od suza

i da kupim taj parfem za mrtvace

namirišem se jako, utopim kaput u njemu,

oči su mi staklene i prazne,

raskopčani kaput vitla na buri

celi grad miriše

na Šanel 5,

na mene, na nju, na smrt.

Od kad postojim na internetu, dešava se da me na mrežama dodaju i prate neki satanisti, obožavaoci Lucifera, zaljubljenici u zlo… Kakve veze imamo oni i ja? Meni je to loženje na Sotonu toliko tupavo i seljački, u moralnom smislu jadno, u estetskom smislu jeftino, ma totalni treš. Ja se ložim na ljubav, na boga, na dobrotu, na istinu. Zadnji put sam mračila u srednjoj školi, mada ni to nije bila naklonost prema zlu, već običan darkerski fazon kroz koji svako valjda nekad prođe.

Možda ih je privlačila cover fotka na Fejsu, zadnja korica moje knjige „Halter ego“, koju sam sama dizajnirala, nartpala svakakve neonske reklame za striptiz, pečene svinje, drogu i neonski krst na kome piše “Jesus saves”. Kad je moja sestra prvi put videla knjigu, rekla je: “Korica ti je satanistička!” Ja sam se tu, naravno, smrtno naljutila, uvredila, morala sam da joj objasnim da taj krst nisam stavila cinično i podrugljivo, nego ozbiljno.

– Ma daj, stavila si krst među ta neonska svetla…

– Šta fali neonskim svetlima? Meni su lepa, uvek sam ih volela.

Krst ne mora da bude samo od metala, drveta i kamena. Može da bude i neonski. Može da stoji pored narkomana i striptiz barova. Kao što je Isus stajao među bolesnima, jadnima, posrnulima, među prostitutkama i razbojnicima. Zašto mi ljudi uporno želimo da ga smestimo u institucije i na pijedestale, da ga izolujemo i okujemo u elitu? A ako ga spustimo dole među ljude, mi smo odmah satanisti!

Uvek su mi se sviđale neonske ikone i generalno katoličke relikvije koje imaju mnogo opušteniju i raznovrsniju estetiku od pravoslavnih, koje su previše stisnute u kanone. Pre nekoliko godina u Beogradu sam kupila neonsku ikonu kod Kineza za 200 dinara. Kineskinja koja je radila na kasi, mrtva ozbiljna mi je rekla: “To mnogo lepo!”, a mi smo se mesecima smejali njenom naivnom ukusu koji nije primećivao element kiča koji dominira u izgledu ikone, već je na njoj videla samo svetla i boje i to je za nju bilo prosto lepo! Zanimljivo kod te ikone je kako na nju reaguju različiti ljudi koji dolaze kod nas. Vrlo mali broj kuži o čemu se ti radi. Neki misle da smo, kao i ta Kineskinja, kupili ovu ikonu jer mislimo da ona zadovoljava najviše kriterijume lepote. Neki misle, kao moja sestra, da se izrugujemo hrišćanstvu. Retko ko, možda niko, ne kapira da se niti rugamo ikoni niti divimo njenoj lepoti, već je volimo takvu kakva je, vesela, neozbiljna, jeftina i svetleća, kičasta i naivna, izrađena tamo negde u Kini u desetinama hiljada primeraka, sa likom Bogorodice i malog Hrista. Ja u tome ne vidim ništa satanističko. Ako bog ne može da obuhvati i razume jeftinoću, kič i neonska svetla, onda to nije pravi bog.

Da rezimiram, poklonici Lucifera neka me se okanu, nemamo ništa zajedničko. Ja nisam kukavica da se priklanjam zlu. Najopasnije je biti dobar. Opasno po nas same, razume se. A to je ultimativna opasnost, nemeriva sa bilo kojom drugom. Biti opasan po samog sebe. Mi dobri ljudi živimo taj opasan život, mi smo opasni momci, a ne vi. Nama ne trebaju inkvizicije, lomače, zlatni oltari, kao ni mračni obredi, pentagrami i tuđa krv. Ovom našem bogu koji je svemoćan, dovoljni su neonski krst i plastična kineska ikona.

Objavljeno u https://www.teklic.hr/featured/kolumna-kako-dise-tako-i-pise-frida-sarar-neonska-ikona/173788/

U gradskom prevozu u Rijeci videla sam čudo. Od kazališta do Krimeje, u autobusu broj 2, ispred mene je sedela nesvakidašnja baba.

Na prvi pogled, ona je obična starija žena. Ima možda oko sedamdeset. Izgleda vitalno, pristojno i bistro. Ima biserno belu, čistu, uredno podšišanu kosu. Nema bore, ali koža joj je tanka i ima poneku staračku pegu, po tome se vidi da je baba. Nosi elegantnu štepanu ljubičastu jaknu, pantalone i kožne čizme. Razgovara sa ženom koja sedi pored nje. Pričaju o starosti i smeju se.

Ne znam šta me je uopšte privuklo da čujem njihov razgovor. Obično sam u svom svetu i ne volim da buljim u ljude. Držim to buljenje na ulici za, u najmanju ruku, nepristojno, a zatim i besprizorno i nasilničko. Ali ova žena mi je privukla pažnju na način da sam sav svoj periferni vid i sluh usmerila prema njoj, praveći se fokusirana na nešto drugo.

– A koliko vi sad godina imate?

Pitala ju je žena pored nje.

– Devedeset i jednu.

Molim??? Zatresla sam glavom levo desno, kao da mi je lobanja zvečka i periferni vid i sluh pretvorila u primarni. Pogledala sam direktno u ženu i razrogačila oči. Ne, ništa nisam previdela. Ona izgleda baš kao što sam opisala. Osim toga, imala je još nešto što je njene godine činilo neverovatnijim. Njen pogled, njeno držanje i njen glas.

Oči su joj bistre, nema u njima ni traga neke staračke odsutnosti, zamagljenosti i praznine. Pogled joj je živ, pun, prisutan. Govori kao mlada žena. Ima boju glasa tridesetogodišnjakinje. Sve što kaže je razgovetno i smisleno. Razgovor s njom je dinamičan i brz, ali u isto vreme i sasvim nenametljivo običan, pristojan i lucidan. Ne prodaje ona nikakve staračke mudrosti. Ne nastupa kao jedan od onih gordih napornih staraca, ponosnih što su sačuvali pamet pa sad drže životne lekcije. Ona je obična mlada žena koja se vraća sa pijace. I to doživljava kao sasvim prirodnu stvar. Nije ni ćudljiva ni luda, ni dementna ni zbunjena, ni usporena ni izgubljena. Pokreti su joj laki. Način na koji maše rukama dok priča, njeni prsti, ramena, uspravna kičma. Okreće glavu levo pa desno, gleda kroz prozore dok razgovara. U njenim pokretima je toliko lakoće, kao da bi sad mogla da ustane i da potrči.

A opet, ništa od toga ne bode oči. Potpuno neprimetno izuzetna žena.

– Devedeset i jednu???

Ni poznanica ne može da veruje.

– Hahaha, svaki put kad mi dođe sin, pita me “Zar ti još nisi umrla?”, a ja mu kažem da sam planirala da živim do sto prve.

“Do sto prve, pih” pomislim ja “živeće ona i do sto desete i do sto dvadesete. Ovo telo i duh mogu da žive bar još trideset godina.”

Onda su pričale o svakodnevnim stvarima, o tržnici, o ishrani, o načinu života. To me najviše zanimalo. Jer imala sam pred sobom tajnu koja se otvorila. Odgovor na pitanje svih pitanja: kako ostati živ i normalan? Ne zanima me da otkrijem velike svetske mudrosti, zakone svemira i opšte istine. Niti me zanima eliksir mladosti i mladost kao takva. Zanima me život i umeće življenja. Zanima me dugovečnost na prvom mestu, jer gledam na život kao na najveću vrednost, pa čak i da ne umem da ga živim, dobro je živeti što duže. Na drugom mestu je pitanje kako se živi. Trećeg pitanja i nema.

Zanima me sve, od najbanalnijih stvari: šta jede, čime se bavi, kako je uspela da u zadnjih nekoliko decenija emulgatora, pesticida, plastike i zračenja, ne dobije tumor kao i svi ostali. Do toga kakve su joj misli, kako se raduje, kako tuguje, kako pristupa ljudima i stvarima, koliko im se daje, koliko ih se čuva.

Ne zanima me kako izgleda tako mlado. Jer to nije uzrok, to je posledica svega što ona jeste. Jurnjava za mladošću je jedna velika kompulsivna laž. Mladost je zavodljivi simbol koji zlorabi iluziju vitalnosti i života da bi zakamuflirao smrt koja u svima nama zjapi.

Oko ove žene nema iluzije. Zato je ona tako nevidljiva. Iluzije fasciniraju i bodu oči. Moja mlada starica nikog ne uznemirava svojim podvigom. Jer ona je, ljudi moji, pobedila zjapeću smrt, ispunila taj procep čistim, prostim životom. Ne koristi simbole da bi prikrila praznine. Nema šta da prikrije. Jednostavno je živa. A ja nikad do sad nisam srela nikog ko je živ.

U gradskom prevozu u Rijeci videla sam čudo.

Objavljeno u https://www.teklic.hr/featured/kolumna-kako-dise-tako-i-pise-frida-sarar-cudo/171990/

Moj otac uvek priča jezikom sagovornika. Koristi njegove uzrečice, poštapalice, kopira njegove tikove i uzdahe, oponaša akcente. Sagovornik to nikad ne primeti, jer ljudi nisu svesni osobenosti vlastitog načina govora. Neupućenim posmatračima takođe promiče ova jezička mimikrija kojom se moj muški roditelj tako vešto služi. Ali zato mama, sestra i ja, mi vidimo i čujemo sve. I jedva se sustežemo da ne puknemo od smeha.

Zašto on to radi? Neko bi rekao da je takvo ponašanje inferiorno i potčinjeno sagovorniku. Kao da svima pokušava da udovolji, da ih ne uznemiri svojom drugačijošću, kao da briše konture individualnog i stapa se sa identitetom nekog tamo čoveka. Ali ne. Ja ga dobro znam. U toj njegovoj igri nema ništa inferiorno, naprotiv. Navlačeći na sebe tuđe jezičko ruho, on namerno ostaje nevidljiv, neuhvativ, nedodirljiv. On se ne izlaže, već razgovara iz senke. U toj neodređenosti je njegova moć. Dok sagovornik naivno i iz srca prosipa sva zamuckivanja, štucanja, dramske pauze, psovke koje je nasledio od babe, gramatičke greške koje odaju nivo njegovog obrazovanja i zakukuljene akcente koji odaju krajeve iz kojih je potekao, moj otac stoji naspram njega kao ogledalo, i u tom ogledalu sagovornik ama baš nikad ne vidi sebe. On misli da vidi mog oca, i naseda na trik.

Opet pitam, zašto on to radi? Zašto želi da bude gospodar razgovora? Zašto se ne odaje? Zašto tako ljubomorno čuva istinu svog jezika? Mislim, morate me razumeti. Ja sam njegova ćerka. Ja sam ona koja uzme svoj jezik i njime probija tunele kroz Dinarske planine. Ja jezik koristim kao malj. Zamahnem i ne gledam ko će da pogine, čija će glava, uključujući i moju, da ostane smrskana. Moj jezik je naturalizovan, ogoljen i isturen. Tamo u tom jeziku koji je van, ispred vašeg nosa, stoji i moje srce. A gde je srce mog oca? Ono je daleko, iza sedam gora. Moj otac je dečak i cinik. Deca su čista i okrutna, a cinici su ranjivi i distancirani. Ljudi sa dečijim dušama često u odraslom dobu postaju cinici da bi se zaštitili od okrutnog sveta. Ono što im je zajedničko, cinicima, kao i deci, jeste igra. I jedni i drugi koriste igru kao diskurs, kao odnos prema svetu.

Moj tata koristi jezik kao igračku. On tako zabavlja sam sebe, bez želje da ikoga povredi ili obmane. Njegova igra nema cilj izvan sebe. Sve je stvar trenutnog zadovoljstva. Tu njegovu radost, dok naleže na tuđe glagole i padeže, vidimo mama, sestra i ja. Kao da izvodi malu predstavu, sam za sebe, i to ga beskonačno raduje. Naravno, s godinama je postao svestan da ga mi vidimo, ali ga to nimalo ne dekoncentriše da u razgovoru sa tetkom iz Pepeljevca kaže „grdan ja“, a u razgovoru sa mojim mužem koristi sve same hrvatske reči. „Biserka, deder dodaj mi malo kruha!“, rekao bi za stolom mrtav ozbiljan, a mi bismo, zajedno sa Šararom, vrisnuli od smeha.

Kad biste samo znali koliko su me ta njegova distanciranost i igra zbunjivale i povređivale dok sam bila mala. Imala sam velike muke dok tamo negde sa dvadeset godina nisam shvatila da jedan emocionalni, principijelni, bukvalistički trupac kao što sam ja, ima oca koji je karakterno potpuno drugačiji, koji drugačijim mrežama hvata svet, drugačije hendluje realnost, drugačije pokazuje emocije i drugačije se služi jezikom. Svi ti njegovi „načini“ su ga činili dalekim i hladnim, jer ja sam bila devojčica sa srcem na površini očiju, a moj otac dečak kojeg je težak život naučio da duboko sakrije svoje srce. Stalno mi je falio, iako je stalno bio tu. Nepodudarne skalamerije naših karaktera nam nisu dozvoljavale da se vidimo. Ali jednom sam ipak odrasla i razumela ko je on, razumela sam njegove igre i njegov jezik, i pomislila sam, mora da mi je pružio baš bezbrižan život i puno me voleo, kad nikad nisam ni pomislila da srce treba da zatrpam rečima, da ga povučem sa površine, da ga sakrijem od sveta.

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-mimikrija/

Kad mi život najavi loše vesti, trudim se da ih dočekam u svom najboljem izdanju. U urednom stanu, sa čistom kosom, precizno iscrtanim obrvama i u garderobi koja miriše na topli pritisak pegle. Loše vesti su moji neprijatelji i neće me zateći slabu i nespremnu, neću da im se prepustim. Dočekaću ih sa gardom, ispruženim srednjim prstom i besprekorno izvučenim ajlajnerom na kapcima.

„Kad su depresivni i tužni, ljudi se zapuste, udebljaju, ne kupaju se, raspadnu se, a ti ležiš na tom kauču mrtva depresivna, kao neka uspavana ljepotica, skockana od glave do pete, kako je to moguće?”, komentariše moj muž.

„Ne mogu da dozvolim da se raspadnem na svim poljima. Jedan deo mene uvek mora da bude pribran i nadgleda onaj ostatak koji se raspada.”

Premda mi život nije obilovao lošim vestima i mazio me je više nego što sam ja to zapravo i htela, tokom ovih četrdeset godina dogodilo se par puta da me baci na pod.

Imala sam trideset godina i tek sam se bila udala za prvog muža. Prošlo je nekoliko meseci od venčanja i saznala sam da sam trudna. Na ginekološkom pregledu su me pitali: „Je li ovo planirana beba?“. Odgovorila sam da nije planirana, ali jeste željena. Rekli su mi: „Onda čestitamo!“, a ja sam poskočila od sreće. Od trenutka kad sam pomislila da sam trudna, osetila sam ogromnu, bezgraničnu ljubav prema malom životu u meni. Odmah sam prestala da pijem kafu, o alkoholu i cigarama nije bilo reči, kuvala sam povrće i meso na pari, mesila domaće hlebove, hranila se i živela najzdravije što jedna osoba može. Muž i ja smo se radovali što ćemo biti roditelji. Osećali smo kao da to već jesmo. Beba je bila tu, u mom stomaku, nismo je videli i bila je mala kao zrno susama, ali ipak, postojala je i bila je naša. Voleli smo je svim srcem.

Negde oko osme nedelje dobila sam nesnosne bolove u stomaku i celu jednu noć nisam spavala, osećala sam da mi se karlica raspada. Znala sam da tako jak i agresivan bol ne može da bude normalan i bezazlen, znala sam da nešto nije u redu. Ujutru sam prokrvarila. Otišla sam kod ginekologa koji me je nabusito i sa visine posmatrao dok sam se grčila od bolova koji su mi kidali utrobu. Rekao mi je:

„Zašto ste došli?! Znate li vi da u Francuskoj žene uopšte ne odlaze lekaru do trećeg meseca trudnoće?”

Izvikao se na mene i bukvalno me izbacio iz ordinacije. Bilo je to u Domu zdravlja Vračar, u Beogradu. Izašla sam u hodnik i otišla do WC-a, a tamo sam imala šta i da vidim. Krvarenje se pojačalo, na farmerkama sam imala lokvu krvi. Počela sam da plačem glasno i u suzama ponovo utrčala u ordinaciju, rekla mu šta se dešava i zamolila ga da preduzme nešto, a on mi, kolutajući očima, napisao uput za Zvezdarsku bolnicu koja je bila najbliža našem stanu. Muž me je odvezao tamo, na ultrazvuku su mi rekli da je bebino srce stalo i da odmah moraju da obave kiretažu, jer plod neće izaći iz mene sam i preti mi opasnost od infekcije. Doktor iz Zvezdarske bolnice je bio topao i smiren. Rekao mi je da se ne sekiram, da se to događa ženama svaki dan i da ću jednog dana ipak biti majka. Pitala sam ga mogu li da odem do stana po lične stvari, a on mi odgovorio da mogu, ali da požurim jer će zahvat biti izveden još danas. Seli smo u auto i otišli do stana.

Kad smo otključali vrata, zapljusnula nas je mukla tišina, hladni mrtvi podovi i smrznute zavese, čitav prostor kao da se zaledio i isključio zvuk. Naš stan se pretvorio u grob. Muž je ušao u malu kuhinju, zatvorio za sobom vrata, da ga ne vidim i počeo da plače. Čula sam ga kroz zatvorena vrata kako jeca.

Ja sam tada smireno, poput nekog bezdušnog monstruma, spakovala svoje stvari, spavaćice, bade mantil, neseser sa šminkom. Stavila sam rumenilo i nacrtala obrve. Moja ruka je vukla smirene poteze koje sam posmatrala u ogledalu, dok je iz mog stomaka tekla krv, tekao život, tekla najveća ljubav koju sam do tada osetila. Negde na okrajcima moje psihe, sedela je neka treća ja, koja je posmatrala ovu koja krvari i ovu koja crta obrve i pitala se Ko je ovde lud? Kakva sam ja to osoba? Nešto kao hladnokrvni ubica? Nisam bila jasna sama sebi, nisam razumela odakle mi tolika smirenost i briga za obrve u najgorem trenutku života, ali ruka nije prestajala da crta, da u neseser slaže maskaru, senke, karmine, tečni puder i gel za kosu.

Probudila sam se na bolničkom krevetu, prazna, kao bačena zarđala konzerva, kao podzemni prolaz noću, kao ukleta olupina vagona u kome su ljudi nekada večerali i nazdravljali šampanjcem. Iz te praznine eksplodirala je džinovska pečurka atomskog udara tuge, kakvu nisam osetila nikada do tada. Počela sam da plačem glasno, kao narikača, nisam mogla da stanem, tuga me raznela. Žene sa kojima sam delila sobu, a koje su se smenjivale tokom tih sedam dana u bolnici, tešile su me na smenu. Neke su tu bile zbog kancera materice, neke su skidale spiralu, neke su isto kao i ja, imale spontani pobačaj. Jednu prostitutku je makro doveo da abortira i otišla je iz bolnice na njegov poziv, dva sata nakon intervencije, iako je morala da leži bar dva dana. Sve one bi se sjatile oko mene kao pčele, kad čuju taj krik, krik žene kojoj su upravo iščupali srce.

Tokom tih sedam dana, uredno sam menjala roze, cvetne, čipkaste i svilene spavaćice. Moje lice je uvek bilo prekriveno pristojnim slojem šminke. Ljudima koji su mi dolazili u posetu, ljubazno sam se osmehivala i govorila kako je bolnička hrana odlična, imamo veliku terasu na koju izlazi soba i uživamo kao u hotelu. Svi su mislili da se nosim sasvim dobro sa onim što se desilo.

Ja nisam znala kako sam. Ništa od onoga što sam radila i osećala nije bilo pod mojom kontrolom. Ni ova koja se šminkala, ni ova koja je vrištala. Obe su bile iracionalne i radile ono što moraju.

Setila sam se sebe deset godina ranije, kada sam operisala krajnike u Kragujevcu. Doktor je ušao sa studentima u moju sobu gde sam sedela u krevetu tri sata nakon operacije, potpuno našminkana sa punđom, u dvodelnoj spavaćici i veselo viknuo:

„Oooo, pa šta je ovo, ovo nisu pacijenti!”

Ja sam mu se nasmejala i slegnula ramenima, jer još uvek nisam mogla da pričam.

Trinaest godina pre toga, u dečijoj Niškoj bolnici operisala sam slepo crevo. Imala sam sedam godina i provela sedam dana bez roditelja. Posete nisu bile dozvoljene. Fizički bol koji sam osetila nakon operacije, nisam doživela nikad više u tom intenzitetu. Plakala sam satima, nijedna dežurna sestra nije došla da vidi šta mi je, da mi da gutljaj vode. Bila sam dete koje je tek krenulo u prvi razred. Ali već sledećeg jutra, otac mi je dobacio kroz prozor Mikijeve zabavnike i vokmen i ja sam skakala po sobi na onoj jednoj nozi na kojoj mogu da stojim. Upoznala sam decu sa celog sprata i svake noći ih budila da pravimo žurke i jedemo slatkiše, iako to nismo smeli. Ta mala ja nije htela da dozvoli da bude jadna i bespomoćna. Nije imala ajlajner i rumenilo, ali je imala levu nogu, stripove i noćne žurke. Ona o meni celog života brine i spasava me. Celo moje psihičko zdravlje, snaga, samostalnost i sposobnost da sve preživim bez ičije pomoći, leže u njoj.

Ona je tu i ovih dana kad mi umire majka. Smrt roditelja je jedna od onih stvari oko koje se čovek sruši i iznova izgradi. Kao i rođenje deteta, to je inicijacija u novi nivo zrelosti, u novi način postojanja. To je ono što nas čeka od kad smo se rodili, a za šta nikad ne možemo biti dovoljno spremni. Mislim o njoj svaki dan. Kad legnem u krevet, molim se za nju dok ne zaspim. Ponekad se ta molitva završi u suzama koje me potpuno savladaju i obuzmu. Muž me grli i mazi po kosi, natopim gomile maramica i zaspim tek kasno u noć. Ali onda ujutru ustanem, odaberem najlepšu garderobu, pažljivo vodeći računa da harmonično i sa ukusom uklopim detalje. Šminkam se i feniram kosu, idem na koncerte, u galerije, na festivale. Smešim vam se na fotkama sa Fejsbuka i Instagrama. Ne želim da vas obmanem. To što vidite, to jesam ja. Upravo tako izgledam kad sam najtužnija, kad se oko mene rvu život i smrt, kad na svaki pisak telefona moje srce stane očekujući poruku „Umrla je“, kad stojim na pragu nove ere svog postojanja u kojoj će neko veći od mene zauvek ugasiti svetlo na onoj strani sveta koja se zove Majka.

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-majka/