Ponekad mi se čini da sam se pretvorila u zemlju na kojoj raste moje dete. On je mlada biljka i njegovo tanko razgranato složeno korenje prožima celo moje biće.

Ja sam nekad takođe bila zeleno stablo, život koji je rastao, stremio ka nebu, disao svojim lišćem i rasklapao cvetove. Bila sam i zreli plod koji je svoju jedrinu crpio iz vlažnog tla, služio se kišom i suncem i bio svrha sam sebi, a celi okolni svet je tada bio moja pozadina i podloga mom životu. Dok ne postane roditelj, čovek nije ni svestan slobode, vremena i beskonačnih perspektiva koje su mu date. On živi da bi napredovao, da bi bio bolji, moćniji i bitniji. Briga o sopstvenoj egzistenciji, koliko god teška i naporna bila, ne može ni da se poredi sa kvalitativno drugačijom vrstom brige, koja nosi neuporedivo veću odgovornost, potire egoizam i pomera fokus sa nas samih – to je briga za drugog.

Kada je briga za drugog posledica obaveze proizišle iz morala, deo opisa posla kojim se bavimo ili društvene uloge koju imamo, onda je sva ta odgovornost i nesebičnost, premda značajna, časna i plemenita, ipak nekako spoljašnja i nadograđena na čoveka kao lego kocka. Ali kada je biće o kome brinete izašlo iz vašeg stomaka, hranilo se iz vaše krvi, živelo ispod vašeg srca, onda ta obaveza koju osećate prema njemu, nikne unutar vas, pusti korenje u vama, isprepliće se sa organima, obavije vam se oko kostiju kao bršljen. I vi nikad više niste biljka koja stremi ka nebu. Vi ste majka, vi ste zemlja iz koje raste život.

Preturala sam jutros po košarici sa povrćem koje sam kupila pre par dana, gledajući šta bih skuvala za ručak. Otkrila sam da su dva-tri krompira proklijala. Uzela sam ih u ruke i setila se reči moje mame: “Nikad ne jedi zeleni krompir, a ni onaj koji je počeo da klija.“ Naravno da sam uvek terala po svom, činilo mi se da mama preteruje. Odrezala bih zelene ili proklijale delove sa krompira i kuvala ih kao da im ništa ne fali. Ali jutros sam uzela taj krompir u ruku i izgledao mi je drugačije. In njega su nikle mlade stabljike, izgledale su vitalno i zdravo. A krompir se nekako smežurao i više mi nije izgledao kao korenasti plod, već kao zemlja na kojoj raste novi život.

Pomislila sam „Ovo sam ja. Ovo je svaka majka.“ Mi se nakon porođaja prostremo i pustimo da deca rastu iz nas, da crpe iz nas sve što im treba, da uzmu ono najhranljivije i najsočnije. Ne razmišljamo šta će nam ostati. Sa tim ostatkom mi se dovijamo da živimo neke živote, imamo neke karijere, volimo sebe i budemo srećne. To vam je, ako mene neko pita, najveća razlika između biti i ne biti majka. Biti majka nije samo jedna funkcija više, niti samo dodatna dimenzija koja obogaćuje život, to je suštinsko defragmentiranje, pretapanje i restrukturiranje nas kao bića. Do te mere radikalna promena, da vam je niko ne može unapred objasniti niti najaviti. Svaka od nas je doživljava kao da je prva na svetu i da se pre nje to nikome nije desilo. Tek tada zaista shvatimo šta nam znače roditelji i koliki je podvig naših majki, iz čijih smo tela i duša, od trenutka kad smo rođeni, crpili ono najdragocenije i najživotnije. Zasadili smo stopala u njihov trbuh i rasli zagledani u sebe i budućnost. A one su gledale u nas i lica su im sijala od sreće.

Ne znate vi kako moja majka priča priče. A tek deda kako ih je pričao. Kad oni počnu, stvarnost se povuče korak unazad i priča zauzme njeno mesto. Te priče nisu izmišljene. To su događaji iz njihovih života, ponekad toliko neverovatni da bi ih bilo nemoguće izmisliti. One su moja privatna, usmena lektira, koja me je obrazovala dublje i snažnije, nego ona školska. Ima ih desetak i rekla bih da je možda moj zadatak da jednog dana, pažljivo i dosledno napišem svaku od njih.

Letos smo muž i ja, na jednoj terasi pored Rasine, slušali neke od tih priča. On prvi, a ja hiljadu i prvi put. Moja majka bi celim telom, mimikom i pogledom otišla tamo, na mesto gde se dešava priča i odande nas izveštavala. To nije pepričavanje, to je ponovno oživljavanje neke davne situacije, na način da slušaoci i čitavo okruženje budu usisani u pričinu realnost. Ona bi počela da priča i mi više nismo bili na terasi.

Bili smo na bugarskoj granici devedeset i neke, gde grupa, što švercera što običnih građana koji su krenuli da kupe jeftine stvari za ličnu upotrebu, gura autobus koji se pokvario, tu negde petsto metara iza granice, po cičoj zimi i sa glavama punim brige, dok prislanjaju smrznute dlanove na prokletu krntiju. Hoće li im bugarski carinici oduzeti sve što su kupili ili će se ovaj put provući? Onda autobus nekako upali, ali na granici “mrka kapa”. Čeka se na toj zimi, beskonačno se čeka, dok Bugari većaju o sudbini naše ucveljene ekipe. U autobusu je ledeno, grejanje ne radi. Svi su izašli napolje, stoje i cupkaju ne bi li se zagrejali.

Odjednom preko cele granice, preko kolone sumornih vozila, pukne dugačak zvižduk, glasan kao grmljavina. Mamina strina Slobodanka, Crnogorka koja se udala za Kruševljanina, bila je poznata po zviždanju koje je treslo svadbarske šatore duž Rasine i Morave. Kad ona stavi dva prsta na uglove usana i zazviždi, svi zvučnici, pojačala i mikrofonije padnu u senku. Strastvena, opasna i sposobna. Ta je imala bašte i voćnjake i ružičnjake i ogromnu kuću, dva sina i muža, proizvodila zimnicu u razmeri omanje fabrike, a o raznovrstnosti svega što je spremala, kuvala, uzgajala, isheklala i izvezla, da ne pričam. Osim toga uvek bi bila šef kuhinje na svim velikim veseljima, nadgledala kazane, pihtije, prženije od iznutrica i učestvovala u zavijanju stotina sarmi. Usput bi, kad sve to obleti, ušla u šator raširenih ruku, pa onda raspalila zvižduk od kog pola sata zvoni u ušima.

Vratimo se sad na bugarsku granicu devedeset i neke. Pedeset ljudi je izašlo iz pokvarenog autobusa u kome ne radi grejanje i pitanje je hoće li opet upaliti na gurku. Čekaju da carinici odluče šta će sa njihovim torbama. U te torbe spakovali su peškire, čarape, zimske jakne za decu, one slane bugarske paste za zube, hemijske olovke i plastične lustere. Oni koji švercuju spakovali su tu celu svoju platu za sledeći mesec. Moja mama je spakovala jedne kožne čizme na pertlanje za ćerku koja ide u sedmi razred. Cupkaju oni tako i cvokoću, kad odjednom:

– Fjuuuuuuuuuuu!

Svi se trgnu i pogledaju u strinu Slobodanku, a ona iz džepa izvadi belu maramicu i počne da zviždi Moravac. Tata rata tara rata… Kao da je neko rekao “sad!”, pedesetoro ljudi iz pokvarenog autobusa uhvati se za ruke i počnu da igraju kolo. Tu, na bugarskoj granici, na minusu, umorni i polomljeni od puta, sa strepnjom da će otići svojim kućama bez ičega, opletu oni Moravac kao da sutra ne postoji.

Tu sad moja mama ustaje sa stolice na rasinskoj terasi, poskakuje dok priča tačno u taktu Slobodankinog zvižduka. Slogovi su joj isprekidani smehom. Smejemo se i mi, oči nam zasuze od smeha. A opet, pomalo i drhtimo, tražimo nešto da prebacimo preko ramena, hladno je, brate, na bugarskoj granici.

Nešto su im uzeli, nešto su ipak doneli kući. Autobus su gurali stotinak metara, pa je upalio. Vozač Žikica je bio toliko umoran da je počeo da priča ljudima oko sebe kako vidi borove i jele, učinilo mu se da vozi kroz Zlatibor. Na kraju su ipak bezbedno stigli. Kad su legli u svoje krevete, molili su Boga da se ovo nikad ne ponovi.

Ipak, u pričama moje mame, ponavljala se ta noć još deset, dvadeset puta. Svaki put jednako stvarna i živa kao devedeset i neke. Svaki put tužna i smešna i očajna i prkosna.

Noć na bugarskoj granici uvek me podseti zašto ono beše treba verovati u ljude.

 

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-noc-na-bugarskoj-granici/

Moji preci su bili seljaci, nadničari bez zemlje; beda, muka, krvavi rad i borba. Osećam ogroman ponos dok mislim o njima. Nosim njihove gene, njihovu čistu krv, njihovu dobrotu i poštenje. Na tom finom tlu sam nikla, te duše su mi dale život, dale mi pamet, lepotu, hrabrost, zadužile me da ostanem na istom tragu, usmerena na dobro i ništa osim dobra.

Moje poreklo je plemenito, ja sam potomak dobrih ljudi.

Nana nije hodala do sedme godine života, a kad je prohodala išla je svaki dan par kilometara daleko preko brda, da u kuću donese krčag vode. Bila je niska i plava i zauvek obeležena svojim nehodanjem. U susednom selu je živeo Živorad koji je od detinjstva na leđima nosio grbu. U svetu ugovorenih brakova, srpskom selu pre 70 godina, njih dvoje su bili savršen par. Živorad i Marica, dvoje ubogih. Moji baba i deda.

Sagradili su kuću od blata i malu štalu. Nikad nisu imali traktor, za rad u njivi su uprezali krave. Deda je bio žilav i mršav, stegnut kao čvor. Nana je celog života zavidela ženama sa velikim stomakom, smatrala je debljinu luksuzom bogatih.

„Vidi ovu Katu, isturila stamak pa se sve ponosi!”, komentarisala bi kad na putu ugleda svoju komšinicu.

Nana je radila od jutra do mraka i nikad nije bila praznih ruku. Čak ni uveče, kad joj na sedeljku dođu žene. Dok razgovaraju i piju kuvanu rakiju, držale su igle u rukama, da ruke ne stoje „zaludne“. Isplela nam je svima sve što se isplesti može, džempere, prsluke, suknje, rukavice, patofne, tkala je ćilime i krpare, prela vunu i farbala je, heklala od nje ogromne prekrivače, vezla jastučnice i težane posteljine. Čitav tekstil potreban jednom domaćinstvu je ona svojim rukama izradila. I sve to, do kraja života, prala na ruke. Prvo na reci, a kasnije, kad su dobili vodu u dvorištu, ispred svoje kuće.

Svaku koru za gibanicu je sama zamesila i razvila, od brašna koje je u vodenici samlela, od pšenice koju su ona i deda posejali. Jaja su bila iz njenog kokošinjca i sir je ona pravila od mleka svojih krava, mast od pastrme koju su uhranili i zaklali te jeseni. Svaki obrok koji je skuvala bio je od sastojaka koje su ona i deda sami proizveli. Drva kojima je podlagala šporet bila su iz njihovog zabrana. Nekad bi me vodila u šumu da beremo pečurke ili divlje kupine. Svake godine je pravila desetine flaša sirupa od divljih kupina i slatko od divljih jagoda. Gledala sam je kako hitro savladava šumske nizbrdice, kao mala divokoza, spretna i stabilna, kao da nikada nije bila ona devojčica što tako dugo nije znala da hoda. Na ulazu u divlje kupinjake, gomile zamršenih žbunova čije su tanke grane bile pune sitnog trnja, govorila mi je da je sačekam i ne idem za njom.

„Nije ovo za tvoje nežne ruke.”

Onda bi izašla odande sa punom korpom crnog šumskog blaga, a najveću i najlepšu kupinu bi držala u ispruženoj ruci i spustila mi je na dlan.

„Vidi Mino, kako je lepa. Slatka ki šićer! Jedi odma. To je dobro za krv. Vodila bi te sad i gorna do Srednjaka na izvor, znaš kako je voda ladna. Živko i ja celi dan kopamo na suncu i kad ožednimo ne možemo da popijemo više od dva, tri gutalja. To je dobra voda. Al neću da te mučim, boleće te noge. Nisi ti naviklo da toliko odaš po šume. Vi ste deca fala bogu pismena, niste se namučili ki mi. Al volela bi da te jedanput odvedem, da vidiš naše zabrane gor u šume, gde smo ostavili mlados.”

Deda je kopao po tuđim njivama kao nadničar, vraćao se uveče spečen od sunca, od gladi, večerao bi i legao da spava na mali neudobni kauč koji su dobili kao svadbeni poklon, da bi se sledećeg jutra opet probudio u pola 4.

Kad njihov dan počne, napolju je uveliko noć. Sa natkasne se čuje jedna radio stanica, sa šporeta miriše slatka kafa i njih dvoje se smeju. Tako ih se sećam. Preko dana mi nana pokazuje kako se plete, kako se razvijaju kore, kako se pravi najukusniji tikvenjak na svetu, od jarkonarandžaste tikve iz njene bašte, kakvu više nikada u životu neću jesti.

Naravno, sve sam naučila i sve zaboravila, moj život je drugačiji. Ne mogu ni da zamislim toliku količinu posla, a kamoli da radim i deseti deo toga. Nekad se pitam da li su naše generacije nesposobne, razmažene, odakle nam toliki umor, nedoraslost dnevnim obavezama i problemima, odakle nam depresija, anksioznost, bulimija i anoreksija, odakle nam nerazumevanje, neslaganje, nemanje strpljenja i odsustvo volje.

Posmatrano iz naše perspektive, moji preci su mučenici. Jadnici koji su čitav život proveli u teškom radu, koji nisu ni živeli. Ali da vam kažem, ja sam bila tamo među njima, spavala kod njih i jela sa njima. Oni nisu bili jadnici. Oni su bili srećni. Oni su se voleli. Oni su pevali. Pevali glasno, u dvorištu, u kući, na njivi. Išli na svadbe i slave. Dan su počinjali i završavali sa osmehom. Vaspitali i školovali dva sina. Dobili mene.

U svojim narcisoidnim osvrtima na realnost često vidim sebe kao krunu njihove dobrote i poštenja. Njih dvoje sa falinkom, dobili prvo zdrave i prave sinove, a onda i unuku, visoku, uspravnu, koja trči i smeje se i peva i misli i najlepši momak iz sela bi da je ženi. Njihova loza se oplemenila, od grbavih predaka, iz čvorovitih stabala, nikli su raskošni cvetovi. Jer je drvo iznutra bilo zdravo, jer je zalivano ljubavlju i dobrotom. Rodila sam se ja, mala princeza gorštačkog plemena sa Jastrepca. Prva koja je završila fakultet u široj familiji. I to onaj fakultet koji ničemu ne služi, onaj grofovski, čistu filozofiju. Nana je bila ponosna na mene jer sam pismena i jer sam „videla sveta”, bila je ponosna na moju visinu i na crnu kosu i prava leđa. Ali je i dalje mislila da je njeno selo najlepše mesto koje postoji, da njenim ormarima punim rukotvorina ne može da parira nijedna polica s knjigama i da život sa Živoradom ne bi menjala ni za šta na svetu. Ja sam pisala pesme o njoj i njenim mačkama, a ona me je terala da ih čitam uveče, kad se babe sa iglama u rukama okupe oko šporeta. „Moja Mina“, tako me je zvala. Bila sam tri glave viša od nje i beskonačno više sam znala o svetu iz knjiga, ali ona nikad nije prestala da za mene bude izvor mudrosti i sveti gral srećnog života. Savete koje sam dobila od nje zauvek čuvam i pamtim, stavljam ih u svoj život, u tekstove koje pišem.

Ponosna sam na svoje poreklo jer mi nije omogućilo nikakvu perspektivu, protekciju, nije mi dalo nikakav zadatak, ni ambiciju. To poreklo nije građansko i intelektualno. Nije imao ko da me gura, da me nameće i propagira. Niko ništa nije očekivao od mene. A ja sam opet uradila sve.

Ljudi koji se pozivaju na titule svojih predaka obično sami nisu napravili ništa. Ali daleko od toga da sam sve uspela bez ikakve zaleđine. Moja zaleđina, velika kao Himalaji, bile su mirne savesti predaka, dobrota kojom su isijavale generacije iza mene, poštene duše Marice i Živorada koje su mi ulile najveću zamislivu moć. Moć čistog srca.

Dok razmišljam o savremenom svetu koji je pismen, informisan, oblikovan brdima jeftine garderobe i gotove hrane, svetu u kome ne moramo ništa da napravimo svojim rukama, u kome ležimo na sofama i hranimo se hamburgerima, u kome smo dozlaboga dokoni, otuđeni i nesrećni, ne brinem toliko za nas, brinem za naše potomstvo, za generacije koje će doći. Jesmo li mi preci nepokretnih i grbavih? Čime zalivamo svoje naraštaje? Gde nam je ljubav i životna snaga i dobrota? Osećamo li odgovornost prema svojim precima? Osećamo li zahvalnost?

Moj sin se rodio u Rijeci, na devetom spratu zgrade sa pogledom na more. Ima obrazovane roditelje i živi okružen knjigama. Voli da svira gitaru. Njegova vaspitačica kaže da nikada nije srela tako pošteno i istinoljubivo dete. Nanino selo i njen život su tamo daleko iza morskog horizonta, nisu mu na vidiku. Ali i ona i selo spavaju u njegovim ćelijama, prožimaju njegove gene. Ja to znam i budim svog sina, učim ga da bude dobar, da je u dobroti sva snaga i lepota ovog sveta. Učim ga da bude pošten i da se ne boji da voli. Trudim se da svojim primerom zadužim njegovu decu, da izrastu u vitezove i vile, da čvornovata stabla njihovih čukundedova i čukunbaba, Marice i Živorada, Jura i Vice, Lovra i Tereze, Živke i Veljka, prekriju cvetovi od kojih će zamirisati svet.

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-plemkinja-iz-roda-gorstaka/

Jednog mladog pijanog leta na Brijunima, provodili smo svoje mamurne dane valjajući se po praznim plažama, skakali u zeleno prozirno more, da nas trezni i leči, pa sedali na bicikle i vozili se dugo, besciljno, dozivali jedno drugo preko proplanaka na kojima pasu srne, sedma generacija onih koje je lovio Tito dok je kraljevao na ostrvu. A od tad se tamo ništa nije promenilo. Vreme na Brijunima stoji već četrdeset i više godina. Kad krenete trajektom iz Fažane prema ostrvu, vi ste zapravo ušli u vremensku mašinu koja svakog dana, po ustaljenom rasporedu, iz ovog malog mesta vozi pravo u prošlošt. Tamo nema ni pravih turista, ni modernih hotela, ni glasne muzike. Sve je tiho, prirodno, nezagađeno. Plaže i zgrade sa razglednica iz sedamdesetih, neki tihi ljudi, zagledani u svoje knjige, u unutrašnjost svojih naočara. Davno zaboravljeni raj.

Tog dana Šarar je imao neki sastanak sa Radetom i Lenkom, a ja sam odlučila da ostanem na plaži. Međutim, shvatila sam da njihov sastanak nije “negde tamo”, već tu pored mene u plažnoj kafani i da bi trebalo da odem i kažem ljudima “ćao”. Navukla sam na telo belu pamučnu haljinu, bosa i čupava, zaputila se u birc. Kad sam zakoračila unutra, videla sam da za stolom sedi više ljudi, a jednog od njih sam odmah prepoznala. Pored mog muža, obasjan nekim svetačkim sjajem, sedeo je Ralf Fajns, čiji me pogled prostrelio od trenutka kad sam kročila u taj prostor i vukao me do njihovog stola. Pomislila sam u tom trenutku da mora da sam najlepša osoba na tom ostrvu, ma šta na ostrvu, na celom svetu. Zamislila sam sebe kao neku bosonogu crnu lepoticu, onu iz pesme Hanke Paldum, u beloj haljini prilazim njihovom stolu, pod od dasaka mi skripi pod koracima i svet se u tih nekoliko sekundi zamrzne, samo ja klizim kroz njega. Ma smrtno sam se zaljubila u sebe. Ali vrlo brzo sam shvatila da nije do mene, već do tog čoveka i njegove harizme, neke snažne mirne svetlosti koju njegova pojava emituje. To imaju sve velike zvezde. Obavija ih oreol čija svetlost pada na sve nas, pa se u njihovoj blizini osećamo posebno, prelepo, besmrtno.

Nekada sam mislila da su oni koji imaju status “zvezde”, u stvari isfabrikovani karakteri, izdizajnirani imidži, proizvodi raznih agenata, menadžera i producenata. Da su to neki ljudi koje na ulici i ne primetiš, i da je cela zvezdana prašina izmišljena stvar. Onda sam srela njih nekoliko i videla da su pravi. Da su njihove harizme velike kao život, tako velike da padaju po svima nama i sve nas oplemenjuju. Nisu svi svetački mirni i blagi kao Fajns. Ima ludih, strastvenih, histeričnih. Ima onih što uznemiruju i onih što umiruju. Ali svi oni imaju nešto i to nešto je pravo. Nije reklama, nije fora, nije imidž, nije trač. Pravo je.

Ostali smo još par dana na Brijunima. Sretala sam ga na uskim ostrvskim putevima za golf vozila i bicikle. Nasmejao bi se iz daleka i rekao “hi!”, ja bih mahnula sa bicikle i on bi mahnuo meni. Onda bih se okrenula prema Šararu i rekla:

– ‘Si video koja sam faca, maše mi Ralf Fajns!

Šarar mi se slatko smejao.

Stvarno nam je bilo dobro tog leta, svi smo uživali, sve nas je milovao taj zvezdani povetarac. Uživao je i naš zvezdani “prijatelj”, zasićen i nakljukan rajskim mestima uzduž i popreko ove planete, našao je i on u Brijunima nešto posebno, neki mir koji korespondira sa njegovim mirom. Ljude zagledane u unutrašnjost svojih naočara, ljude bez fotoaparata i olovaka naoštrenih za autograme. I običnu, nostalgičnu lepotu ovog ostrva u koje smo se svi zaljubili.

Godinu dana pre toga, u Fažani se događa fešta. Rade nas je svojim čamcem prevezao na kopno i ostavio nas u dimu pečenih sardela i točenog piva. Ogromna gužva. Na malim trgovima ljudi plešu uz neku pitomu istarsku muziku, jedu sendviče pune masnih sardela i nazdravljaju kriglama. Na velikom trgu je koncert Nena Belana. Mi smo već pijani, njišemo se i horski pevamo “Pričaj mi o ljubavi”. Sedimo prvo na nekom trotoaru, a onda na pragu fažanske katedrale, zagrljeni kao maturanti na ekskurziji. Jedemo sardele i pevamo Nenu prateće vokale. Onda ja krenem u toalet, tu do obližnjeg restorana. Unutra je gužva kao i napolju. Ljudi stoje ili prolaze kroz restoran u kolonama. Pomislim kako će ovo mesto biti pregaženo do sutra. Na povratku iz wc-a, probijajući se kroz gužvu, naletim direktno na čoveka, pogledi nam se sudare i u tri sekunde ti pogledi ispričaju sedam priča. Na kraju treće sekunde, postaje neprijatno to celo gledanje, jer mi se očigledno ne poznajemo, ali taj čovek mi se obradovao kao da me poznaje, kao da me oduvek zna. I krenuli smo negde, u suprotnim pravcima, ali smo zastali tu i stojimo već tri sekunde, na sred gužve, na sred Amazona od ljudi. Onda se oboje trgnemo, postidimo i on mi kaže nešto kao “zdravo”. Potpuno izbezumljena izađem iz restorana, otrčim do muža koji sedi na pragu katedrale i kažem:

– Sad sam srela Nebojšu Glogovca. On je moja srodna duša!

– Koliko se sećam, pre mesec dana si se udala za mene iz nekog razloga.

– Ma ne, ne u tom smislu. Sad sam ga srela i desila se neka hemija, neopisivo nešto. Kao da mi je u prošlom životu bio brat, kao da smo neki davni rođaci. Bože, kako se ovo retko dešava. Ovakvi trenuci su nešto najbolje u životu.

U vremenu koje je usledilo srela sam još par retkih, nadarenih, posebnih ljudi, a sledećeg leta i tog tihog Fajnsa i shvatila da je svima njima zajedničko ono što izazivaju kod drugih, osećanje da su nam bliski i da ih oduvek znamo. Osećaj da smo, dok gledaju u nas, jedina osoba na svetu. Kao da nisu ljudi, već neki kanal prema večnosti, prema onome univerzalnom, u šta se niz njihov pogled spustimo kao niz džinovski tobogan koji se završava u najužarenijem grotlu života.

Takvi ljudi ne umiru. Ne može da umre neko ko ima moć da sve oko sebe oživi. Smrt je tu u zabludi, ne shvata da je smešna i da ispada budala.

Ali nama koji ostajemo, ona remeti sve. Mi smo žrtve te smrti. U našem svetu ona je ugasila još jedno svetlo, zazidala jedan prozor. Svet nam je jadniji i mračniji. Kad izuzetni umiru, svet devalvira i sroza se. Smanji se i oslepi na jedno od svojih očiju.

Baš grozne stvari smrt radi svetu. A svet je i dalje trpi.

 

(Napisano na dan smrti Nebojše Glogovca.)

 

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-letnja-prica-o-zivotu-i-smrti/

Sve je počelo u Rijeci. U mom stanu, na mom kompjuteru i u mojoj glavi. Misao da moram da odem u Brus i stanem na stranu Marije Lukić.
Slušajući njenu priču u jednoj emisiji na youtube-u, u stomaku mi se stvorio onaj osećaj nepravde koja žulja, nepravde nepodnošljive kao svrabež. Osim toga, podvig te žene bio je hiljadu puta veći nego što se na prvi pogled činio. Ona je u borbu ušla kao neko ko se brani, bez ikakve ideološke motivacije, bez namere da menja svet. Sve što je tražila, jeste normalan život. Ispostavilo se da njen zlostavljač nije običan građanin sa kojim se ova stvar može prosto rešiti na sudu, jedan na jedan. Iza tog siledžije, Jutke, stajao je gotovo sav preplašeni i potkupljeni narod Brusa, mafija koja gradi hotele po Kopaoniku i, kako se on sam hvalio, Predsednik lično. Da bi pravda bila zadovoljena, Marija je morala da pobedi i nadjača sve njih. Dosta nemoguće zvuči, zar ne?
Međutim, tokom celog ovog procesa koji traje više od godinu dana, njoj se retko obraćao Jutka lično, dok joj se mafija sa Kopa i Vučić nisu obratili nikad. Ko je onda pretio Mariji i zašto je njen život u Brusu postao gorak i nepodnošljiv? Pretili su joj lokalni kriminalci, ubice, Jutkina ekipa. Pretili su joj na društvenim mrežama njeni sugrađani, muškarci i žene. Vređali je i nazivali groznim imenima. To su ljudi koje ona sreće na ulici, ljudi koji dolaze na njihova ročišta da ispred suda podrže Jutku i arlauču na Mariju.
Nisam mogla da shvatim da ne postoji nijedna osoba, osim njenog advokata, koja bi na tim suđenjima bila uz nju. Da li je moguće da su ljudi tamo toliko preplašeni? I s druge strane, da li je moguće da ima toliko ljudi koji bi zbog lične koristi i poltronstva razapeli nevinu ženu?
Ovo poslednje me razbesnelo. Rekla sam sebi: “Idem u Brus.” I odmah nekako naivno poverovala kako nema šanse da tamo budem jedina na Marijinoj strani, pa ima u ovoj zemlji dobrih ljudi. Mnoge ženske organizacije podržavju Mariju, pišu o njoj hvalospeve na internetu, kunu se u solidarnost i feminizam. Mislila sam krenuce dva-tri autobusa iz Beograda. Eto kolika sam budala.
Par dana pred suđenje mi je bilo jasno da ne ide niko. To naravno nije imalo nikakvog uticaja na moj plan. Ići ću sama. Raspitala sam se oko autobusa, kad polazi, kad se vraća. Već sam bila u Srbiji, ostala sam deset dana duže, samo zbog ovog suđenja. Par dana pred taj dan, javila mi se Natalija i rekla da ide i ona. To me je obradovalo, ali ne zato što neću biti sama, već zato što je u tom slučaju podrška duplo veća. Dva glasa se čuju bolje nego jedan.
Dan pred suđenje, Nata mi javlja da idu i Iva i Jovana. Juhuuu.
Nas četiri u autu idemo za Brus. Natalija vozi. Vozi nas bogami i adrenalin. To uzbuđenje je kao doping. Mi letimo za Brus.
(Meni je izašla bubuljica na bradi. Gde baš sad kad idem da bijem Jutku!)
Natalija je ponela pištaljke. Nemamo naoružanje, suzavce, skakavce. Imamo četiri crvena karmina i naočare za sunce.
Nikad nismo bile u Brusu. To je za nas put u nepoznato. Prolazimo kroz neka brda i šume, kao da se udaljavamo od sveta, ulazimo u Tvin Piks, pravi srpski Tvin Piks. E to vam je Brus.
Parkirale smo se i krećemo pešaka prema sudu. Prelep sunčan dan. Nas četiri kao Bitlsi na Ebi Roudu. Ljudi iz kafića nas sumnjičavo odmeravaju. U ovom gradu kao da niko nije opušten.
Stigle smo pred sud i tamo grupa Jutkinih žena koje isparavaju čisto zlo, kreće da nam dobacuje, unele smo nemir u njihov zverinjak. Šetaju oko nas kao hijene. Stalno mislim o tome kako je Marija prošli put na suđenje došla sama.
Neki ljigavi seljober nam gura u ruke printove nekakvih obnaženih slika, u fazonu “evo vam vaša kurva”. Mi ga pitamo ko je i odakle mu fotke, neće da odgovori. Nakon desetak minuta komešanja i verbalnog nabadanja sa babama, pojavljuje se jutka. Divlji vepar. Mnogo viši i krupniji nego što sam ga zamišljala. Babe oduševljeno kliču. Natalija i ja se deremo “uaaaa”. Duvamo u pištaljke.
On je ušao i svi njegovi za njim. Nas četiri ispred čekamo Mariju. U jednom trenutku je vidimo kako dolazi u pratnji advokata i pre nego što je prišla sudu počinjemo da vičemo: “MARIJA! MARIJA!”
Ona to čuje i ozari joj se lice. Penje se uz stepenice mi je čekamo gore. Natalija joj kaže da je uzor svim ženama koje su seksualno zlostavljane. Onda je zagrlimo i kažemo joj ko smo.
Na suđenje smo upale zadnje. Bilo je otvoreno za novinare, pa su sva mesta bila popunjena, osim tri stolice u prvom redu, odmah pored Marije. Tu sedamo Iva, Natalija i ja.
Pored mene je Marija. Laktovi nam se dodiruju. Ispred mene na 10cm od mojih kolena, na optuženičkoj klupi sedi Jutka. Fotografišem ga. Policajac mi oduzima telefon. Situacija je nadrealna. Sećam se trenutka kad sam sedela u Rijeci u svom stanu i planirala dolazak u Brus. Mislila sam da ću da vičem i galamim i da nekoj babi očerupam punđu, ali da ću da sedim u sudnici između Marije i Jutke, to nije moglo da mi padne na pamet.
Taj, čovek, kao i njegove štićenice, isparava olovno zlo oko sebe. Zagađuje ambijent svojim prisustvom. Širi nemir i jezu.
Suđenje je odloženo. Njegova advokatica se nije pojavila. Sve planski i smišljeno. Sudiji odgovara takvo stanje stvari. On uskoro ide u penziju, ne isplati mu se da se sad zamera Jutki. Bez obzira što je dao ostavku i što na kraju krajeva i on neće živeti večno, ljudi tamo Jutku doživljavaju kao nešto nezamenjivo i nepobedivo. Nešto od čega će zauvek zazirati.
Izlazimo iz sudnice, grupa okupljenih muškaraca viče: “Živeo Jutka!” Ja počinjem da vičem: “Ua zlotvore, ua silovatelju, ua manijače, ua sotono!”
Natalija nekako smirenim tonom i hladnokrvnim govorom tela ide za grupom pavijana i kroz napola spuštene naočari im kaže: “Sram vas bilo. Sram vas bilo. Sram vas bilo. Je l’ imate majke i sestre, sram vas bilo?”
Marija pred sudom daje izjavu i tada Jutkine goropadne babe kreću da joj viču “uaaa”, to je valjda bila kap u prepunoj čaši. Onda smo iz sveg grla vikale “MARIJA! MARIJA! MARIJA!” Ma oduvale smo tetke, prosto me milina obuzela, jer baš zato sam i došla. Da narušim huk Jutkine rulje i da Marija ne bude sama protiv svih.
Posle suđenja su nam se pridružile Maša i Marjana , bus iz Beograda je stigao prekasno, pa nisu stigle na suđenje. Ali su došle u Brus i svaka njima čast. Da saberem, ukupno nas je bilo šest.
Otišli smo na piće sa Marijom i još dve hrabre žene, Jutkine žrtve, koje bi svedočile tog dana, da je održano suđenje. Seli smo u kafić koji jedini nema kamere, pošto Veliki Brat iz Brusa nadzire sve. I do auta nas je ispratio neki lokalac koji je na Marijinoj strani. On nam je rekao da bi o svakome od Jutkinih pristalica mogao da nam priča zašto je baš taj uz Jutku, kome je otpisao kredit, poklonio plac, dozvolio nelegalnu gradnju… svako ko brani Jutku i pljuje Mariju radi to iz nekog interesa.
Kad smo se odvezle iz tog klaustrofobičnog grada, izmakle unakrsnom prostreljivanju sumnjičavih pogleda sa trotoara i kafića, izvukle se iz opšte paranoje kojom je natopljen taj mali Brus i sele u neku kruševačku baštu na ručak, osetile smo olakšanje, rasterećenje i čistiji, laganiji vazduh, pojele smo ćevape, gulaše i popile pivo. Činilo se da smo tog dana uradile nešto dobro, nešto stvarno dobro, što se videlo u očima nekolicine dobrih ljudi koji su nam prišli da kažu hvala što smo tu, da ne možemo da zamislimo koliko im podrška znači, da nismo svesne koliko je bitno što smo došle. Rekle smo im da ćemo doći opet, da će nas biti više. Gotovo da smo im dale reč da nas 27.05. na sledećem ročištu neće biti samo šest. Obećale smo u vaše ime.
A vi gledajte da opet nađete neki razlog da se ne pojavite.

Poslednjih mesec dana trudnoće provela sam tražeći savršenu kupku kojom ću prvi put da okupam bebu. Pitala sam muža šta misli o opcijama koje su ušle u širi, pa u uži izbor, a on svaki put kolutao očima jer njemu je savršena svaka kupka koja ne izaziva rak kože i na kojoj piše da je za bebu. Na kraju duge i iscrpljujuće potrage, nađem bio organic kupku od četrnaest lekovitih biljaka iz kontrolisanog ekološkog uzgoja, oko koje je četrnaest glasova u mojoj glavi konačno postiglo konsenzus.

Odem u bolnicu, rodim to dete, proživim tri paklena dana, možda i najgora u životu. Tri dana sa bebom u sobi, sama, bez ičije pomoći, ranjena, raščerečena. Beba plače i ima samo mene i moju sisu da joj osiguramo goli život, a ja nemam pojma ni da držim bebu, ni šta je to beba, ni zašto plače, ni šta ja tražim tu, ni šta je to pelena, ni šta je to sisa. Kad vidim lice svog muža jednom dnevno tokom posete, sunce me ogreje. Osećam se kao logoraš koji se gleda sa slobodnim ljudima kroz žicu. Da ne pričam da su ta tri dana počela porođajem, jednim nenormalnim iskustvom o kome ne znam zašto nikad niko ništa ne priča. Zašto žene ćute? Zašto samo kažu da mnogo boli, da je strašno i to je to? Zašto ne kažu da je to gore od smrti, gore od nabijanja na kolac i odsecanja udova, zašto neko ne kaže da je to celi jedan univerzum bola koji vas usisa i proguta, u kome nestanete? To nije najjača bol na skali ljudskog bola, to je nešto potpuno drugo. To je umiranje, udar groma koji traje satima, svemir u kome postoji samo bol, iz koga nema izlaza, nema nazad, nema spasa. Moraš da izguraš do kraja, ti si samo atom celog svemira koji boli i vrišti i ne možeš ništa sem da dišeš, dišeš, da dišeš u pizdu materinu. Niko to tako ne kaže. Moja sestra je rodila dvoje, ni reč nije rekla. Ne razumem to ćutanje. Ali dobro, i to prođe.

Najteži i najnaporniji podvig u životu prođe i žena krvava i raspala posle 12 sati agonije nikad ne dobije priliku da se odmori. Slede dani pakla u bolnici i uloga majke koja me je čekala napolju u svetu, o kojoj nisam ništa znala, niti znam, niti ću znati. Ali sama sam to odabrala i ne žalim se, samo opisujem. Ne kažem da neću ponovo. To iskustvo je tako ekstremno da je pomalo i zarazno, mami da se proživi opet. To je izazov bez premca.

Čekala sam da izađem iz porodilišta i da plačem satima kao što nikad nisam. Kažu da žene posle porođaja plaču zbog hormona i opraštanja sa dosadašnjim životom. Ne. Baš me briga za prethodni život, htela sam da plačem jer sam proživela inicijaciju, najradikalnije duhovno pročišćenje, jer sam se fizički raspala da bih proizvela novi život, jer sam osetila bol i muku i ljubav izmešane kao nikad pre. Čekala sam da izađem korak ispred porodilišta i da ridam.

Tog dana, nas tri u sobi bile smo nestrpljive pred otpust. One su oblačile steznike preko otromboljenih stomaka i šminkale se za muževe. Ja se za mog ne spremam, a i znam da će da kasni, pa šetam u spavaćici nervozna kao pas, kapcima gutam suze da ne krenu dok sam unutra. Pre nego što izađemo doći će sestra da okupa sve tri bebe. Evo došla je, uzima jednu drugu treću, hop hop hop, veliki Johnson’s baby šampon, jednu po jednu nasapunja pa ispod slavine i gotovo. Ja gledam, a ništa ne registrujem, ništa ne shvatam, ne pamtim, samo čekam svoj trenutak plača.

Stiže jedan muž, stiže i drugi, treći naravno kasni, ali evo i njega. Izlazimo iz sobe, on nosi bebu u nosiljci, ja idem pored njega, stavila sam naočare za sunce jer tripujem da sam zvezda. Izlazimo napolje na sunčan dan i ja počinjem nezaustavljivo glasno da plačem, gušim se u suzama. Muž me pita šta mi je, a ja glasom majke Jugovića koja prevrće Damjanovu ruku u krilu arlauknem:

– ONI SU NJEGA KUPALI DŽONSONOOOOOOOOOOOOOM!

 

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-dzonson/

Ima više od dvadeset dana od kako mi je sin preuzeo život. I nije to prvi put da mi je život oduzet. Uvek sam tako živela, fanatično se posvećivala stvarima, gubila se u njima, svet bi se pomračio i utihnuo i postojali bismo samo ja i Stvar. Naravno da sam to očekivala i od bebe. Očekivala sam najbrutalnije preuzimanje života koje sam iskusila i radovala sam mu se. Jer zapravo, kad odbaciš sve što jesi, sve na šta si navikao, sve što te hrani, odmara, teši i tako ogoljen od rutine i navika živiš samo za jednu stvar, to nije preuzimanje života, to je život sam, daleko čistiji i neviniji od onog iskalkulisanog, uravnoteženog, narcisoidnog programa za ispunjavnje vremena i ega.

Kažem, prošla sam razne mogućnosti preuzetog života i sve one su me ispunjavale nekim sočnim, mesnatim samopouzdanjem, nekom rešenošću kojom gazim preko sebe da bih savršeno ispunila cilj. Moj manični perfekcionizam bi me tapšao po ramenu na kraju i to zadovoljstvo je nadilazilo i zasenjivalo sve što sam u međuvremenu propustila dok sam ginula za Stvar.

E vidiš, toga u ovoj varijanti sa bebom nema. Beba ti uzme sve, a za uzvrat ne dobiješ nikakvu ličnu satisfakciju. Plan da ću biti savršen roditelj ode dođavola bar deset puta dnevno. Ništa nije savršeno, ništa ne ide po planu, sve je na pola, nedovršeno, usput, na brzinu, sve se raspada, raspada se stan, raspadamo se mi, raspadaju se dan i noć, sve je jedan veliki vrtlog, jedan ogroman dan bez kraja, bez osećaja da si išta obavio, lavirint bez izlaza, anksiozni vakuum osećaja da sve radim pogrešno. A radim kao nikad, brinem kao nikad, trudim se kao nikad, stalo mi je više nego ikad i povrh svega se osećam neuspešno. Od te svemirske frustracije veći je samo umor koji me je samleo i sad više nemam oblik, hrpa sam mlevenog mesa koja baulja po stanu, sapliće se o stvari, trči do kupatila dok beba spava, jede s nogu, spavam na jedno oko i sav mozak mi je iscureo kroz sise. Nijedna vojna akademija nije u stanju da ti zgazi i smrska ego kao što to može beba od dvadeset dana. Radiš najteži posao života, bez ikakvog priznanja, bez ikakvog vidljivog rezultata. Jedino što vidiš je da grešiš, da ne stižeš, da si loš, da daješ sve od sebe i to nije dovoljno.

A opet, neka ljubav od koje mi se plače, velika kao svemir, kao stihija, bezoblična i van svih definicija i formata, bezimena, nepoznata, nemušta, ljubav sa kojom ne znam šta da radim, oko koje ništa ne odlučujem, ljubav puna strepnje i brige i straha, ljubav koja me gura i budi, koja me drži na nogama u tri ujutru, čekam da ta ljubav dobije oblik, da mi dođe do svesti, da poverujem da sam majka i da je ta okrugla borovnica moj sin, da mi sraste uz život i da život, nov, veći i složeniji, izraste iz nje. Ne znam kad će to tačno da se desi, ali osećam da su ta ljubav i taj život, a ne nekakvo lično priznanje, nagrada koja nam sleduje za ova danonoćna bdenja. Ne očekujem da će biti lakše, samo čekam da ljubav postane artikulisana, da  me manje zbunjuje i plaši, da počne nova era u kojoj će moja gorda mladalačka paradigma zadovoljnog ega, biti zamenjena paradigmom zadovoljnog srca.

Objavljeno u https://www.teklic.hr/featured/kolumna-kako-dise-tako-i-pise-frida-sarar-dnevnik-mlade-mame/

Vrlo često sam u životu čula kako razni muževi izgovaraju ovu rečenicu. Oduvek me to nerviralo. Kad žena kaže “oprala sam veš”, to između ostalog znači “radila sam nešto”. Kad muž kaže “mašina je prala veš, a ne ti”, to isključivo znači “nisi radila ništa”.

Takvu nebulozu može da izgovori samo neko ko se nikad nije bavio problemom vešeraja u jednom domaćinstvu. Ali pre svega, ovde se radi o jednoj semantičkoj klopci na koju žene skoro uvek padaju.

Na primedbu “mašina je oprala veš, a ne ti”, one najčešće slegnu ramenima i slože se. Jer stvarno, mašina je prala. One su samo razvrstale prljav veš na obojen i beli, na sintetiku i pamuk, na posteljinu i garderobu, na onaj za otkuvavanje, za 60 i 30 stepeni, na vunu i svilu, itd. One su samo odabrale deterdžent, omekšivač i program, probudile se ranije da uključe mašinu po jeftinoj struji, tih par sati dok mašina pere organizovale tako da je pričekaju dok završi, da ne izlaze baš tad u šetnju, nabavku, bilo gde, da ne stoji taj mokar veš u bubnju. Kad mašina završi pranje, one samo skinu sa žice prethodno opran veš, spakuju ga i razvrstaju po ormarima, a onda onaj sveže opran stave na žicu, pažljivo, da se ne gužva, da se lepo osuši do sutra kada će ga skinuti sa žice i ponoviti celi ovaj postupak sa novom turom veša.

Znači, muškarci imaju pravo, žena nije prala, mašina je. Zašto onda žena kaže “oprala sam veš”, kao da je tobože nešto radila?

Evo ovako. Jezik je jedan nepostojan, neokamenjen sistem koji je u stalnoj interakciji sa ljudskim iskustvom i kretanjima koje se unutar njega dešavaju. Promene u stvarima, odnosima i idejama direktno se preslikavaju na jezik i on se menja. Ako pitate trogodišnjaka da vam pantomimom pokaže kako se piše, on će početi da prstićima udara nevidljive tipke u vazduhu. To je za današnju decu “pisanje”. Prvo što njima padne na pamet kad čuju tu reč, nisu papir i olovka, već tastatura i ekran. Isto tako su mnoge druge reči, razvojem tehnologije izgubile svoja arhaična značenja i dobila nova, savremena. Pošta i fascikla nisu više neke stvari od papira, to su virtuelne stvari u našem kompjuteru, mejl i folder. Glupo bi bilo da mi neko kaže da nisam poslala mejl, jer ga nisam pisala guščijim perom i ubacila u poštansko sanduče.

Isto tako, prati veš, ne znači odneti na leđima punu korpu platnenih čaršava na potok, zagaziti u vodu i trljati dok kožu sa ruku ne oguliš.

Oprati veš znači sve ovo gore što sam nabrojala. Nova definicija, istina, isključuje ruke u vodi, ali ne isključuje rad. Dosadan rad i potrošeno vreme koje sam mogla da provedem čitajući knjige i šetajući po suncu, i za koje nikome nikada neću dozvoliti da mi kaže “nisi radila ništa” jer “mašina je prala, a ne ti”.

Ne, duškane, ja sam prala. A “prati” danas ne znači isto što i “prati” pre sto godina.

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-nisi-ti-oprala-ves-masina-ga-je-oprala/

Bilo jednom jedno selo. Često ga sanjam.

Kad se probudim, ono ostane zgrudvano u dnu pluća. Nosim ga tako satima, dok se ne rastvori u danu.

Noćas sam tamo gradila kuću. Nisam mogla da podnesem da sam samo gost.

“Biće to mala kuća. Soba i kupatilo. Da imam gde da prespavam ako me uhvati noć.”

– Ali šta će ti kuća? Ti tamo ionako nikad ne odlaziš!

Govorili su mi glasovi.

– Odlaziću. Ići ću bar jednom godišnje, na nekoliko dana, da vidim ljude.

– Koje ljude? Svi će do tada ostariti i umreti. Prijatelji tvojih roditelja, teta-Radine krznene patofne i omlet od suvih paprika – toga više nema!

– Imam drugarice koje i dalje žive tamo. Viđaću njih.

 

Ne mogu da izbijem selo iz glave.

Pre 27 godina su me iščupali iz njega. Nisam se odselila. Ja sam odande hiruški odstranjena.

Kao što primitivni narodi imaju eksternalizovanu podsvest, pa u svom okruženju vide duhove, vilenjake, natprirodne sile i bića, koja su zapravo proizvod njihove još uvek neoblikovane psihe kojoj civilizacija nije pritegla uzde, pa se njeni simboli nekontrolisano prelivaju u spoljašnji svet, u predmete i pojave. Tako i deca, još uvek neformirana odrastanjem, svoju sredinu ili neke stvari iz nje, dožive kao deo sebe.

Proces obrnut eksternalizovanoj svesti: internalizovana stvarnost.

Ja nisam postojala samo u granicama svog tela. Moja duša je obuhvatala seoske puteve, prečice do kuća mojih drugarica.

Cela osnovna škola, njene sive stepenice, biblioteka, kabinet za francuski i menza, u kojoj školski kuvar Boče pravi pileću ragu čorbu, to sam sve bila ja.

Bilo me je u napuštenim kolibama koje mirišu na dim. U trešnjama koje smo brali. U nizbrdicama na kojima smo se sankali.

Bilo me je u babama kojih smo se plašili, pored čijih kuća ne bismo smeli da prođemo u sumrak.

Bilo me je u psima koji su čuvali dvorišta. U deda-Brankovoj radionici iz koje smo krali elektrode.

Bilo me je u bunarima, u seoskim vračarama, u smradu svinjaca.

Bilo me je u onom Dejanu koji bi do kolena ušao u stajsko đubre za jednu karamelu.

Bilo me je u poljima šećerne repe, u tišini, u mirisu seoske pošte odakle smo telefonirali dok nam nisu uveli fiksni.

Posle me je bilo i u tom narandžastom telefonu oko koga smo obletali i čekali da zazvoni.

Bilo me je u maminim zagorelim kolačima i čorbi od zelja. Bilo me je u najlonu koji je obavijao sedišta tatinog novog trabanta.

Bilo me je u braon vratima seoske kafane. Nikad nisam ušla iza njih. I u mirisu kifli koje je prodavala Danče, pre toga smo po jogurt i kifle morali u grad.

Bilo me je u crvenoj kosi nastavnice Slavice koja ispravljenih leđa hoda prema školi.

Bilo me je u vašarima i na proslavama. U hladnim sobama gde su pihtije i sutlijaši.

Bilo me je u centru sela, u spomeniku sa petokrakom. Oko njega smo sedeli kad izađemo “u grad”.

Bilo me je u devet sati pred bankom, kad nisam došla jer mi je otac zabranio da idem na prvi dejt sa dečkom koga su zvali Četka.

Bilo me je u svim Titovim slikama iznad table.

Bila sam u našim vršnjacima ometenim u razvoju: Ljubiši, Radojici, Goci, Igoru. U njihovim mukama da budu “normalna deca” kao mi. U njihovom razočarenju i sto puta ponovljenim razredima.

Bilo me je u šubari gluvog deda-Vidoja i u dinama od obranog suncokreta ispod čika-Žiletovog ajata.

Bilo me je u obroncima sela, najudaljenijim tačkama do kojih sam išla sama. Tamo je selo prestajalo da bude selo i postajalo šuma, brdo, parlog, ništa.

To “ništa” me uvek zavodilo. Bojala sam se visoke trave i kladenaca, guštera i paukova, zaleđenih bezdana u koje smo se samoubilački brzo spuštali na ručno sklepanim sankama.

Zavodila me divljina, zavodio me strah. Zavodila me opasnost i daljina.

Rubovi sela za mene su bili kraj sveta. Granica svemira.

Tik iza te granice živeo je naš dečiji raj. Naša sveta zemlja koja je u proleće isparavala zanos.

Sećam se prvog Đurđevdana, kad su me drugarice povele da beremo bilje kojim se za taj dan kite kapije i vrata i devojke se kupaju u njemu. One su bile deca kao i ja, ali su znale svaku travku, kako se zove i čemu služi.

 

– Ova je da se momci lepe za tebe!

Zalepile bi mi na džemper stabljiku i otrčale, dok se za njima kao razvezana mašna vijorilo kikotanje.

 

Kad siđeš sa asfaltnog puta, pa blatnjavim stazicama kroz vrzine i bagrenje, kroz šumske ljubičice, paprat i mahovine, u jednom trenutku ukaže se pred tobom čistina, proplanak kakav sam viđala u svojim dečijim predstavama raja.

Mladi muškarci, podvrnutih nogavica i bosi, jure za loptom po mokroj travi i njihova vedrina, polet i zdravlje pucaju iznad proplanka i ispunjavaju krošnje udaljenog drveća, kao što zvuk lopte u dodiru sa njihovim nogama, odzvanja prirodom poput meke, tupe, sabijene eksplozije.

Oko njih žene, devojke i deca, sa religioznom posvećenošću zagledaju svaku biljku, miluju latice, prebrojavaju listove i ne uberu ni jednu dok nisu sigurni da je to baš “ta”.

 

– Ovo je kukurek. Pazi, on je otrovan!

– Pa nisam ni mislila da pasem.

– Ali ovu, na primer, možeš da jedeš. Probaj kako je slatko!

Čupa ljubičaste zvončiće i siše im slatko dno.

Uveče bismo stigle kući s naručjima punim cveća. Kitile kapije, punile kade i korita, zamišljale želje. Spavale sa lišćem ispod jastuka. Male hrišćanske paganke.

 

Godinama posle toga, sanjam san koji se ponavlja. Kako hodam zemljanim šumskim putem i ljudi iz usamljenih koliba mi mašu, poznajem njihova lica. Na kraju puta je velika prastara kapija sa kamenim okvirom, kao portal u drugi svet. Kad uđem iza kapije ugledam staru tvrđavu, obraslu u mahovinu i travu. Na skrivenim kamenim pločama su uklesane mudrosti na nekom drevnom jeziku. Tamo nema ljudi, sama sam i tišina vlada prostorom.

Jedino živo je povetarac koji lagano mazi ruševine i kamenje. I ja, koja ne mogu da obuzdam osećanja. To mesto je za mene sveto. Moj davno zaboravljeni dom. Znam da ono nije deo ovog sveta. Osećaj je svaki put isti: neopisiv sveobuhvatan mir i osećaj privilegovanosti što sam tu i što prepoznajem gde sam.

Taj san sam sanjala bezbroj puta. A tek danas sam ga razumela.

Moja drevna tvrđava, moje sveto mesto iz prošlosti i moj mir, jeste moje selo. Sećanje na njega. Ta prošlost ne može da se vrati, zato je iza kapije i zarasla u travu. Ali je osećaj živ i ja mu se stalno vraćam. Možda se i ne vraćam mestu, već sebi koja sam ostala tamo. Mojoj eksternalizovanoj duši koja se zauvek prosula po tom selu. Nije bilo načina da je skupim i ponesem sa sobom.

Ja sam se sa trinaest godina odselila od sebe. I to nikad neću moći da prebolim.

Zato sad sanjam da tamo pravim kuću, makar najmanju na svetu, samo da se sklupčam ponovo u sebe, u bezbrižnih trinaest godina, u zdrave mlade roditelje pred kojima je budućnost, u pitom i čudan svet mog detinjstva koje je na svojim ivicama nosilo i u svojoj prirodi krilo tako lepa čudesa koja ću celi život pokušavati kroz umetnost opet da stvorim. Da ih vratim u svet, da bi me svet, mrvicu po mrvicu, iz mog sanjanog sela, opet vratio meni.

 

Objavljeno u https://citymagazine.rs/kolumne/iz-fride-tvrdava/

zadnjih par dana kao da privlačim loše ljude, psihopate, manijake, one lezileboviće što smrde iz nekog mraka obasjani svetlom monitora i nemaju drugog posla osim da seru po ljudima koji nešto stvaraju i imaju živote. ja sam izuzetno intuitivna i osećam njihovo prisustvo u svom virtuelnom prostoru kao distorziju, kao iritantno zujanje u ušima.
nije na internetu uvek tako. nekad imam osećaj tišine i slobode, osećaj udobnosti i ušuškanosti u dobre ljude. zapravo, sve ćešće je osećaj takav. odavno nisam osetila ovo režanje iz pakla. a zadnja dva dana ga osećam.
ako sam osetljiva, ne znači da sam krhka. sve osećam, ali ništa ne može da me poremeti i upropasti mi dan. nisu mi ovi dani loši zbog tog zujanja, već je zujanje tu jer je dan takav. nižu se loše stvari, loše vesti i sve odiše nekom malaksalašću i umorom.
onda mi sestra javi da je umro milija vuković.
vi možda ne znate ko je on. milija je glumac, preklom iz mog sela vitoševca. bio je prvak kruševačkog narodnog pozorišta, glumio u nekim filmovima i serijama. ali nije to sad bitno. on je bio jedini glumac kojeg sam ja kao dete, tamo u selu, imala priliku uživo da sretnem.
strastveno i veoma uspešno sam se bavila recitovanjem, osvajala nagrade na takmičenjima recitatora i bila sigurna da ću, kad odrastem, biti glumica. kad milija preko leta dođe u selo, ja izađem na put i čekam da on prođe. kad ga vidim da ide iz daleka, malo mi se dlanovi oznoje od treme. sačekam da priđe na metar od mene i značajno mu kažem: