Pevati zanosne pesme,

španske, lake kao vazduh, tople, mazne, bolne

ali nekako sveže i lepršave,

mirišu na voće, Mediteran i ljubičasta predvečerja.

Osećaš ih kao vreli povetarac po glatkoj koži

u platnenoj košulji,

među loknama na samom temenu koje se naježilo.

 

Gledati filmove,

one koji ne imitiraju, već sadrže

život o kakvom maštamo,

a čijim nas je nepostojanjem

svršetak mladosti podmuklo iznenadio.

Život kao zalogaj u ustima,

stvaran, pun, sočan,

koji halapljivo komadamo,

sitnimo, muljamo, prevrćemo, uživamo,

delujemo, ali ne na silu ili po programu,

već spontano i po inerciji,

rasterećeno, a osvešćeno.

Takav život zablista ponekad sa filmske trake

i ja se uvek duboko potresem.

 

Diviti se cipelama u izlogu.

To su čarobne cipele

koje u trenutku izgrade čitav svet koji ih okružuje.

Iz njih izrastu moja stopala, noge, trup,

glava i ruke, haljina, boja kose, ambijent

i cela paralelna stvarnost

koja ovisi o jednim cipelama.

Sedimo u hladnom autu, na semaforu kod Arene. Ja plačem sa konfetama u kosi.  On mi kaže da mi je potrebna beba, jer doživljavam Martu kao svoje dete.

Pre toga sam mu rekla da jedva čekam da stignem kući i napišem priču.

– O čemu, pita.

– O Marti i meni, kažem.

I suze same krenu.

Pre tačno pet godina, kada smo sa njenog oca strgli košulju, pocepali je i rasparali mu nogavice, a zatim mu popili pola plate u nekom kafeu oko Saborne crkve, pre toga sam ja u svom stanu drhtala i pisala joj pesmu – njoj, koja se tek rodila. Posle sam joj napisala još mnogo pesama. Ipak, tu prvu i sada drži uramljenu na zidu svoje sobe. Marta ima još dve tetke, ali zna se koja nosi lepršave suknje, čarobne cipele i mašne. Deca vole šarene tetke. Tetke koje pričaju priče, igraju lastiš i smeju se mnogo glasno. Kad negde idemo samo nas dve, dok čekamo lift, kaže mi “volim te”, a ja se odmah vinem sedam spratova u vis. 
Danas je pozvala drugove iz vrtića na rođendan. Obukla prljavo roze suknju od čipke, belu košulju sa ruskom kragnom i satenske cipelice sa “štiklama”. Ja sam stigla pre svih. Dotrčala je i zagrlila me, pa bahato pocepala roze papir u koji sam uvila Pepu prase i zagrlila njega. Par minuta kasnije mi je rekla:
– Meni nešto u grudima treperi, a ne znam šta je to.
– To je uzbuđenje pred žurku, rekla sam joj.

Njeno prvo uzbuđenje pred žurku se desilo danas.

Ja sam posle tog saznanja, izgubljena među majkama koje su nosile iste čizme i svetlo šatirane kratke kose, jedina odrasla sa rođendanskom helou kiti kapicom na glavi, natakarenom preko crnih lokni što su stajale na ramenu kao od plastelina, gledala odsutno u neku tačku na podu i smejala se napamet kad čujem da se ostali smeju. Malo sam se vraćala u svoje detinjstvo, malo razmišljala o njenoj budućnosti i čuvala suze za hladni auto i za beogradski sneg.

 

Kada se rodila Marta,

jednog decembarskog dana,

njena je tetka gledala prazno

u zidove svoga stana.

U to se začu telefon

i vest se zvonka prosu,

a tetki iz klonule ruke

ispade četka za kosu.

Širom otvorila oči

zbunjena za otkriće

da njena sestra može

da stvori ljudsko biće.

Onda je u čudu sela

ne mogavši da smesti u reči,

    šta znači ta mrvica duše i tela 

što u porodilištu kmeči?

A više od svega joj nejasan bio

osećaj što joj se dušom proli:

pa ona to stvorenje milo

još nije videla, a već ga voli!

Kao što nežni, prozirni zraci

ledene vrhove tope kad sinu,

tako je Marta prolećnim dahom

otopila svoju tetka-Marinu.

Na najskrovitije mesto na svetu,

u mene samu,

ugnjezdio se mali sin.

Bliži mi je

nego što ću ikada biti sebi.

Nad glavom mu

crveni oblak mog srca.

On je svedok i čuvar tajne.

On kisne pod progutanim suzama

i mojim smehom provetrava svoj svet.

Pitam se,

da li noću, kad zaspim,

vidi unutra

ono što sanjam?

Da l’ struji kroz njega

ono što mislim?

Ili usamljen i dalek

čeka da nas zbliže

razgovori, objašnjenja,

kao da mi nikad nije

spavao pokraj duše.

Kao da je jedan

od onih čudnih ljudi

koje i nisam rodila ja.

Nekoliko dana

nakon što je ostavio sve

zbog mene,

odveo me je u stan

svoje mame,

jer više nije imao svoj.

Ljubio me dok je otključavao vrata.

Ljubio me u hodniku.

Ljubio me sve vreme.

Pustio staru Bouvijevu ploču

da se beskonačno vrti

i obeleži to veče

kad me je prvi put doveo

u srce svog detinjstva.

Spremio salatu od povrća i slane ribe

i izveo me na balkon

da pušimo, pijemo i gledamo noćno more.

 

Sutradan u Limskom kanalu,

ješćemo riblju supu i školjke

i prvi put plivati zajedno.

Ulazak u more

bio je svečan

kao krštenje,

spiranje svega

što smo ostavili za sobom.

I početak novih nas.

Isplivali smo

kao Adam i Eva:

čisti, tek stvoreni,

prvi na planeti

koji će se voleti.

Tri godine posle,

budim se četiri meseca trudna

i otekla od suza.

Svađamo se već dva dana.

Ne slušamo se, ne čujemo se,

ne volimo se.

Napolju duva južina

kroz ljudske kosti kao kroz frule,

šamara zgrade,

upijaju je sobe,

upili smo je

moj stomak, moje crvene oči i ja.

Ovo je najgori dan otkad sam ovde,

pomislim.

 

Na telefonu

svetli jedna poruka.

Od njega,

koji mi ne piše danima:

 

Umro je Dejvid Bouvi.

Providljiva si, kaže.

Drži me za kuk i njiše kao list.

Na pesku ispred napuštene hale.

Kroz kožu i mišiće ti čitam najsitnije kosti.

Kanibalština, mislim se.

Drhtim da se ne vidi.

Sa te haljine vise tri narandžasta cveta.

Samo stojimo i cedimo reči.

Ne obraćamo pažnju na šaku i kuk.

To je leto i to je noć.

Gradska svetla su tek na kraju horizonta.

Novogodišnje svetiljke razvučene po vidikovoj liniji;

uvod u zvezdano nebo.

Nismo plivali u jezeru.

Nismo se ni poljubili.

Kilometri zemljanog puta.

Sami smo odabrali svoj lavirint.

Jutro je roze.

Oblaci prašine sivi.

Žvaćemo ih i dišemo.

Kanibal na motoru

i trocvetna providljiva devojka.

Na jezero smo došli

da ona zapiša zglobove

pored čoveka koji peca.

Odmah potom, vraćamo se u grad.

Sjahala sam pred svojim stanom.

Prašnjava i upišana.

Nepoljubljena.

Netaknuta.

Čistija nego ikad.

Sa trotoara mašem ćao.

Jebane mirišljave lepotice

zaobilaze me

i čude se.

Ako neko u raspravi stalno ističe da se ne razumete i da ste previše drugačiji, te da razgovor ne vodi ničemu, jer sve je relativno i vaši sistemi vrednosti su različiti, objasnite mu da ne dolazite sa različitih planeta, već da pripadate istoj civilizaciji u kojoj postoje opšta moralna pravila (ne kradi, ne laži, ne ubij, ne krši obećanja…), i da se u okviru tog zajedničkog univerzuma vrlo jasno zna šta je dobro, a šta loše. A onda referirajte na konkretan slučaj u kome vas je oponent zajebao (jer polazimo s pretpostavkom da ste vi oštećena strana) i recite: “To što si ti uradio/uradila je u društvu u kome živimo nemoralno. Dakle ti si kriv/a.”

Ako vam neko u raspravi zamera što ističete samo njegove/njene loše strane, a ne primećujete sve ono dobro što čini za vas, objasnite mu/joj da sada ne govorite o opštoj slici, već o konkretnom događaju u kome se nije poneo/ponela dobro. Zatim recite da se o ispravnosti postupaka ne sudi tako što ih upoređujemo sa ostalim postupcima iste osobe, već je svaki postupak izolovani moralni akt. Neko ko se celog života bavio humanitarnim radom, takođe mora da odgovara pred zakonom ako, na primer, opljačka piljaru.

Ako vam kažu da je do rasprave došlo jer ste vi previše svadljivi, objasnite da je svađa emocionalna reakcija na tuđe nekorektno ponašanje i da kao takva nikada nije uzrok, već posledica onoga što je predmet rasprave. Ako se često svađate sa bližnjima, možda bi oni trebalo da razmisle kako se ophode prema vama, pre nego što vas nazovu svadljivim.

Ako oponent u raspravi (koja se tiče nekog njegovog/njenog postupka) počne da navodi vaše loše strane i loše postupke, skrenite mu/joj pažnju da sada tema niste vi, već on/ona, a da o vama možete da razgovarate čim završite temu koja se tiče njega/nje. I ne zaboravite da istaknete da goruća rasprava o nečijem konkretnom postupku nikad nije najbolji trenutak da se potežu druge teme kao argumenti. Recite da ste za takav razgovor bili otvoreni i pre, bićete i kasnije, ali sada je to skretanje sa teme i nepotrebno gađanje optužbama koje ne vodi nikakvom rešenju.

 

Nastaviće se…

 

 

 

Ne volim prirodu.

Sve što je prirodno, meni je strano.

Odlasci u šume, valjanje po travi,

grudvanje, disanje, kretanje.

Sve to mi je naporno i tuđe.

Onda ljudska priroda.

Čovek i njegovi procesi.

Rađanje i starenje.

Gajim blagu odvratnost.

Čula sam da su majka i dete

posle porođaja

kao dve ranjive životinje,

nešto najosetljivije u prirodi.

Postala sam tako anksiozna,

zamalo da se ispovraćam.

Biti trudna znači

prepustiti se prirodi,

dozvoliti joj da te obuzme,

promeni, raspoluti.

Ući u njen grozni znojavi zagrljaj

nepovratno.

 

Ne volim pijace.

Vrti mi se u glavi od tog izobilja.

Nesuvisli lavirinti galame

i proizvoda sumnjivog porekla.

Ljudi koji vuku za rukav i nude.

Ljudi koji se cenjkaju.

Ljudi toliko patetični

da i trgovinu žele da humanizuju.

 

Volim tržne centre.

Volim bankomate.

Volim samoposluge.

Volim telefone i kompjutere.

Volim realnost.

Sav taj beton,

čelične konstrukcije

i bežične konekcije,

potrebne da se spasemo jedni od drugih,

to je stvarnost.

 

Pijaca je teatar.

I alpinizam.

I biciklizam.

I altruizam.

Teatar do teatra.

 

Sve to predstavlja

neku bivšu realnost

koja procenjuje ovo sada

bivšim kriterijumima,

pa izgledamo pogrešni,

tužni, sjebani.

A nismo.

Samo smo neprirodni.

Imam jedan pokvareni sat

koji pokazuje 15 do 3.

Samo u to vreme

gledam u njega.

To ga čini ispravnim.

Tako popravljam sve stvari.

Sve što imam

radi k’o sat.

Ja sam od onih naivčina

što veruju u prave stvari

i traže ih duboko u ljudima,

u bezuslovnim ljubavima

i besprekornim odnosima.

Što veruju u trajanje, odanost

i apsolutnu iskrenost.

Nažalost, ono što traje

ima vonj kompromisa,

zagađeno je gutanjem knedli

i prelaženjem preko stvari.

Ništa što traje nije čisto.

Čisti su samo trenuci.

Čista je površina.

Čiste su prolaznosti.

Prave stvari dešavaju se

sa onima koje ne poznajemo,

sa onima za koje nas ne veže ništa

sem tog jednog trenutka,

koji, nezagađen, neokaljan,

izopšten iz kauzaliteta,

pun, težak, svoj,

jedini ima pravo

da se zove prava stvar.

Dva krhka staklena svećnjaka

stoje na mašini za veš.

Pre nego što je uključim

sklonim svećnjake

da ih centrifuga ne obori i razbije.

Vidim tu mogućnost

pri svakom pogledu

na dati prizor.

Moj muž, pak,

uključi mašinu

i ne skloni svećnjake.

On taj prizor ne vidi.

Ne prepoznaje ranjivost konstrukcije.

I ne razmišlja unapred.

On bi da pere veš. Ostalo ga ne zanima.

Mora da sam jako glupa

kad sam potrošila celi jedan dan

čudeći se

kako je mogao da mi slomi srce.