ne smem više da nosim tu tačkastu suknju.

nosila sam je tri puta, što je dva puta više od dozvoljenog.

kad sam je prvi put obukla

imala sam gore onu retro majicu

sa natpisom see you at sunset blvd.

i ležala na podu „džokera“ sa kerom u zagrljaju.

te noći smo pili absint.

kad je svanulo, momci su se skinuli goli

i skočili u govnjivu savu.

svi smo dobili slamene šešire na sklapanje

sa kanapom koji ti se ureže ispod brade. 

štrokavi, mokri, ulepljeni u pseće dlake,

sedeli oko šanka i slušali ćelavog kako priča

da bi naguzio ženu sa sintetičkom perikom,

a ja relji kroz kockaste naočari ispovedala priču

o pištolju koji sam nosila u elegantnoj torbici, dok sam bila manijak.

posle toga, novak nas je strpao u taksi i razvezao kućama,

mi pozadi, a on napred,

sa mojim sandalama u krilu.

Volela bih da govorim jezikom lavande.

Njen jezik se sliva niz vazduh poput ulja,

putuje prostorom kao glatki slap tečnosti

i ja joj verujem.

To nije jezik objašnjenja i dijaloga.

To je jezik gromke jednosmerne istine.

Jezik istinitog.

Nema razgovora s lavandom.

Ona kaže šta ima i ućutka te.

A uvek govori isto.

Kad uveče spustim tešku glavu na jastuk

i krenem da razgrćem oštar hladni lom iz pluća,

buket lavande koji držim kraj uzglavlja iznenada progovori.

Lepljiva smola nerastvorivog mirisa pokrije oštrice i opori dah stvari.

U glavi mi se nešto poravna.

Lavanda glasno izgovara svoju mantru.

Njen jezik nije sa ovog sveta.

To je jezik pozadinskih šuma,

bića koje se ne iscrpljuje u pojavama.

Poruka je jasna, snažna i živa.

U svojoj jednoličnosti nikad monotona,

sveža kao izvor.

Kad spustim glavu na jastuk, on zažubori.

Preplavi mi misli. Umije ih. Namaže im pomadu na lica.

Jezik lavande je neustrašiv. Ne menja svoju bit pred alama i ponorima.

Nikad nisam srela nešto tako uporno, nepokolebljivo i svoje.

A zamisli tek kakvi li su jezici smilja, kadulje i mirte,

ruže, jorgovana, nevena i bagrema,

kamelije, lotosa, magnolije.

Pa jezik rose i kišnih kapi.

Jezik plišanih razgranatih jelenskih rogova.

Jezik vetra u krilima orla.

Jezik stisnutih šaka tek rođenih beba.

Jezik mora.

Jezik mravinjaka i lastavičjih gnezda.

Jezik drvenih koliba i kristalnih glečera.

Jezik tople čokolade i svilenih tkanina.

Jezik blata i znoja.

Jezik krvi i vatre.

Jezik oblaka i Meseca.

Kako li urliču crne rupe?

Kako li peva zemlja nad grobom moje majke?

Kako li šušti zagrljaj ljubavnika?

Sve to čovek može da čuje,

ali se pravi gluv.

Svodi sebe na jezik slova i reči.

Živi kao bogalj,

u samoskrivljenoj nemoći da oseti

savršeno intoniranu riku sveta,

milijarde jezika koji govore iz sebe,

beskonačni spektar poruka

koje nose smisao, ljubav i mir.

U početku bejah samo ja.

A onda smo bili jedno.

Onda sam te rodila.

Ne celog tebe,

sićušno telo.

Ručice i nožice koje mašu.

Tvoja duša je i dalje

spavala u meni,

nesvesna sebe i sveta.

To razdvajanje je bolelo;

odjeknulo svemirom

kao cepanje atoma.

Gledala sam te ranjivog

tamo van mene

kako započinješ neki život

mimo mog.

Htela sam da se pretvorim u svet

koji te nosi u sebi.

Da izrastem u džinovski balon,

u šator od mesa koji će da te štiti

i natkriljuje umesto neba.

Mislila sam, najgore je prošlo.

Prošlo je razdvajanje.

Sad nam predstoje decenije suživota

i čista roditeljska sreća.

A onda više nisam imala mleka.

Prestala sam da te dojim.

Plakala sam noćima,

kao da te ponovo rađam.

Ponovo se razdvajamo.

I to mojom krivicom.

Ja sam uvek kriva za sve.

Mali deo tvoje duše

tada je izleteo iz mene,

iscureo mi niz dojke

i postao si veći i dalji.

Onda si naučio da hodaš.

Plakala sam na prve korake

i rodila još deo tebe.

Onaj deo tvoje duše koji trči.

Na jesen, kad kreneš u vrtić,

kad te ostavim tamo i okrenem leđa,

rodiću te četvrti put.

Doći će trenutak,

kao i svaki put na igralištu,

kad prekineš igru i osvrneš se

da vidiš gde sam.

Ja ti se nasmejem i mahnem ti,

a ti nastaviš igru.

Doći će taj trenutak i ja neću biti tamo.

Tražićeš me pogledom

i prvi put u životu shvatiti

da si sam.

To me boli više od svega.

Pomisao da sam te izdala

da nisam uvek tu za tebe,

bez obzira na sve.

A onda, razmišljam, navići ćeš se.

Naučićeš da jedeš viljuškom

i skinućemo ti pelenu.

Naći ćeš simpatiju i nove drugove.

Krenućeš u školu.

Ući ćeš u pubertet.

Upisaćeš fakultet i zaljubićeš se.

Neko će ti slomiti srce.

A ja ću svaki put da te rađam po malo.

I sve manje tvoje duše će ostajati u meni.

Onog dana kad umrem

rodiću te celog.

Probudili smo se u Veneciji u proleće,

na prostranom krevetu sa četiri drvena stuba,

u staroj vili sa oslikanim plafonima

i velikom kadom u spavaćoj sobi.

Naša strast je klasična, vanvremenska

i otporna na trendove.

Ne uklapa se u moderne ambijente,

ali tamo gde je sve staro, porozno i vlažno,

gde je komplikovano, opasno i nestvarno,

ona je kao kod kuće.

Znaš da ja ne patetišem u pesmama

i ne zloupotrebljavam imena gradova.

Venecija je izlizan motiv,

ali mene baš briga za motive,

govorim ti o gradu savršenom za nas.

Mi pripadamo tamo.

Falimo suncu na trgovima,

hladovini u sablasno praznim tesnacima,

falimo crkvama, lavovima, festivalima i karnevalima.

Treba nas uglaviti u gužvu,

ozarene od ljubavi,

od iscrpljujuće, znojave, telesne ljubavi.

Treba nas pustiti da iscurimo niz kanale,

da lelujamo poput senki niz slane fasade,

da u brokatnim sobama ostavimo tešku strast.

Zabacila bih glavu preko naslona stolice

i sunčala lice

na Trgu svetog Marka

u gaćama izvrnutim naopačke,

u košulji na kojoj sam promašila jedno dugme,

karmin mi ne bi pratio ivicu usana,

razmazao si ga svojim palčevima.

Sedimo i uzdišemo od miline,

širimo nozdrve da udahnemo grad,

jebeno je lepa ta Venecija.

Volim njene trule zidove

i čipku na rubovima naše posteljine.

Dok si ležao preko mene, utisnula mi se u obraz

kao neki mesnati dekupaž,

pečat požude,

šetam okolo žigosana,

mi smo promoteri bluda,

ulazimo u muzeje raspojasani

i tela su nam topla, nadražena, reaktivna,

a misli prazne, meditativne, dugačke, neisprekidane,

kao drvoredi u Toskani.

11 godina

nosila sam disko čarape

i papilotnu na šiškama dok spavam

držali smo daljinski u najlonu

na tv-u se prikazivao rat

sećam se pomalo tog straha

ali kad stisnem crveno dugme pod najlonom

rat se isključivao

i ja sam mislila na druge stvari

hoće li se smuvati dilan i brenda

kako da naučim da repujem na engleskom

stvarno sam volela ameriku

činilo se da tamo ratuju samo tinejdžerke

po srednjim školama

zamišljala sam svoj lik na bilbordu

pored džinovskog hamburgera

i kako mi kosa vijori iz crvenog kadilaka

rat je bio u šestom planu

19 godina

martinke i masna kosa

kurt kobejn se ubio čim sam krenula u srednju

u meni su nikle sve egzistencijalne brige

ugojila sam se i pušila travu

pisala sam poeziju i razmišljala o samoubistvu

majka je duboko uzdisala dok me gledala

a onda je počelo bombardovanje

prekinuli su 378. epizodu „esmeralde“

taman kada je trebalo da progleda

znali smo da mora biti nešto ozbiljno

spiker je sumornim glasom najavio vazdušnu opasnost

začula se sirena

sišli smo u podrum

ali nam je posle pola sata postalo

baš baš dosadno

otac se uspravio pored hrpe uglja

rekao je: „odoh ja da legnem“

posle par sati svi smo bili u krevetima

ako ćemo da pomremo

da bar smrt dočekamo odmorni

sutra je svanulo proleće

lepše nego ikad u životu

nebo je bilo plavo i drveće puno cvetova

priroda izgleda ne zna da je rat

da ljudi umiru

i da esmeraldi nisu dali da progleda

priroda narcisoidno gleda svoja posla i kinđuri se

dok oko nas padaju bombe

bili smo pijani po mračnim parkovima

uživali smo čari restrikcija

pravili žurke po skloništima

bilo nam je lepo u kolektivnom beznađu

sadašnjost postane intenzivnija

i nisi sam u svojoj sjebanosti

ipak, grizla me savest što ne razmišljam o ratu

nisam razumela zašto nemam poriv da pišem o tome

nisu me inspirisale detonacije

terala sam sebe da mi rat bude tema

napisala par glupih pesama na silu

ali džaba, neće mi ga duša

ni moja priroda nije marila za rat

rat ništa nije menjao

ništa mi nije oduzimao

svet je i pre njega bio dalek i hladan

proleća nedostupna

i smrt mi je disala za vratom

31 godina

sedim u beogradskom domu omladine

nosim leopard kardigan i mačkaste naočari

razvela sam se od dobrog čoveka

jer dobro nije dovoljno dobro

ja hoću najbolje makar poginula

i poginula sam

ispod leopard šare su moji pokidani živci

boli me savest

svake noći plačem dok ne zaspim

radila sam neke rutinske pretrage

u kliničkom centru srbije

pa su mi i oni digli pritisak

a jedna žena velikih vlažnih očiju

poput insekta

zadivljeno je pričala o oktobarskom salonu

ove godine joj se naročito svideo

jer se puno radova bavilo ratom

izgovorila je tu reč sa puno ljubavi

rat

zamisli besnu ženku leoparda

sa krvavim ranama koje su se podljutile pa peku

zamisli njene očnjake i kandže

kako prave rez na telu

velikog vodenog insekta

u holu doma omladine

KOJI VAM JE KURAC VIŠE SA TIM RATOM?

KOME JE TO ZANIMLJIVO?

KO SE TIME ODUŠEVLJAVA?

stvarno su mi digli pritisak u kliničkom centru

oni su stručnjaci za to

imala sam nula tolerancije na proseravanja

umetnost koja govori o ratu neće sprečiti rat

ljudi moraju da govore o sebi

da se bave sobom i da upoznaju sebe

da se pomire sa sobom i da zavole sebe

to bi sprečilo ratove

niko normalan ne želi rat

daj da budemo normalni

žena insekt me je prezirala

ali je spustila loptu videvši da sam neuračunljiva

42 godine

opet je rat

vode ga kreteni protiv kretena

dok dobri ljudi koje zanima samo mir

beže sa svojim psima zamotanim u jakne

i šta ja tu mogu

opet je proleće

priroda nije društveno biće

ona tera svoje bez obzira kako je nama

ja sam kao priroda

nedruštvena i determinisana svojim procesima

navikla sam da me rat ne zanima

i više me zbog toga ne grize savest

neću pisati ratne pesme

i došla sam da vam to kažem

kratko i jasno

međutim

malo se oteglo i postalo opširno

previše sam se zanela u objašnjavanju

sad se bojim da stanem i udahnem

da se osvrnem iza sebe

jer mi se čini da sam

jebo me pas ludu

napisala ratnu pesmu.

U jednom selu ispod planine Jastrebac svi vole Ivana Šarara.

Pre nego što sam se udala za njega, pričala sam mu o precima, o askurđelu Isaiji koji se pre dvesta godina iz crnogorskog krša doselio u pitomu dolinu reke Rasine, tamo iza Kruševca, na putu za Kopaonik, gde se rodio i moj otac. Šarar, koji i dalje ima radoznalost deteta i ljubav prema geografskim kartama, odmah je počeo da gugla podatke o selu i istog trenutka zapazio da ima oko šesto stanovnika koji su svi do jednog Srbi.

– Ovo selo je etnički čisto.
– Pa da. I ne samo selo, celi taj okrug. Kad živiš u Kruševcu, katedrale, sinagoge i džamije su egzotika. Videćemo kako će da reaguju na tebe. Tamo u tim selima lakše možeš da naletiš na Marsovca nego na Hrvata.

A onda sam se setila da grešim. Jedna od najboljih prijateljica moje nane (očeve majke), bila je Hrvatica iz Dalmacije, Mare. Nju je jedan naočit Rasinac doveo iz Banata, gde su oboje nadničili na tuđim imanjima šezdesetih godina. Dobili su tri ćerke i on je umro. Mare ih je sama očuvala, starije dve udala, a o najmlađoj, koja je bila nesposobna, brinula do svoje smrti. Živele su u maloj kućici na vrhu sela. Bez kupatila, sa prozorima čija su dotrajala stakla vremenom zamenili najloni. Kad su došle devedesete i krv čitavog Balkana se zatrovala ratom i mržnjom, Mare je osećala da se „klima“ u selu promenila i da nije više svuda dobrodošla kao ranije. Niko nju nije dirao, nije je maltretirao, nego su ljudi jednostavno postali ogorčeni i suzdržani, poneki pijanica koji sedi na gajbi pred seoskom zadrugom dobacio bi joj:

– Vrati se kod Tuđmana!

– Jebo te Tuđman, uzvratila bi mu Mare i nastavila svojim putem.

Išla je kod žena kojima je pomagala oko kuće i imanja, a one su pomagale njoj, davale joj hranu, garderobu i sve što treba za bolesnu devojčicu. Jedna od tih žena je bila i moja nana. Mare joj je dolazila gotovo svakodnevno, uvek je sedela pored šporeta smederevca, valjda joj je jadnoj hladnoća ušla u kosti. Nikad se nije navikla na planinsku klimu i smetove snega koji su umeli da budu i dva metra visoki. Popile bi po kuvanu rakiju i smejale se glasno da odjekuje celi potok iza nanine kuće.

Sad više nisu žive. Njihovi zemljani kućerci su se urušili. Pričala sam Šararu o njima gledajući sve to iz potpuno drugačije perspektive. Za mene je Mare uvek bila naša, seoska. Ona je selu dala poseban karakter i ne mogu da zamislim to mesto bez nje. A ovaj put sam pričala o njoj kao nekoj „strankinji“ koja pripada više Šararu nego meni, iako Šarar nikad nije ni upoznao Mare. Kad posmatraš ljude kao pripadnike nacija, umesto kao pripadnike života, mesta i ljudskih srca koje su svojim postojanjem dotakli, onda sve vidiš naopako i pogrešno.

– Mare je probila led. Ti si drugi Hrvat koji će otići tamo.

Prvog dana kad smo stigli i ušli u dvorište, Ivan se zaljubio u selo.

– Hajde da živimo ovde, rekao je.

Odmah je obišao sve sokake, zavirio u šljivake i šumarke, otišao do Rasine. U narednim danima upoznao svaki pedalj sela, jer on nema mira dok ne otkrije i zadnji milimetar novog prostora u kome se nađe. Seljani su gledali iz svojih dvorišta, mislili se „Ko je ovaj nepoznat čovek?“

– ‘E l’ poznaješ ovoga?
– Ne znam kuj je. Mora da ‘e od Marine unuke čovek. Vele da je Rvat.
– Rvat?? Pa ‘e l’ ne mogade nekoga našega da nađe?
– Ćuti, dobro da nije Šiftar!
– Pa i to što kažeš. Nego mlogo daleko otišla, kuj da ju pogleda majku i oca kad ostare?
– E, a kuj će da pogleda nas? Ćuti bre tamo, ne gleda više niko nikoga.
– I to što kažeš.

Domunđavale se dve babe preko plota, gledajući u Šararovu sve sitniju siluetu kako nestaje na putu ka šumi. Taman kad je došao u vrh sela i spremio se da zakorači u divljinu, oslobođen znatiželjnih pogleda iz bašti i dvorišta, gore ispred seoske prodavnice sedeo je jedan mrga od šezdesetak godina i pio pivo.

– Dobar dan, kaže mu Šarar.

Jer u selu se svi svima javljaju.

– Ja tebe ne poznajem! odgovori mrga.
– Ne poznajem ni ja tebe, na to će Šarar.

Skrene sa svoje šumske putanje i zaputi se pravo na klupicu pored Mrge. Tu njih dvojica krenu priču, Šarar mu kaže ko je i odakle je. Ispostavi se da je Mrga bivši oficir koji je godinama radio u Puli, pa ga je moj muž obasjao kao sunce kad probije guste oblake i maglu zaborava i istopi ravnodušnost sa srca, pa iznenada oživi dane daleke mladosti i sreće. Mrgi su nakon razgovora blistale oči, poručio je Šararu da pozdravi tasta, rukovali su se, jedan je nastavio svoj put u šumu, a drugi ostao na klupici da još dugo gleda u mostiće koji povezuju seoski put i dvorišta, a ispod kojih teče reka.

O stricu Radomiru sam već pisala. To je stric mog oca. Živi u dvorištu pored našeg i svaki dan dolazi kod nas, kad dođemo na selo. Prvi je upoznao Šarara. Sipali su po jednu šljivovicu, popili na eks, a onda ga je stric poveo u svoje dvorište da mu pokaže staru kuću i imanje. U kamenom podrumu stare kuće, na zidu je visila puška.

– Ti si lovac? pita ga Šarar.
– Ma ne. To samo ako naleti neka lisica da davi kokoške i jede jaja. S vremena na vreme neki fazan i to je sve.
– Znači nije za Hrvate?
– Šta?? A neeee… nikakooo.

Obojica su prasnuli u smeh. Stric je odvrnuo česmu na buretu s rakijom i nalio im još po jednu čašu. Ostali su tamo pola sata, smejali se i pili, došli kod nas na terasu pokušavajući da prepričaju dijalog iz podruma. Stric bi se posle svake rečenice zagrcnuo od smeha i uhvatio za ono mesto ispod rebara koje ga boli nekoliko dana, od kad se okliznuo u svinjcu i ugruvao celu desnu stranu.

U slobodno vreme, stric voli da peva. Iznese razglas i karaoke na sprat nove kuće, izađe na terasu i peva Šabana. Celo selo se ori. I niko se ne buni, nikome to ne smeta. Oko sela ima toliko proplanaka i šuma i tišine, da možeš da se dereš koliko hoćeš i niko ti neće uzeti za zlo. Njima je tišina dosadila. A prekidati čoveka u pesmi, to mu dođe skoro pa gre’ota.

Stric Radomir se toliko sprijateljio sa Ivanom da ga je jednog dana zamalo pitao da mu pomogne nešto u kukuruzu, pošto ne može sam, boli ga to rebro koje je ugruvao u svinjcu. Ali tu ideju nije izneo direktno Šararu, koji bi naravno, odmah pristao, već prvom komšiji Duletu koji mu je odbrusio:

– Radomire, ti nisi čitav! Pa nije on čovek završavao fakultet da bi sad kopao po tvoje žitija!

Tu se Radomir pokolebao i odustao, ali eto dlaka je falila da Ivan Šarar zađe i u njivu, sa motikom i ašovom, iako to nikad do sad nije probao.

Kad odem u selo, ja i ne izađem iz dvorišta. Budem tamo deset dana i ne vidim nikog osim onih koji mi uđu u kuću. Takva sam bila uvek. Večito u svojim mislima, maštanjima, nezainteresovana za ljude i spoljašnji svet. Nemam pojma kako izgleda bilo koja druga ulica u selu osim one u kojoj je moja nana. Znam ukupno desetoro ljudi odande. I svi su mi rođaci. Onda dođe moj muž, sa druge strane Balkanskog poluostrva, upozna selo kao svoj džep. Upozna ljude, napije se sa njima, pozovu ga u podrume i njive. Neki su služili vojsku u Šibeniku, neki su vozili kamione po staroj Jugoslaviji, neki su imali devojku na Krku. Selo postane blago euforično kad u njega dođe Šarar.

– Mlogo dobroga muža našla Bisina stareja ćerka, svima priča strina Mika.

Videla je Ivana pre dve godine na pet minuta i to joj je bilo sasvim dovoljno da stekne mišljenje o njemu za sva vremena. Gde god stane, hvali ga u nebesa.

– Bila sam ja kod nji’ lane. Reko da vidim decu, nisam i’ videla još mali kad su bili. Ne mogado da i’ prepoznam! Ovo Bisino stareje se doteralo, lepo ki lutka, će d’ ide u grad da šeta. A muž mu veli: „’E l’ ste spremni, gospođo?“ Ijao grdna, što je dobar!!! Ovi naši baksuzi bi se ponaduvali i samo bi se mrštili. A ono našlo mlogo vaspitanoga i dobroga čoveka!

Babe u selu imaju posebnu moć da procene mladoženju. Sećam se da je jedna dalja rođaka iz Beograda htela da dovede momka kod moje nane da ga proceni. Jer nani ne bi trebalo duže od tri rečenice da donese kompletan sud o kandidatu za ženidbu.

– Mečkonja šljokoprda!

Rekla je jednom za muža svoje nećake. Ja, koja sam uvek dosta dobro razumela njen rečnik, pogledala sam je upitno. Pokazala mi je rukama da je mladoženja previše debeo i ispružila palac prema svojim ustima simulirajući natezanje flaše sa alkoholom. Mečkonja šljokoprda! Presuda je doneta. I bila je, nažalost, u pravu.

Te veštine je nasledila strina Mika, koja mi je pričala o svojoj mladosti, danima kad se udala i rodila decu. Dok beba spava, ona je morala u njivu. Niko te u to vreme na selu nije pitao da li si se tek porodila i da li tebi treba odmor. Trudnica je do zadnjeg dana bila u njivi. A kad se dete rodi, žena se u njivu vraćala dok beba spava. Novac je bio kod svekra. Ako bi krenula u prodavnicu, morala je da mu do detalja opravda spisak za kupovinu. Onda bi došli „oni dani“ u mesecu kad je na spisku bila i „Cik-cak“ vata, pa je crvenela pred svekrom dok nabraja šta bi kupila.

Mnogo su se mučile te naše babe. Ne možemo ni da zamislimo koliko. Posebno one sa sela. Ali su znale sve to da podnesu i izbore se za svoje dostojanstvo. U tom kamenom patrijarhatu za svaki položaj se borilo od nule. Ništa nije bilo unapred dato. Nijedna sloboda, nijedno pravo. To se tokom života osvajalo. Moja nana bi govorila:

– Rađaj decu. Prečišćaj krv!

Njen odnos prema rađanju je bio duboko feministički. Žena rađa radi svog zdravlja. Ne radi potomstva, nataliteta, itd. Ona je smatrala da nas rađanje čini zdravijim i čvršćim.

I nikad me nije učila da treba da dominiram ili, ne daj bože, gazim muža.

– Budi dobra prema svojemu drugu. Ne greši dušu. Moj Živko je mene slušao celog života. Mnogo lepo smo se slagali. Slušala sam i ja njega.

Moja nana, koja je bila nepismena, učila me je ravnopravnosti i samopouzdanju. Od nje sam naučila da ženska samosvest nije nešto što treba da ugrožava muškarca. Njeni principi su bili ljubav i saosećanje. Ona je u svom patrijarhalnom svemiru izgradila sebi pijedestal ravnopravnosti i platformu sa koje se njen glas uvažava i čuje, a da pritom nijednog trenutka nije poželela da sa tog pijedestala vlada i pokorava. Muža je uvek zvala drug.

– Poštuj svoga druga. I on tebe mora da poštuje.

Naše pretkinje sa sela su velemajstori životne borbe, koja nije bila borba za goli opstanak, ali ni borba za pobedu. To je uvek bila borba za suživot i uzajamno poštovanje. I zato one bolje nego iko znaju da cene dobrog muškarca, dobrog muža, dobrog druga. Kad naiđu na takvog, pričaju o njemu svuda, da se glas proširi, da dođe do onih loših, pa se možda i oni malo promene.

U selu moje nane, Ivan Šarar je procenjen kao dobar muž. I ta priča sad živi. Vole ga one babe što se domunđavaju preko plota. Vole ga oni pred zadrugom što piju pivo i što su terali jadnu Mare kod Tuđmana. Voli ga stric Radomir, vole ga moji roditelji. Volim ga i ja. Ja ga volim najviše. Jer ume da uđe u malo, nepoznato, zatvoreno selo, kao potpuni stranac i da za deset dana postane duša i maskota sela. Kad krenemo nazad za Rijeku, sa gepekom punim ajvara i kajmaka, svi mašu za nama kao da im taj auto odvozi mladost, uspomene, devojke sa Krka i onu jadnu Mare prema kojoj je trebalo da svi zajedno budemo mnogo mnogo bolji.

 

Drugo mesto na 24. internacionalnom festivalu reportaže i medija INTERFER

Mi smo ono što osećamo. Nema ničeg stvarnijeg od osećanja. Ona nastaju i nestaju mimo naše kontrole, nemamo nikakvog uticaja na njih. Mi ne možemo da promenimo osećanja, da ih umanjimo, ublažimo, ukinemo, kao što ne možemo ni da ih proizvedemo. Osećanja su „stvari po sebi“, teška realnost oslobođena od upliva naše volje. Osećanja su naša sudbina i meso od kojeg smo sazdani. Osećanja su stvarnija od tela.

Ipak, ona nisu nedodirljiva. Mi ih možemo preslagivati, interpretirati, smeštati na police, u fioke, možemo koristiti njihov energetski potencijal u svoju korist, ako umemo da baratamo osećanjima, ako smo dovoljno otvoreni prema sebi da ih ispravno razumemo, i na koncu, ako smo dobronamerni prema sebi, što nije uvek slučaj. Čovek može da bude gospodar svojih osećanja, ali ne i njihov bog. Ne onaj koji ih stvara i ukida, već onaj koji im daje značenja, funkcije i svrhe. Savršeno inteligentan, samosvestan i iskren čovek, bio bi svoj najidealniji ekonomista osećanja i kreator sreće. Ali takav čovek ne postoji. Mi svoja osećanja razumemo samo donekle, površno i nedovoljno. Često ih ne priznajemo, potiskujemo, negiramo, nesvesni činjenice da radimo Sizifov posao, da pokušavamo nemoguće. Mi nemamo moć da ugasimo osećanja, čak ni da ih umanjimo i promenimo. Potiskivanjem se stvarnost premešta sa jednog mesta na drugo, ali ne prestaje da postoji. A to postojanje u mraku nije pasivno i mrtvo, već još kobnije, pod većim nabojem, sa opasnijim posledicama.

Čovek kao društveno biće i produkt civilizacije, ima univerzalni alat za hendlanje svoje neukrotive prirode, za kontrolu osećanja. Taj alat se zove moral. Kad bi svako od nas umeo da izađe na kraj sa osećanjima na način koji nije štetan po njega, po druge i po društvo u celini, moral nam ne bi bio potreban. Međutim, ta „nauka“ je prekomplikovna da bi bila prepuštena pojedincima od kojih većina baulja u mraku bez trunke samosvesti, slično životinji. Moral nam čini uslugu, uči nas kako da pristupimo osećanjima, iako, kao i svaka stvar za masovnu upotrebu, ne naleže najbolje na svakog pojedinačno, on ipak vrši važnu i korisnu funkciju u društvu, uz sve nuspojave koje ima. Nuspojave morala su svi oni sublimirani sadržaji koji nam izazivaju neuroze i zbog kojih idemo na psihoterapije, raščerečeni između onoga što jesmo i što bi trebalo da budemo. Psihoanaliza popravlja štetu koju za sobom ostavlja moral, čupajući na svetlo dana živa osećanja koja se guše u mraku. Psihoanaliza je moralu ono što je ekologija industrijskoj revoluciji. Popravlja štetu izazvanu jednom krajnje korisnom stvari.

Svaki napredak koji nas za jedan korak udalji od prirodnog stanja, od životinje, nosi sa sobom i loše posledice koje treba sanirati. To ne znači da nam je bolje kao životinjama. Ovaj tekst ne slavi ni civilizaciju ni divljaštvo, već samo pokušava da iznese jednu istinu o nama koja će nam možda olakšati život.

Ta istina se sastoji u mirenju sa onim što jesmo, u prihvatanju svojih osećanja, kakva god ona da su. To smo mi. To je prvi stepenik. Na sledećem stepeniku mi posmatramo kako ćemo, s obzirom na našu realnost, na ono što jesmo, da postupimo najbolje za sebe i svoje bližnje. Tu dolazi moral. On može biti u skladu ili u koliziji sa našim osećanjima, ali je jako bitno da u oba slučaja prvo prihvatimo sebe, a onda slobodno odlučujemo o svojim postupcima. Moral se ne sprovodi potiskivanjem. Moral je civilizacijska tekovina i doktrina koja nam je omogućila pojam slobode i ljudskog dostojanstva. U prirodi ne postoji sloboda. Tamo vlada nagon, instikt, osećanje. Sloboda je racionalni princip i samo je čovek slobodan. Kad bismo se sveli na ono najrealnije što jesmo, na svoja osećanja, mi bismo bili determinisani svojom prirodom. Razum i samosvest su ono što nas uzdiže iznad prirode i čini slobodnim bićima. Ali ponavljam, ima tu jedna začkoljica koja u nama izaziva nemire, nesklade i neuroze: ne zalećite se u moral žmureći, pre nego što ste shvatili i priznali od čega ste sazdani, šta su vaše emocije, kakvo je to meso vaše duše. U tom priznanju leži preventivna psihoterapija. Kakvi god da ste: agresivni, zavidni, lenji, neambiciozni, zaljubljeni, uplašeni… priznajte to sebi, sve je to za ljude. Zagrlite tu svoju realnost. A onda uzmite moral, dragoceni moral koji nam je dao najvrednije što imamo – slobodu, pa kažite sa ovom agresijom ću ovako, sa strahom ću ovako, sa zavišću ovako… Biti moralan ne znači imati savršeno moralna osećanja, već moralne postupke proizišle iz želje da nam svima bude dobro.

To je drugi stepenik. Treći stepenik je jedna sfera duha koja nadilazi emocije i razum, nadilazi divljaštvo i moral. To je sfera specifične slobode retkih pojedinaca koji su toliko ovladali individualnim i društvenim, osećanjima i etikom, da imaju sposobnost improvizacije, kontriranja sebi, poigravanja sobom, supervizije nad moralom, i često žive život koji sa strane, posmatran razumom i kroz društvene zadatosti, deluje paradoksalno. To je otprilike ono što Kjerkegor zove „stadijum vere“, mogućnost jednog razgranatog složenog duha da obuhvati apsurd i da živi autentičnim životom koji se ne uklapa u standarde datog društva i vremena. Ovaj stadijum samo spolja može da izgleda slično divljaštvu, jer zanemaruje društvene kodekse i građanski moral, pa često razni primitivci i tupsoni misle za sebe da su autentični jer ne poštuju pravila, a ne vide da zapravo nisu još ni dobacili do morala, tj. nemaju kapacitet ni da razumeju pravila. Za razliku od njih, naš „čovek apsurda“ ima ljudsku prirodu i moral u malom prstu, oni su temelj i preduslov njegove specifične slobode. Takvi ljudi imaju sposobnost da stvaraju velika dela i donose velike promene. To je „nadčovek“ o kome je govorio Niče. Ali mi sada nećemo o njemu, vratimo se na čoveka.

Da bi čovek bio moralan i slobodan, on mora biti svestan morala kao sistema pravila, svestan svojih postupaka i svestan svoje slobode. Kant kaže da dobru mladu devojku koja slučajno postupa ispravno, nesvesna morala, ne možemo nazvati moralnom. Jer je nužan uslov za moralno postupanje – sloboda. A ono što je nesvesno, instiktivno, zasnovano na osećanju – nije slobodno. Ta devojka je sličnija nekoj dobroj umiljatoj životinji, ali ona nije moralni subjekat, nosilac dostojanstva, sve dok njena dela ne budu svesno vođena moralnom maksimom.

Na kraju, želim da istaknem da moral nije ubica naših osećanja, da civilizacija nije zbrisala životinjsko u nama, da razum nije okupirao naša bića. Mi smo jednako divlji kakvi smo bili dok smo nosili krzna i išli u lov. Osećanja se ne kultivišu, ona su ista već hiljadama godina, ona odolevaju istoriji. Jer istorija je takođe stvar duha, kategorija vremena, a vreme i prostor su racionalni principi. Osećanja su tako stamena, nedodirljiva, praiskonska i večna, tako nezaobilazna i moćna, da neki autori misle da su upravo ona Bog. Onaj bog koji je u svima nama, oduvek i zauvek, koji nas određuje i u kojeg moramo da verujemo. Iznutra smo i dalje jedni drugima vukovi, razulareni, željni borbe, moći, krvi, bratoubice, sirovo strastveni, svirepi i oholi, lovci, žrtve, brižne majke koje van svog naručja ne vide svet, instrumenti slepe uznemirujuće požude, neutešni i progonjeni strahom od smrti. Teško je sve to spakovati u moral i biti srećan. Ali je mnogo mnogo lakše, kad znate da ništa sebi niste oduzeli, ništa niste izgubili, jer je nemoguće izgubiti osećanja.

Ustezanje je način postojanja nedozvoljenog činjenja. Negiranje je potvrda realiteta negiranog. Bežanje je vrsta prisutnosti. Potiskivanje je selidba stvarnosti s one strane belodanog. Zabrana je dokaz o snazi zabranjenog. Pravila su odraz neukroćenog divljaštva. I sve odluke koje nas čine ljudima, samo negativno aktualizuju ono nepromenljivo, emocionalno, životinjsko.

Civilizacija, pravda i sistemi morala, zamena su za spontanu mekanost duše, za obzir i saosećanje, kakvog u prirodi nema.

Osmesi mladih ljudi lagani su i poletni kao bube i ptice. Njihove duše su lake, nisu kompromitovane životom. Osmesi im skoče iz stomaka i u jednom potezu se razliju po licu. Na tom putovanju nemaju nijednu stanicu, pauzu, krivinu. Osmeh mladog čoveka kojeg još uvek nisu dotakle izdaja, bolest, smrt, kao spretni gimnastičar, bez ikakvog otpora, skače u vis. Taj osmeh je naivan, podjednako koliko i iskren. Taj osmeh je savršen, samo zato što je nerealan, udaljen od svih onih ponora koji život čine životom.

Osmeh zrelog čoveka je težak. On samo na površini izgleda kao pravi, ali taj osmeh nije autentičan. Na putu od stomaka do lica on ima bezbroj prepreka, kvarova, dilema. Moj osmeh se o njih sapliće, pada i diže se, nastavlja prema licu odranih kolena. Kad prolazi pored onog mesta u meni gde stoji grob moje majke, osmeh se okrene i zaputi nazad. Onda ga uhvatim za rukav i kažem mu da nastavi dalje. Tamo gde mi je na duši veliki hrapavi ožiljak od razvoda, osmeh se zakašlje i uhvati za stomak. Ja mu kažem da diše i da nastavi dalje. Na mestu gde je nikla planina brige i odgovornosti, a zauvek nestala poljana bezbrižnosti, od kad sam postala majka, dobacim mu opremu za planinarenje. Tamo gde su me ljudi razočarali, gde su se ideali okaljali, moj osmeh spusti glavu i ukopa se u mestu. Tu mu pružim ruku. Na svakom koraku mog unutrašnjeg sveta gori po jedna vatra koju osmeh mora da preskoči da bi došao do lica. Svetska bol, fizička bol u srcu koju osećam zbog nepravde u svetu, zbog činjenice da postoje ljudi koji su zli, da postoje ratovi, da deca gladuju i pate, da svirepo tretiramo životinje, da smo narušili biološku harmoniju ove planete, zagadili je i upropastili, sve to osmehu lupa pesnice u lice, izbija zube i stvara vrtoglavicu, na putu do mog lica. Ali ja ga protresem, umijem i kažem „Idemo!“.

Kad stignemo na cilj, osmeh je umoran i utučen, nije mu više ni do čega. Onda mu kažem „Evo te na svetlu dana. Upotrebi zadnji atom snage i blistaj sada najjače, uspeo si!“ Osmeh to stvarno i uradi, razlije se preko celog lica, opruži se koliko je dugačak i ja sam žena koja se smeje. Ali čak i tada, dok je na licu, on na sebi ima tegove koji ga vuku dole, nazad u stomak. Teg majčine smrti, teg slomljenog srca, teg razočarenja u ljude i ideje, teg veltšmerca koji me probada kao udar groma. Tegovi vise na naličju osmeha, vi ih ne vidite, ja ih osećam.

Osmesi zrelih ljudi su podvizi. Svaki osmeh je mala pobeda. Ne smejemo se mi jer je to jače od nas, već zato što smo mi jači od svega. Naš osmeh je slab, kad bismo ga prepustili samog sebi, ostao bi dole u mračnim dubinama stomaka, kod prve raskrsnice. Ali mi ga vodimo, mi ga bodrimo.

Najlakše je biti utučen, oklembesiti ramena i usne, širiti oko sebe anksioznost i tugu. To može svako. Negde sam pročitala da, ako ne možeš ništa da promeniš, svojim tugovanjem samo uvećavaš patnju u svetu. I to je apsolutno tačno. Mi našim osmesima popravljamo svet. Odrasli ljudi sa osmehom na licu su moji heroji. Oni rade taj krvav i težak posao, koji vedrinom obasjava svet – smeju se!

Kad sam, pre četiri godine, prvi put u životu, poslala pesme nekom uredniku na čitanje, dogodilo se ovo. Moja zbirka, koja je tada nosila radni naziv “Skok u čoveka”, naredne godine je izašla pod imenom “Halter ego”, za potpuno drugu izdavačku kuću (VBZ) i kod drugog urednika, Draga Glamuzine, koji je uradio savršen posao na knjizi.

Ipak, pismo koje je taj prvi urednik poslao ministarstvu, u kome objašnjava zašto treba objaviti moju poeziju, jeste nešto najlepše što je ikada iko napisao o meni. To pismo mi je dalo vetar u leđa, daje mi ga i danas. Nakon što sam celog života pisala, sa nosem u sveskama, ne tražeći nikakvu afirmaciju, podršku, ni priznanje, ovo pismo mi je stiglo jednog jutra, u 36. godini života i rasplakalo me. Knjiga nije dobila podršku ministarstva, ali sam ja kao autor, ovim pismom dobila podršku koja me je zauvek promenila, osnažila i osvestila. Naterala me da verujem u sebe.

Mejl koji sam dobila tog jutra bio je naslovljen sledećom rečenicom:

Nikad nisam napisao ovakav tekst

Frida Šarar: Skok u čoveka

(knjiga pjesama, 7 araka)

U skladu s posve nekonvencionalnom biografijom ili

pseudobiografijom, potpisnik ovih redaka – još uvijek neuvjeren

tko se tu naslonio na koga, Marina na Fridu ili je druga tek sjena

prvoj, a što je, složit ćete se valjda, totalno irelevantno za poeziju,

ali golica našu (malo)građansku znatiželju, iznuđen Tekstom,

zatočenik svih poetskih vrlina zbilja nesvakidašnje vitalnog, na

mjestima genijalnog poetskog uma nesumnjivo feminilne autorice

– pokušava, u skladu s čitateljskom empatijom za ovaj tekst,

štoviše uzbuđenjem koje ga malo kada „potrefi“ u „praznom sada“

mlađe hrvatske poezije, reći nešto strašno važno. Reći, najkraće:

Zašto moramo objaviti zbirku pjesama “Skok u čoveka” (mada sam

od onih koji se pouzdaju u to da se ništa ne mora osim umrijeti)?!

Ili drukčije, zakopčanije i konvencionalnije rečeno, Fridinu zbirku, želimo, trebamo objaviti zato što:

1. Donosi osvježujuću obradu i unosi „kombinaciju sastojaka“ u

recentni hrvatski poetski trenutak.

2. Svoja jela, međutim, spravlja, od naoko uobičajenih

sastojaka: rutina, entropija, umrtvljenost, insuficijencija,

vječita samoća čak i u trenutku punoga života, dodira sa

stvarnim, erotike i seksualne želja, prirodne ili prigodne

ludosti…

3. Ali ono što je izdvaja od ostatka poetske čeljadi, koji

objavljuju svoju debitantsku knjigu, a nekada i desetu (da

prostite; nejte mi zameriti!) knjigu, jest: poetska

artikuliranost, jasna misao, sažet izraz, odsustvo lirske

bižuterije i kvazifilozofskih drangulija.

4. U najsretnijim trenucima zbirke, a nije ih malo, naprotiv (!),

pjesme joj se obrću kao poetski hologrami, iskrsavaju

neočekivane ali dobrodošle poante, dohvaćaju ono što im je

bitno. (Ima tu i malkice junačenja, i cvileža, i ironije

pretjerivanja – nužnoga začinskoga bilja: jer „ledena,

neumoljiva, ustalasana ja,/ koja nikada neće/ pružiti ruku

sebi“ – uvjerljivo je pruža čitatelju („Reka“).

Jesam li vas uvjerio, a baš nikada ne napisah nešto što ne liči na

hladnoracionalnu „mudru i odmjerenu“ kritiku? Nisam?

5. Piše ta Marina ili Frida, baš me briga, kao zmaj, skoro kao

Vesna Parun s početka i kraja karijere! (Frida inzistira na

ljubavnim nesporazumima i kad ih nema, oholi se, ljubi, trpi,

osvećuje se falusnom umu i baca mu se pod noge istodobno,

stenje, jeca, vrišti od sreće, zastaje pred ciljem kad pobjeđuje,

poraz joj je pobjeda.

6. Vjerujte mi na riječ (a Riječ nam je jedino što nam je ostalo

od ove naše tzv. uljudbe u ovom sve nakaradnijem

zemaljskom raju: tu poetsku sanjalicu ne zanima rješenje, ona

stalno „piči“ svoj film: JA IMAM PROBLEM ZA SVAKO

RJEŠENJE!

7. Sva je čas hard, sva je čas soft – poetski energizam rijetko

viđen koji izlazi iz utrobe, iznutrice. Radujmo se poetska

braćo – eto nam pjesnikinje koja svojom prvom knjigom ne

staje na obećanjima! Naprotiv, pred tom Marinom ili Fridom

– ako se ona ikada sa sobom dogovori o svom građanskom

identitetu (podcrtvam, posve irelevantnom za literaturu!).tj.

ako se ikada dogovori na što će spasti (predlažem joj oboje,

poetski je plodnije i odgovara posve njezinoj „pomaknutoj“,

u najboljem smislu te riječi, imaginaciji – je budućnost,

svijetla, ne sumnjam. Ukratko, poetski debi kakav se rijetko

viđa!

Nisam vas uvjerio? Lakše mi je odreći vam da nemate pojma,

ali to bi bilo odveć neuviđavno, osim toga svatko ima pravo

na svoj objektiv. Zato vas molim da date priliku sebi i

drugima da pročitaju nešto što će ih obveseliti, na bilo kojem

jeziku, ali, poštujući načelo najvišega reda uvijek – jezikom

poezije. Ali moram naglas reći i to: apeliram na vaše

„subjektive“ (taj nos, taj „stroj“ rijetko se kvari i još nas rjeđe

vara!): ma propade svijet ako ovakvu poetsku darovitost

skrijemo od njega. Ona će mu barem malo probuditi mrtvo

srce. I vratiti ga domu, kući bića, jeziku.

I dalje vas nisam uvjerio?

Nije poetski pravedno, molim lijepo, ali poštujem svaku

većinsku odluku. Pojedinci su vazda u manjini.

Ili ste mi povjerovali?

Ako jeste, hvala; ako niste, opet hvala, civilizirani smo ljudi!

U posljednjem slučaju pjesništvo prepuštam ometajućoj tuzi,

onoj goroj od „prave“, čije kosti pucaju pod težinom bijede

života oko nas – prouzročene ekonomskim sirotinjstvom,

bankrotom morala ili krizom duha i jezika – posve svejedno.

I svi smo na gubitku, a ponajviše jezik pjesništva.

O autorici
Rođena u Kruševcu.
Živjela u Beogradu.
Radila nikad ništa.
Pisala kad mora.
Voli u Rijeci.