Uniforma

Tog jutra, sredinom devedesetih, ispred kruševačke gimnazije, red đaka je čekao da uđe u školu kroz uska vrata, jedan po jedan, prolazeći pored direktora koji ih je od glave do pete skenirao i svakog ponaosob pozdravljao.

– Dobro jutro, devojko! Kako je, momče? Idemo malo brže, u pola osam se škola zaključava i kreću časovi! Petrovićeva, ti plavi nokti su za ulicu, a ne za školu! Ma nisu ni za ulicu, vi ste gimnazijalci, ova škola ima ugled, a vi je predstavljate gde god da ste, vi ste njeni ambasadori.

Stajala sam negde na kraju reda u širokoj mini haljini boje peska. Nosila sam martinke i čarape do pola butina koje su se završavale desetak centimetara pre haljinice. Imala sam crne nokte i obrijane obrve. Pokušala sam da se provučem neopaženo, ali me glas direktora Kerkeza trgnuo iz neuspešnog šunjanja:

– Devojko! Tako se ne dolazi u školu! Danas idi na časove, ali neka se ovo više ne ponovi. Ukoro ćete svi da nosite uniforme, pa nećemo više imati ovakvih problema.

O uniformama se šuškalo već neko vreme. Naš direktor je bio ambiciozan i strog. Škola je proslavljala jubilej, 130 godina postojanja i on je to sa ponosom isticao. U to vreme u Srbiji su se raspadali trotoari, raspadali se izlozi, fasade i putevi, raspadali su se krovovi i stanovi, raspadali su se rafovi u prodavnicama, raspadali su se gradovi i raspadali su se ljudi. Naravno, raspadale su se i škole. U kruševačkim stručnim školama nije bilo grejanja, nije bilo kreda, nije bilo čitavih stolica, zidovi su bili prljavi i ispisani, prekidači polomljeni, prozori naprsli. Te škole su izgledale kao okupljališta za beskućnike, niko nije brinuo o njima. Naši televizori su do juče bili preplavljeni slikama rata, naši roditelji su do juče imali platu deset maraka. Dinar se tek stabilizovao, sećam se da su školski sendviči koštali jedan dinar, što je bilo baš čudno jer su pre nekoliko meseci koštali par milijardi dinara. Milošević je gospodario stabilno i nezamenljivo, kao faraon. Niko nije verovao u „bolje sutra“. Naš direktor je bio režimski čovek, član SPS-a. Upadao bi na časove i zagrmeo glasno: „Ima li ovde bukača?!“ Bukači smo bili mi koji smo uveče izlazili na ulice da podržimo studentske proteste. Nosili smo bedževe tih protesta na svojim zelenim vijetnamkama i pištaljke u džepovima. Na velikom odmoru smo pušili cigare i imitirali dubok autoritativan glas direktora: „Ima li ovde bukača!? Hahahaha!“

Ipak, koliko god se ideološki ne slagali i moralno prezirali direktora Kerkeza zbog njegove pripadnosti mrskom nam zločinačkom režimu, nismo mogli da mu osporimo zalaganje, brigu i trud, koje je on ulagao u izgled i reputaciju škole. On je mogao, kao i mnogi Miloševićevi ljudi, da napuni svoje džepove pokradenim parama i da školu zapusti do neprepoznatljivosti, kao što se, uostalom, desilo sa svim drugim školama u gradu. Ali on to nije uradio. Gimnazija je u centru grada blistala spolja i iznutra. Nije bilo nijednog slomljenog prekidača, nijedne rasklimane stolice, zidovi su bili sveže okrečeni, u hodnicima smo imali tepihe. Govorilo se da direktor ima u planu da napravi školski bazen ispod sale za fizičko. Kako je to uspevao? Onako kako je jedino moguće kada vladate grupom neobuzdanih, nezrelih divljaka, kakvi su srednjoškolci – despotskom vladavinom i brutalnim kaznama. Za jedan slomljeni prekidač kupićete deset, za jedan razbijeni prozor kupićete deset… i tako je škola blistala. Direktor je pušio lulu sa ukusom vanile i šepurio se posmatrajući zgradu škole, posmatrajući nas koji smo kroz tu školu prolazili. Uniforme su bile sasvim logičan korak. Niko od đaka im se nije radovao. Ni dizelaši koji su nosili šuškavce zapasane u farmerice, ni padavičari koji su nosili starke i majice sa likom Kurta Kobejna. Ali niko nas nije pitao šta želimo, dečaci su obukli svoje bordo sakoe, devojčice bordo kecelje koje su se navlačile preko glave kao pončo i za tren oka smo živeli novu normalnost. Direktor je i dalje svakog jutra stajao na ulaznim vratima i proveravao da li svi nose uniforme. Znao je svakog đaka po imenu i prezimenu, iako nam ništa nije predavao. Kružila je legenda da pamti i sve učenike iz prethodnih generacija, ta memorija i posvećenost su nas fascinirale.

Prošlo je nekoliko meseci od onog jutra kad sam nosila kratku haljinu boje peska, do trenutka kad sam prvi put došla u školu u bordo kecelji. U međuvremenu se moj život okrenuo naglavačke. Postala sam mračna, destruktivna, zabrinuta nad smislom postojanja, čitala sam Dostojevskog, Hesea, Hemingveja i Kafku, proučavala sam istočnjačku filozofiju i hinduizam, izlazila u grad, pila pivo i duvala, moja teskoba je postajala sve veća, nisam znala ko sam ni koji je moj smisao, odrastanje me bolelo i čerečilo kao raspeće, kao nabijanje na kolac. Težina i muka koju sam osećala zamišljena nad ljudskom egzistencijom pretvorile su mi život u pakao. Postajala sam sve luđa, počela sam da pišem ozbiljnu poeziju da ne bih poludela, imala sam sveske u kojima sam živela. Počela sam nenormalno mnogo da jedem, hrana me tešila, smirivala, ušuškavala i grlila. Ugojila sam se deset kila i svakog jutra išla u školu sa tupom težinom u stomaku, nakljukana testom i slatkišima. Ta težina me umrtljivala. Osećala sam se kao zarobljenik tuđeg glomaznog tromog tela, moj pakao se produbio i pojačao vatru ispod kotla. Stara garderoba mi je bila mala, a novu garderobu za ovu krupnu ženu koja me je zarobila nisam želela da kupujem. Bilo je neprijatno kretati se u tuđem telu, u maloj garderobi. Najbolje je bilo u pidžami ispod pokrivača. I tako je počela depresija.

Ali onda su se pojavile uniforme. Svi su ih doživljavali kao kaznu, osim mene. Moja kecelja je bila velika kao šator, prebacila bih je preko glave i išla svuda. Nisam je skidala ni kod kuće. Dok su druga deca uniforme oblačila i svlačila ispred škole, ja sam u svojoj kretala od kuće, šetala po gradu, išla u prodavnicu. Uniforma je bila moj paravan, oklop, štit, zastor preko mrskog mi tela.

Moje drugarice su koristile uniformu kao medij, pisale grafite po njoj, imena omiljenih bendova, stihove, stavove, crteže. Dizelašice su prekrojile svoje uniforme, skratile ih i pritegle uz telo. Padavičarke su šetale u njima kao pokretni murali. Ja moju nisam ni takla. Takva kakva je, spasila mi je život.

Isti osećaj imam i povodom ovih maski koje sada nosimo. One su uniforma za lice. Ja nekad stvarno želim da sam nevidljiva, da odem do prodavnice i nikog ne sretnem, da lišena svesti o sebi svom izgledu, egu i postojanju, kopam po brdima nekih rasprodaja, da se rastvorim jeftinoj garderobi i da me niko ne poznaje, da me niko ne povuče za rame i kaže „hej, ćao“. Volela bih da mogu da budem vidljiva samo kad to sama odlučim. To je naravno nemoguće, ali hvala uniformi, maskama, hvala šeširima i velikim tamnim naočarima, što su mi pomagali i pomažu da nestanem kada je to najpotrebnije.

Kad bih u gradu naletela na direktora, on bi me ozarenog lica pozdravio: „Dobar dan, devojko!“ Bilo mu je drago kad neko nosi uniformu van škole, smatrao je to nekakvom lojalnošću i privilegijom koju deca ne znaju da cene. Nije mogao ni da zamisli da ta uniforma ispod sebe krije sto crnih gavrana i kad bih je, kao mađioničar, jednim potezom strgla sa sebe, ptičurine bi se razletele i iskopale nam svima oči. Nije me zanimalo što je na njoj znak Gimnazije. Mogao je da stoji i grb samog Lucifera, navukla bih je na sebe jer mi pomaže da se ne raspadnem. Pomislila sam da je Kerkezovo članstvo u SPS-u njegova uniforma sa grbom Lucifera koja je možda bila tu da ga zaštiti od sopstvenih slabosti. I već tada, sa petnaest godina, polako sam počela da postajem svesna, da ljude u životu neću deliti prema njihovom ideološkom opredeljenju.

Ispod zastava ideja i partija stoje različiti ljudi. Neki su dobri, neki su loši. Ima dobrih ustaša i četnika, ima zlih partizana, ima grešnih hrišćana i humanih poštenih ateista. I obratno. Čovek nekad pod barjakom zla čini dobra dela, a nekad pod barjakom dobra ubija i pustoši. Ja danas imam 40 godina, a moji vršnjaci se i dalje svađaju oko petokrake, oko krsta, oko Vučića i oko Kolinde. Ljudi koji su celi život prijatelji dozvoljavaju da zarate međusobno zbog ideologija, dočekaju starost ne videvši dalje od „uniforme“ i „grba“, ne zapitavši se kako izgleda i kakva su dela duše koja se krije iza tih simbola. Svi smo ljudi i svi smo isti. Vođeni slabostima, krizama, okolnostima, potrebama, mi smo završili sklupčani ispod svojih verovanja koja samo na prvi pogled stvaraju iluziju da smo različiti. Imala sam petnaest godina kad mi je ta iluzija naprsla pred očima i ne znam koliko još ratova, smrti, diktatura, ropstva i mržnje treba da iskusimo da bismo jedni u drugima videli ljude.

Osim toga, uvek imajte na umu, da ono što vam zajednica istomišljenika najavljuje kao kataklizmu, može biti vaš spas. Dok su moji drugari režali vezani u uniforme, mene je uniforma oslobodila. Istomišljenici ne moraju da znaju šta je najbolje za vas, dok oponenti, sasvim slučajno, ciljajući u odbranu svoje ideje, mogu da upucaju vaše demone.

Objavljeno u https://www.teklic.hr/featured/kolumna-kako-dise-tako-i-pise-frida-sarar-uniforma/175133/