Island

da sam državnica
bila bih tiranka.
ustav moje države
temeljio bi se na jednostavnom moralu:
ne laži.
ne kradi.
ne ubij.
ne bih imala milosti.
plaćalo bi se očima, udovima i životom.
pa da vidim posle
ko bi se usudio
da u mlade duše,
mekane i anđeoski nevine,
seje mržnju, izopačenost i strah.
da li biste odgajali one
koji su osuđeni na život bez očiju i šaka?
da l’ biste se ujeli za jezik
pre nego što pred svojim malim sinom
izgovorite da su srbi stoka
i da su hrvati gamad?
jer moj mali sin će sutra sa vašim da krene u školu.
na velikom odmoru će ga neko pljunuti jer je srbin.
u srbiji će ga pljunuti jer je hrvat.
on, naravno, neće razumeti
u čemu je problem.
on nema mržnju u srcu.
ali ja ću razumeti.
i doći ću da vam iskopam oko.
u to budite sigurni.

a možda je bolje rešenje
da se sutra odselimo na island
gde deca jašu konje kroz paru termalnih voda
i urbanisti traže građevinske dozvole od vilenjaka.
tamo nikog nije briga ko su jebeni srbi i hrvati.
ja ne bih morala da budem tiranka,
zakonodavna, ni izvršna vlast.
mogla bih da budem mama
koja popodne štrika šal,
a pre podne pohađa časove
maternjeg jezika svog sina.