Grobovi

Mi ne stižemo da obiđemo grobove.

U njima čame naše babe,

sahranjene u maramama vezanim ispod brade

i keceljama, što u onom jednom džepu

nose sto dinara i tvrdu bombonu.

Crni nokti mog deda Živorada

koji su mi jednom zveknuli šamarčinu

ispred kuće od blata

po letnjem danu koji je mirisao na

zapršku i paradajz

i njegova grba u vunenom džemperu

koji je plela nana,

ispijeno nadničarsko lice i

pogled kroz koji si mogao da putuješ beskonačno,

a da na tom putu ne sretneš ništa nečasno i podlo.

Celi jedan težak pošten život i grbava muka

leže sada u tom grobu

zajedno sa blokovima mog detinjstva,

mrklim zorama i retkim kafama sa mnogo šećera

od kojih sam smela da popijem srk,

jedna radio stanica

i tek napravljen beli sir, cedi se sa natkazne,

male igle na kojima ću naučiti da pletem

i suveniri iz banja sa kojih ću naučiti da čitam.

Sve to leži u dva groba, jedan pokraj drugog,

a ja ne stižem da ih obiđem

jer me zovu ručkovi, sudovi, mašine i usisivači,

zovu me pelene i zubi koji rastu,

zovu me razgovori, rasprave, misli, ideje,

zovu me ljudi, očekuju nešto od mene,

zovu me pauze, tuge, mirovanja, nestajanja.

Dok se svemu odazovem, na grobove ne dođe red.

Jer grobovi ne zovu.

Oni ćute i čekaju da ih se setim.