Čudo

U gradskom prevozu u Rijeci videla sam čudo. Od kazališta do Krimeje, u autobusu broj 2, ispred mene je sedela nesvakidašnja baba.

Na prvi pogled, ona je obična starija žena. Ima možda oko sedamdeset. Izgleda vitalno, pristojno i bistro. Ima biserno belu, čistu, uredno podšišanu kosu. Nema bore, ali koža joj je tanka i ima poneku staračku pegu, po tome se vidi da je baba. Nosi elegantnu štepanu ljubičastu jaknu, pantalone i kožne čizme. Razgovara sa ženom koja sedi pored nje. Pričaju o starosti i smeju se.

Ne znam šta me je uopšte privuklo da čujem njihov razgovor. Obično sam u svom svetu i ne volim da buljim u ljude. Držim to buljenje na ulici za, u najmanju ruku, nepristojno, a zatim i besprizorno i nasilničko. Ali ova žena mi je privukla pažnju na način da sam sav svoj periferni vid i sluh usmerila prema njoj, praveći se fokusirana na nešto drugo.

– A koliko vi sad godina imate?

Pitala ju je žena pored nje.

– Devedeset i jednu.

Molim??? Zatresla sam glavom levo desno, kao da mi je lobanja zvečka i periferni vid i sluh pretvorila u primarni. Pogledala sam direktno u ženu i razrogačila oči. Ne, ništa nisam previdela. Ona izgleda baš kao što sam opisala. Osim toga, imala je još nešto što je njene godine činilo neverovatnijim. Njen pogled, njeno držanje i njen glas.

Oči su joj bistre, nema u njima ni traga neke staračke odsutnosti, zamagljenosti i praznine. Pogled joj je živ, pun, prisutan. Govori kao mlada žena. Ima boju glasa tridesetogodišnjakinje. Sve što kaže je razgovetno i smisleno. Razgovor s njom je dinamičan i brz, ali u isto vreme i sasvim nenametljivo običan, pristojan i lucidan. Ne prodaje ona nikakve staračke mudrosti. Ne nastupa kao jedan od onih gordih napornih staraca, ponosnih što su sačuvali pamet pa sad drže životne lekcije. Ona je obična mlada žena koja se vraća sa pijace. I to doživljava kao sasvim prirodnu stvar. Nije ni ćudljiva ni luda, ni dementna ni zbunjena, ni usporena ni izgubljena. Pokreti su joj laki. Način na koji maše rukama dok priča, njeni prsti, ramena, uspravna kičma. Okreće glavu levo pa desno, gleda kroz prozore dok razgovara. U njenim pokretima je toliko lakoće, kao da bi sad mogla da ustane i da potrči.

A opet, ništa od toga ne bode oči. Potpuno neprimetno izuzetna žena.

– Devedeset i jednu???

Ni poznanica ne može da veruje.

– Hahaha, svaki put kad mi dođe sin, pita me “Zar ti još nisi umrla?”, a ja mu kažem da sam planirala da živim do sto prve.

“Do sto prve, pih” pomislim ja “živeće ona i do sto desete i do sto dvadesete. Ovo telo i duh mogu da žive bar još trideset godina.”

Onda su pričale o svakodnevnim stvarima, o tržnici, o ishrani, o načinu života. To me najviše zanimalo. Jer imala sam pred sobom tajnu koja se otvorila. Odgovor na pitanje svih pitanja: kako ostati živ i normalan? Ne zanima me da otkrijem velike svetske mudrosti, zakone svemira i opšte istine. Niti me zanima eliksir mladosti i mladost kao takva. Zanima me život i umeće življenja. Zanima me dugovečnost na prvom mestu, jer gledam na život kao na najveću vrednost, pa čak i da ne umem da ga živim, dobro je živeti što duže. Na drugom mestu je pitanje kako se živi. Trećeg pitanja i nema.

Zanima me sve, od najbanalnijih stvari: šta jede, čime se bavi, kako je uspela da u zadnjih nekoliko decenija emulgatora, pesticida, plastike i zračenja, ne dobije tumor kao i svi ostali. Do toga kakve su joj misli, kako se raduje, kako tuguje, kako pristupa ljudima i stvarima, koliko im se daje, koliko ih se čuva.

Ne zanima me kako izgleda tako mlado. Jer to nije uzrok, to je posledica svega što ona jeste. Jurnjava za mladošću je jedna velika kompulsivna laž. Mladost je zavodljivi simbol koji zlorabi iluziju vitalnosti i života da bi zakamuflirao smrt koja u svima nama zjapi.

Oko ove žene nema iluzije. Zato je ona tako nevidljiva. Iluzije fasciniraju i bodu oči. Moja mlada starica nikog ne uznemirava svojim podvigom. Jer ona je, ljudi moji, pobedila zjapeću smrt, ispunila taj procep čistim, prostim životom. Ne koristi simbole da bi prikrila praznine. Nema šta da prikrije. Jednostavno je živa. A ja nikad do sad nisam srela nikog ko je živ.

U gradskom prevozu u Rijeci videla sam čudo.

Objavljeno u https://www.teklic.hr/featured/kolumna-kako-dise-tako-i-pise-frida-sarar-cudo/171990/