Izlazićeš iz zidova.
Komadići tebe
padaće mi na glavu,
srasli u kišu i sneg.
Viđaću te u muzejima
na kipovima i slikama.
Zapljuskivaće mi stopala
šum naših letovanja.
Doći ćeš mi kroz miris
borovih iglica, renoa 4
i ulja za sunčanje.
Glas neke majke
koja doziva decu
zazvučaće kao tvoj.
I trgnućeš me iz mog mira,
iz mukom stečenog zaborava,
iz pokušaja da mi ne nedostaješ.
Ima previše stvari,
previše uspomena.
Nisi ti neko
koga sam jednom poznavala.
Ti si moja.
Vežu nas milioni sitnica.
Sazvežđe od detalja
koji postoje i sada,
ali nevidljivi i bezbolni,
sve dok si tu.
Jednoga dana,
kad odeš odavde,
posejaćeš za sobom
plantaže oštrih atoma
po mojoj stvarnosti.
O njih ću se neoprezno
bezbroj puta porezati.
I ta krv koja poteče
biće topla
kao tvoj zagrljaj.
Kad prođe vreme
i Jadran poraste od mojih suza,
kad mi se učini da sam
isplakala zadnju
i da sam preživela,
doći ćeš ti
kroz stih neke pesme.
Osmehnućeš mi se
zubima žene sa bilborda.
I neki oblak će imati
konturu tvoje kose.
A tvoje prazno mesto u svetu
zvoniće tada glasno
i jeka te praznine
razbijaće mi se o srce.
Iz Fride 