Šta ćemo sa mnom?

Nije za mene
ovaj stan,
nije čišćenje,
nije kuvanje,
nije dete
i nije muž.
Nije za mene
leto puno buba,
način na koji se smenjuju
dan i noć,
ovo ljudsko telo
sa četiri uda.
Nisu za mene
mladi, a ni stari,
vernici, ni ateisti,
komunisti, ni fašisti,
feministkinje, ni domaćice,
pesnici, ni tajkuni.
Nisu za mene ljudi,
strahovi, skriveni porivi,
društveno prihvatljivo ponašanje,
ambicija i takmičenje.

Za mene je
veliki krevet,
25 stepeni,
sve vreme sveta
za preslaganje misli
sa leve na desnu stranu glave.
Za mene su suze i euforije,
za mene je obamrlost i vino,
za mene su ogledala
i haljine koje sam izmislila,
za mene su olovke i knjige,
zidovi i ekrani.
Za mene je muškarac
sa velikim kurcem,
ili nekoliko njih, čisto da se nađu,
da me ostave samu čim to poželim.
Za mene je vetar i plutanje po moru.
Za mene su ideje i osećanja,
iskrenost koja demontira
sve kulturne stege.
Istina i samo istina.
Za mene je oblak,
jer svet me guši,
svet reži, cvili, nadmeće se i trune.
Svet smrdi i pravi se lud.
Za mene je sloboda
jer sam rođena kao čovek
i još uvek nijedno živo tkivo
nisam zamenila
protezom prilagodljivosti.
Svaka ćelija mi diše i vrišti,
sapliće se o tuđe drvene noge
i staklene oči.
Mene treba dići na paperjasti oblak
kao eksponat čovečanstva
i zaštićenu vrstu u izumiranju.