Pesma o letu

Vozili smo se prema studiju nakostrešeni jedno na drugo i na ivici svađe.

„Pa zar ću u ovakvom raspoloženju da pevam himnu naše ljubavi i sreće?“, pomislila sam.

Pre mesec dana, dok je pravio aranžmane, ja sam negodovala jer su mi svi zvučali zabijeno, tmurno i setno, kao neki balkanski Massive Attack. Rekla sam mu da se ne igra sa ovom pesmom. To je najsrećnija stvar koju ćemo ikada da snimimo. Ne znam kako smo uopšte uspeli da je napravimo, mi nismo ljudi koje inspiriše sreća. Ali ona se desila, izašla iz nas i ni za šta na svetu ne bih dozvolila da se ta sreća pomrači, umanji ili previdi. U njoj ja pevam o slobodi, o odlukama koje menjaju život iz korena, a za koje nikad nije kasno, o počinjanju od nule, o ljubavi i sreći. To je pesma koja slavi iskakanje iz životnih klišea i rutina. Pesma o onome što svi potajno sanjaju: da zauvek pobegnu iz svojih kolotečina u neizvesnost, u more, u epsku ljubav, u slobodu. Zato to nije samo naša pesma, već pesma koju sav osećajan, neukalupljen i zaljubljen svet može da peva.

I stvarno, on je jednog dana seo i napravio muziku koja miriše na leto, na Brazil, muziku od udaraljki, dečijih glasova i zvukova iz luna parka. To je bilo to!

Ali ja sam se vozila prema studiju i gunđala. Muž mi je tog dana išao na nerve i za trenutak sam se zabrinula kako ću tako nadrndana da pevam srećnu pesmu, a da ne zvučim neuverljivo. Onda sam shvatila da, šta god se oko mene dešavalo, u sebi imam jedno srećno mesto iz kojeg mogu da pevam. Okolnosti tom mestu ne mogu ništa. Ono je kao mala tvrđava. U nju ću danas da siđem i otpevam najsrećniju pesmu. To mesto je tako stvarno i istinito, da nema nikakve sumnje u autentičnost emocija koje će se desiti dok pevam. To mesto je ono što mi zaista jesmo. Mi nismo ovaj dan, ovaj trenutak i ovo raspoloženje. Mi smo nešto mnogo kompleksnije i veće. Na mom srećnom mestu je ta naša bit, a ne ovaj dan ili bilo koji drugi. Onda sam pomislila da svaki čovek ima u sebi takvo srećno mesto. Ako ljudi zavole ovu pesmu, kao što je volimo mi, to će biti zato što ih ona tera da siđu u ono srećno utvrđenje duboko u sebi i odande pevaju.

Izašli smo iz studija ozarenih lica, zaljubljeni u „Pesmu o letu“ i jedno u drugo i u celi svet. Nakon što smo je dovoljno puta otpevali, pesma se iz „srećnog mesta“ prelila u naš dan. Kod kuće smo saznali da je umro Žoao Žilberto, otac bosa nove. Šarar, koji celog života obožava brazilsku i afričku muziku, rekao mi je da nikad nije sanjao da će snimiti pesmu u kojoj bi se čula ta ljubav prema brazilskom zvuku i da je potpuno ludo što se to desilo baš danas, na dan Žoaove smrti.

Ipak, ovo nije pesma o smrti, već o životu, ovom za koji smo se sami izborili i koji je nešto najvrednije što smo ikada stvorili. Za neupućene, Šarar i ja smo bili u brakovima, upoznali se na tviteru, razveli se, bankrotirali, srušili svetove i slomili srca, svoja i tuđa, i u kasnim tridesetim počeli novi život zajedno, u malom stanu u predgrađu Rijeke koji nije bio sasvim opremljen, pa smo kupili dušek i spavali na podu. Tada smo napisali ovu pesmu, a objavljujemo je danas, 19.07. uoči trećeg rođendana Borisa Šarara, najslađe plave glave koju nam je „naša borba dala“.

Siđite u vaše srećno mesto i pevajte „Pesmu o letu“