Moć

Ja sam bila sposobna

za veliku sreću.

A nisam imala pojma o tome.

Bojala sam se,

ako ostvarim snove,

biće mi svejedno

i moraću da umrem.

Držala sam se daleko

od razloga za sreću.

Oni su bili mesto

na kome je spavala

nikad probuđena istina

o meni

i onome što mogu.

 

Nema veće istine o čoveku

od njegovog suočavanja

sa sopstvenom srećom.

 

Sreća je precenjena,

čula sam negde i to me tešilo,

vraćalo nazad u ništa.

A mogla sam da zapnem,

imala sam sve što treba.

Imala sam želju.

Bila sam radoznala i bezbrižna.

I nije mi bilo naporno da volim.

Misli o dalekim pejzažima

i velikim gradovima

obuzimale su me i tresle.

Ljudi su me uzbuđivali.

Enterijeri inspirisali.

Bila sam najlepša

i moj duh je svetlucao, šareneo se,

širio i zavodio, kao rep rajske ptice.

Svi koje volim

bili su mladi i zdravi.

Smrt nije bila na vidiku.

Mogla sam da oživim sve što sam zamislila

i da vrištim od sreće.

Ali nisam znala da imam tu moć.

To sam shvatila tek sada

kad je sve postalo bljutavo i bledo,

gradovi se smanjili i ljudi postali prazni,

knjige postale dosadne

i umire mi majka.

 

Sedim na najlepšem balkonu

i gledam u more.

Uvek sam čeznula za morem.

Pored mene sedi čovek mojih snova,

oko nogu nam se mota

naš savršeni sin.

Tu sam, na mestu svoje sreće.

Nikad nisam bila, niti ću biti

srećnija nego sad.

Briga me za gradove, predele,

knjige i ljude.

Zanima me samo ovo što vidim oko sebe

i srećna sam.

Umorna i zabrinuta za budućnost svog sina,

srećna sam.

Završila potragu za velikom ljubavi,

a ta potraga me činila živom,

i srećna sam.

Moje nebo iznad mora

prekriveno je tumorom moje majke,

noću se gušim u suzama

i srećna sam.

Ni tako mlada ni tako radoznala

ni tako najlepša kao pre, srećna sam.

Ja imam moć da budem srećna.

Da sam to znala ranije,

mogla sam srećom da ozračim svet.