Mirjana

Prijateljica moje mame,

starija žena crvene kose,

nosila je istočnjačke tunike i kimona,

stalno držala cigaru

među prstima zatrpanim

oniksom i smaragdom.

Kuća joj je bila puna srebra i porcelana.

U ormarima su živela krzna

i rukavice od pitona.

Nije se uklapala u malu sredinu

u koju smo se tog leta doselili

moji roditelji, sestra i ja.

Imala sam trinaest godina.

Tuđe komentare sam uzimala

kao istine o sebi

i slagala ih u stomak kao zbirku salveta.

(Otac mi je jednom rekao da sam debela.

Petnaest godina kasnije

oslobodila sam se bulimije i anoreksije.)

A ona je tog dana

klimnula glavom u mom smeru

i rekla mojoj mami:

“Kad ona uđe na vrata, cela soba zasvetli.”

Imala sam trinaest godina

i nikad ranije nisam čula tu rečenicu.

Nisam imala pojma da je to floskula

kojom se opisuju zvezde.

Da sam znala,

možda bih bila ponosna i gorda.

Ali ja sam je prvi put čula tada,

kada je teta-Mira govorila

o meni.

Zapamtila sam te reči.

“Ja sam neka koja svetli.”

I verovala sam joj.

Mama mi je pričala o njoj.

Imala je sina koji se udavio u jezeru.

Godinama posle nije se kupala

i odbijala je da pije vodu.

Primećivala sam kako me posmatra.

Prati pogledom njihanje

mojih zvonastih nogavica

po dnevnoj sobi

i osmehuje se na sve

na šta se moja mama krsti.

Četvrt’ veka je prošlo od tada.

I desetak godina od njene smrti.

Ja ću uskoro imati četrdeset.

Imam sina i ormare pune dragocenih gluposti.

Primećujem kad devojčice svetle.

Gledam u njih

i posmatram njihove mame

koje ih drmusaju za ruku

kao vreće pune mraka.

A one svetle, uprkos tome što ih niko ne vidi,

što ne vide ni sebe same.

Tužno je što mnoge

neće znati da su svetlele,

neće se naći niko da im kaže.

Umreće, misleći da su obične i iste,

tražeći svoju jedinstvenost

u velikom smaragdnom prstenju

i rukavicama od pitona.